Akademici SANU uputili 19 primedbi na Strategiju o mineralnim resursima - pogledajte šta su naveli

Naime, članovima ovog odbora juče nije bilo omogućeno da prisustvuju javnoj raspravi. Rasprava je, paradoksalno, protekla bez prisustva nekih od najstručnijih glasova iz akademske zajednice - upravo onih koji su prethodno dostavili detaljne primedbe na dokument.

Kako se njihov glas na jučerašnjoj raspravi nije čuo, akademik i predsednik tog odbora Bogdan Šolaja za Danas navodi koje su najspornije tačke strateški najvažnijeg dokumenta u oblasti upravljanja prirodnim resursima u Srbiji.

Šolaja je za Danas rekao da se nekoliko članova ovog odbora dan ranije prijavilo za učestvovanje u javnoj raspravi, ali su odbijeni uz, kako je naveo, ljubazno pismo sa obrazloženjem: „U ovom momentu prijave više nisu moguće, imajući u vidu da su sva mesta popunjena.”

U nastavku, Šolaja navodi primedbe koje su članovi odbora izneli na strategiju.

Očekivanja stručne javnosti da bi nova Strategija upravljanja mineralnim i drugim geološkim resursima Republike Srbije mogla da ponudi rešenja koja bi državi povratila pravo i mogućnost raspolaganja sopstvenim mineralnim resursima (MR) na dobrobit njenih građana, i da se uspostavi realni balans između rudarstva kao privredne grane i potrebe zaštite životne sredine, izrađeni dokument to ne može omogućiti.

Strategija se zalaže za dalje ubrzavanje eksploatacije rudnog bogatstva Republike Srbije, bez jasnog definisanja uloge države i ostvarene koristi za njene građane koja bi se mogla realizovati kroz povećanje nadoknada za eksploataciju i većeg ulaganja u zaštitu životne sredine, zatim preventivnim sprečavanjem mogućnosti eksploatacije u zaštićenim, ili područjima posebnih prirodnih vrednosti, do otklanjanja posledica ranijeg rudarenja sanacijom brojnih deponija i rekultivacijom zemljišta.

Osim deklarativnih i načelnih proklamacija o potrebi brige o životnoj sredini na prostorima predviđenim za rudarenje, nema kvantitativno iskazanih parametara o učešću izdvajanja za zaštitu životne sredine u odnosu na iskazane parametre razvojnih opcija sektora mineralnih sirovina, a koji se u Nacrtu Strategije za tri scenarija kreću od 3,2 do čak 8,6 milijardi dolara.

U Nacrtu Strategije nedostaju jasno definisani koncept i mehanizmi jačanja državnih i kapaciteta lokalnih zajednica za upravljanje mineralnim resursima kroz kontrolu primene zakona, kontrolu količina izvađene rude, kontrolu izvršenog uticaja na životnu sredinu i efekata primenjenih mera sanacije i rekultivacije zemljišta, voda i biodiverziteta na prostoru rudarenja.

Umesto da Strategija jasno predvidi da se eksploatacija mineralnih sirovina i odlaganje rudarskog otpada ni pod kakvim uslovima ne može vršiti u područjima visokog stepena prethodne zaštite (nacionalni parkovi, zaštićene vrste biodiverziteta, izvorišta za regionalno snabdevanje pijaćom vodom, kulturno-istorijska spomenička područja, i sl.), bez ikakvih izuzetaka im se daje prednost u budućim prostornim planovima.

Posebni cilj broj 5 predviđa da se „maksimalno pojednostavi procedura uvođenja strateški važnih ležišta mineralnih sirovina u planska dokumenta, uzimajući u obzir izmene uslova korišćenja zemljišta i lokalne planove uređenja prostora“.

A sledeći stav onemogućava svaki dalji razvoj tako izdvojenih područja: „Aktivnosti su usmerene ka generalnoj zaštiti dokumentovanih ležišta mineralnih sirovina od aktivnosti koje su vezane za izgradnju stambenih, infrastrukturnih i drugih objekata.“

Na str. 42. navodi se da su „mineralni resursi neobnovljivi, iscrpivi i od suštinske važnosti za razvoj ekonomije, privrede, rešavanje socijalnih problema i druge sfere društva. Polazni preduslov eksploatacije i prerade mineralnih sirovina je poštovanje svih ekoloških normi“.

Pri tome se ne navode vrste i karakter ekoloških normi, niti onaj nivo ugrožavanja eko sistema koji bi preventivno onemogućio bilo kakvu eksploataciju mineralnih sirovina na osetljivom području.

