0
Tri profesorke Farmaceutskog fakulteta Univerziteta u Beogradu našle su se na listi najuticajnijih naučnika, prema najnovijoj rang-listi za 2020. godinu, koju objavljuje grupa istraživača sa Univerziteta Stenford. Među njima je i dr Jelena Kotur Stevuljević, koja je za Nova.rs govorila o putu do prestižnog odlikovanja, ali i o uslovima za naučni rad u Srbiji.
Za početak je pitamo šta je njena „ekspertiza“:
„Ja sam redovni profesor medicinske biohemije i statistike (biostatistike, statistike u farmaciji) na Farmaceutskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (Katedra za medicinsku biohemiju). Doktor sam farmaceutskih nauka, uža naučna oblast medicinska biohemija. Imam 26 godina radnog iskustva“, kaže dr Kotur Stevuljević.
„S obzirom na to da sam i prošle godine bila na ovoj listi citiranosti koju objavljuje već treću godinu zaredom grupa naučnika predvođena prof. Johnom Ioannidisom sa Stanford Univerziteta, mogla bih samo da ponovim neke činjenice i stavove koji se nisu promenili ni nakon godinu dana. Generalno sam iznenađena kako je došlo do pojave mog imena na ovoj prestižnoj listi jer je novac koji se ulaže u istraživanja kojima se moje kolege i ja bavimo takvog reda veličine da nije moguće očekivati neke značajnije rezultate. Kada uložite dosta novca u svoje istraživanje kako se to radi u SAD ili EU zemljama, kada imate novu, savremenu opremu, dostupnost hemikalija i komercijalnih testova možete da pretendujete da radove objavljujete u časopisima sa visokim impakt faktorima i sa otvorenim pristupom, što sve zajedno utiče na veću citiranost“, kaže ona.
Objavljivanje radova u takvim časopisima se uobičajeno plaća i ti iznosi su od prilike od 1.000 evra do čak nekoliko hiljada.
„Naš naučni projekat finansiran od strane Fonda za nauku godišnje za istraživanja donese oko 1.500.000 dinara, odnosno oko 12.000 evra, za tim od 18 istraživača. Zbog toga je ovakav rezultat utoliko veći kada se ima u vidu odnos uloženog novca i krajnjeg “proizvoda” (u našem slučaju objavljenih radova koji su pri tom i citirani u dovoljnoj meri da postanu vidljivi u svetskim razmerama). Na Katedri za medicinsku biohemiju sam zaposlena od 1996. i prošla sam sve stupnjeve nastavne i naučne karijere: saradnik, asistent, docent, vanredni i od 2018. sam redovni profesor. Od 2000. smo započeli rad na prvim ozbiljnijim, većim projektima koji su bili bolje finansirani i u okviru kojih smo dobili i noviju opremu, što se poklopilo sa dolaskom demokratske vlasti i počecima nastojanja da se u društvo uvedu pozitivne promene, tako da se i nauka okrenula novim tokovima u pokušaju da uhvatimo korak sa svetom“.
Kada splasne taj entuzijazam – šta će dalje biti?
„Plašim se da je u to vreme “novog optimizma” nastao i najveći broj radova koji su i danas citirani. Zbog toga postoji realna šansa (opasnost) da će se ta “vatra” ugasiti kako prolazi vreme. Sa ove distance od 20 godina mogu da kažem da je uzlet trajao do 2008. a zatim je počeo, što zbog svetske ekonomske krize, što zbog negativnih stvari koje su narastale u našem društvu pod pritiskom slabe ekonomije i drugih loših karakteristika društva, slobodan pad koji je i dodatno ubrzan nakon 2012“, kaže ona.
Da i u nauci važi krilatica „koliko para toliko i muzike“, jasno je videla u poseti Sloveniji.
„To smo videle koleginica Nataša Bogavac-Stanojević i ja za vreme našeg boravka u Sloveniji, tokom post-doktorskog usavršavanja (2011. i 2012.g.). Tamo smo mogle da poredimo ono što smo mi mogli da uradimo u Srbiji, sa stepenom razvoja nauke u Sloveniji, na prvi pogled se činilo da smo na dva udaljena kraja mogućnosti zbog jasno većeg ulaganja u nauku u zemlji naših domaćina. Međutim, tamo se srećemo sa kolegama iz Hrvatske sa kojima smo od prilike na sličnom nivou nauke (približno ista ulaganja države) i sa kolegama iz Bosne i Hercegovine gde tada praktično nije bilo značajnijeg finansiranja naučnih projekata od strane države, pa su kolege da bi išta uradile morale da idu u inostranstvo i da kroz saradnje urade neke značajnije stvari“, kaže ona.
Šta je to video Stenford?
„Mogu i jednostavnije da odgovorim na ovo konkretno pitanje kako to da se moje ime pojavilo među 2% najcitiranijih naučnika u svetu prema kompleksnim kriterijumima koje su razvili naučnici sa Stanford Univerziteta; zalužan je veliki broj radova i saradnji sa različitim naučnim grupama, prvenstveno mog tima sa matične Katedre Farmaceutskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, pa zatim sa kolegama sa drugih katedri našeg fakulteta, ali i sa kolegama iz drugih naučnih grupa iz Srbije i nešto manje iz sveta. Ja se bavim analitikom parametara oksidativnog stresa (redoks statusa) u krvi zdravih osoba, ali i bolesnika sa različitim bolestima, pre svega kardiovaskularnim, bubrežnim bolestima, dijabetesom i kancerom. Oksidativni stres je noviji fenomen koji je interesantan širokom krugu istraživača i otuda veliki broj saradnji. Na Katedri za medicinsku biohemiju imamo opremljenu rutinsku biohemijsku laboratoriju u kojoj je moguće uraditi veliki broj različitih analiza koje spadaju u osnovnu biohemiju, ali i mnogo različitih specifičnih analiza metodama koje smo razvijali tokom prethodnih godina. Od početka sam u odličnom, aktivnom timu predvođenom našim profesorkama Spasić, Jelić-Ivanović i Spasojević-Kalimanovska. U timu je nekoliko nas koji činimo srednju generaciju i nekoliko mladih kolega. Nauka kojom se bavimo može biti dobra potpora mnogim drugim srodnim naukama koje su u medicinskoj, ali i u prirodno-matematičkoj i hemijskoj oblasti, a moj stav je da ako treba da budemo servis drugim oblastima – bićemo najbolji servis! „
Finansije i nauka
„Naravno da ne mislim da je sve u novcu, jer da mislim ne bih se bavila obrazovanjem i naukom, ali bez finansijske potpore nemoguće je da napravimo nešto zaista važno u nauci, ma koliko dobre ideje da imamo i ma koliko vredno da radimo. Često pominjem u razgovoru sa kolegama ili studentima reči našeg cenjenog kolege prof. Koraća sa Instituta za biološka istraživanja: nećemo propasti (naša istraživanja) dok god imamo makar i jednu hemikaliju u frižideru…Međutim, koliko god ove reči bile idealističke i ohrabrujuće za mlade ljude, toliko je i jasno da tako možemo samo da tavorimo, da godine prolaze, svet i nauka se razvijaju brzim koracima i da bismo uhvatili korak donosioci odluka moraju da promene razmišljanje. Kada sam pogledala ovu listu citiranosti, prvo sam sortirala podatke po zemljama da bih uporedila koliko je naučnika na toj listi iz Srbije, a koliko iz zemalja iz okruženja, pre svega bivših jugoslovenski republika, a zatim i nekoliko bogatih zemalja, koje tradicionalno ulažu mnogo novca u nauku. Uočila sam da postoji jasna korelacija broja naučnika u određenoj zemlji sa procentom bruto društvenog prihoda koji se izdvaja za nauku. Po podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbija izdvaja 0,46% BDP i imamo 90 imena na ovoj listi. Uvidom u podatke o drugim zemljama uočava se da zemlje koje imaju više imena na ovoj listi (više uspešnih i citiranih naučnika) izdvajaju znatno više novca od BDP, na primer Slovenija koja ima 165 imena izdvaja oko 2% BDP, dok SAD sa više od 3% BDP koji se ulaže u nauku ima 66 233 naučnika na ovoj listi. Od 90 srpskih naučnika svega je 26 žena, što je još jedan pokazatelj da je ženama teže da postignu izvrsnost u različitim oblastima ako nemaju dodatnu pomoć i olakšice, pre svega pomoć oko dece, ali i promenu odnosa prema ženama kao ravnopravnim saradnicima.
I u šest reči recept za uspeh na polju nauke, a rekla bih i u bilo kojoj ljudskoj delatnosti: rad, entuzijazam, etičnost, dobra volja, saradnja“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