Umesto stava da je „potrebno minimizirati potencijalne opasnosti, adekvatno pripremati Studije o proceni uticaja na životnu sredinu, strogo ih ocenjivati i dosledno kontrolisati i u toku eksploatacije“ (str. 63) ili uvoditi „ekološke kompenzacije za uništenje biodiverziteta“ (str. 41), neophodna je dosledna primena principa prevencije koji ni pod kakvim uslovima ne bi dozvolio eksploataciju mineralnih sirovina, i odlaganje rudarskog otpada u strogo zaštićenim područjima, slivovima izvorišta za regionalno snabdevanje vodom, koji su u postojećim državnim propisima i strategijama već označeni kao područja od posebnog značaja za Republiku Srbiju.

Navođenje u Nacrtu Strategije „minimiziranja ekoloških uticaja“ umesto pune zaštite prirode, vazduha, vode, ekosistema i ograničavanje rudarenja u zaštićenim, kao i područjima guste naseljenosti i intenzivne poljoprivrede i razvijene industrije, ne bi trebalo da bude vizija Srbije 21. veka, već obaveza.

Pored toga, ističući podatke o globalnom rastu rudarske proizvodnje u svetu (str. 17-18) celokupna koncepcija Nacrta Strategije bazira na potrebi rasta rudarskog sektora i daljem intenziviranju eksploatacije MR ne ostavljajući mogućnost da se odlaganjem ili optimizacijom proizvodnje pruži mogućnost i budućim generacijama da jednoga dana, i u uslovima naprednijih tehnologija iskopavanja i prerade, budu korisnici neobnovljivih MR.

Vizija bi u fokus trebalo da stavi da rudno prirodno bogatstvo bude istraženo i primarno korišćeno od strane nacionalnih institucija i organizacija u interesu države i njenih građana, uz potpuno očuvanje prirode i eko sistema, i to racionalno i u obimu koji je u skladu sa osnovnim principom održivog razvoja tako da najveći deo tog bogatstva ostane i budućim generacijama i budućim tehnologijama rudarenja.

Strategija promoviše dalji rast rudarstva kao privredne grane, ne uzimajući u obzir da su najveći korisnici naših mineralnih sirovina inostrane kompanije (Gazprom, ZiJin).

Eksploatacija rude bakra i zlata povećana je 4,7 puta tokom 2017-2024, što je enormno i za Srbiju potpuno neracionalno.

Ovakva intenzivna eksploatacija i izvoz koncentrata rude, sa preradom u inostranstvu ne dovodi do razvoja tehnološki naprednog sektora, produktivnosti i dodate vrednosti kroz privredu.

Načelno promovisani stav u Nacrtu Strategije da treba povećati preradu rude u Srbiji ne garantuje veće koristi za njeno stanovništvo. Intenzivna eksploatacija mineralnih sirovina, kao opredeljenje, dovodi do ubrzanog iscrpljivanja rudnog bogatstva i osiromašenja države.

Takođe, naglašava se i da propisi vezani za uređenje prostora treba da se podrede propisima o rudarstvu:

„Neophodno je preduzeti mere koje se odnose na efikasnu zaštitu ležišta mineralnih sirovina i uvesti odgovarajuće izmene i dopune u Zakonu o rudarstvu i geološkim istraživanjima i u drugim pravnim aktima koja regulišu pitanja uređenja prostora“ (str. 62).

Iako je upravo zakonska regulativa doprinela da „rudarska industrija u Republici Srbiji postane jedan od retkih industrijskih sektora koja je trenutno ciljana značajnim stranim investicijama“ (str. 51) traže se dalje olakšice za ovaj sektor kroz pojednostavljenje procedura i ubrzavanje izdavanja dozvola za istraživanje i eksploataciju, slično kao što je slučaj u nekim zemljama EU koje su do skoro potpuno zapostavljale rudarstvo kao privrednu granu („podsticati i pojednostaviti procedure izdavanja dozvola za istraživanje i eksploataciju i preradu mineralnih resursa i rezervi mineralnih sirovina“, str. 39).

Da su sadašnji propisi već dovoljno liberalni i u interesu inostranog krupnog kapitala svedoči broj izdatih dozvola za istraživanja koje skoro potpuno prekrivaju prostor Srbije južno od Save i Dunava.

Da li je potrebno dalje širenje administrativnog aparata Republike Srbije sa uvođenjem nove Centralizovane uprave za mineralnu politiku?

U skladu sa zahtevima za dalje olakšavanje procedura dobijanja saglasnosti i dozvola za eksploataciju MR, Strategija promoviše potrebu uspostavljanja „jedinstvene tačke kontakta“ za potencijalnog investitora (str. 12).

Smatra se dakle da sadašnja potpuno olakšana i pojednostavljena procedura nije dovoljna i da je treba dalje liberalizovati.

Nije jasno da li slično zakonima nekih nedovoljno razvijenih zemalja, ta „tačka kontakta“ treba da budu autoriteti izvršne vlasti, ili bi to bila, po prvi put u našoj zemlji u Strategiji navedena Centralizovana uprava za mineralnu politiku čiji bi mandat bio „da nadgleda i koordinira relevantna ministarstva/ departmane/aktere unutar okvira mineralne politike“ (st. 40).

Nacrt Strategije zadržava nakaradno zakonsko rešenje, prvi put uvedeno 2011. da se vodeća nacionalna kuća Geološki zavod Srbije bavi samo osnovnim istraživanjima, što je delimično relaksirano 2015. stavom da može „i poverenim primenjenim istraživanjima“, pri čemu ovo „povereno“ nije realizovano ni u jednom jedinom slučaju u poslednjih 10. godina od kada su ovi propisi na snazi,a verovatno neće ni i u budućnosti. Bez primenjenih istraživanja nema overe rezervi MR, dakle to je sistemski prepušteno privatnim kompanijama.

U Nacrtu Strategije zadržava se koncept automatske konverzije dodele eksploatacionog prava nakon izvršenih istraživanja i overe rezervi MR, i dobijene saglasnosti na Studiju o uticaju na životnu sredinu.

Izbegavanje tenderske procedure u kojoj bi i naša država trebalo da bude ravnopravni učesnik, uz kompenzaciju i pravičnu nagradu istraživačkoj kompaniji, nije u skladu sa principima slobodnog tržišta.

Eksproprijacija ne bi smela da postoji u slučajevima kada je u pitanju komercijalna eksploatacija rudnog bogatstva države Srbije od strane privatne kompanije.

U Nacrtu Strategije moralo bi da bude razmotreno i ukinuto zakonsko rešenje iz Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima (2015, 2018, 2021) sa konceptom eksproprijacije privatnog zemljišta i poseda kada država proglasi javni interes, a radi se o eksploataciji MR za račun profita privatne kompanije.

To je u potpunosti u suprotnosti sa pravima lokalne zajednice i privatnog vlasništva na čiju saradnju, uz podršku Vlade, Strategija poziva.

Inostrane investicije, državni fondovi i donatorska sredstava EU i nadoknade od iskopanih MR moraju se usmeravati u zaštitu životne sredine i remedijaciju prostora na kome je bilo, ili se vrši rudarenje.

U Nacrtu Strategije je navedeno da je za njenu izradu formirana Radna grupa u kojoj su se nalazili predstavnici ukupno 15 institucija i organizacija, među njima četiri ministarstva RS i dve privatne kompanije.

Kakav je bio mehanizam rada, način odlučivanja članova Radne grupe, kako su izbegnuti uticaji zainteresovanih sektora i grupa, i zadržana ekspertska samostalnost u formiranju koncepcije Strategije? Da li su vođeni i arhivirani zapisnici sa sastanaka?

Uticaj eksploatacije mineralnih sirovina i smernice za zaštitu životne sredine (poglavlje 2.9. Strategije). U ovom delu strategije nije dat realan prikaz postojećeg, izuzetno nepovoljnog stanja i degradacije prirodnih vrednosti i životne sredine u zonama rudarskih aktivnosti u Srbiji, a predložene smernice i mere su uopštene, bez jasnih ciljeva i načina poboljšanja stanja u planskom periodu do 2040. odnosno do 2050.godine.

Postavlja se pitanje da li prethodno iskustvo i aktuelni planovi posebne namene za otvaranja rudnika u dolini Jadra i slivu reke Mlave (Tisnice) i drugi koji se pominju dozvoljavaju da se na ovakav način pristupi problemu upravljanja rudarskim otpadom i zaštite životne sredine.

Dostupne baze podataka Ministarstva Energetike i Rudarstva Srbije, sadrže podatke o više od 200 nalazišta mineralnih sirovina, napuštenih i funkcionalnih rudnika, postrojenja za preradu sirovina, jalovišta i drugih rudarskih operacija, koje bi trebalo analizirati sa aspekta uticaja na režim voda.

Preliminarnim analizama, koje su 2015. godine izvršene u JVP „Srbijavode“ i Institutu „Jaroslav Černi“ izdvojene su 34 lokacije, odnosno rudnika koje bi trebalo prioritetno razmatrati, jer predstavljaju najveću opasnost po stanovništvo i životnu sredinu.

Nema informacija da je nešto preduzeto u vezi sa ovim problemom niti se strategijom na odgovarajući način tretira degradacije životne sredine u zonama rudnika.

Strategija razvoja rudarstva bi obavezno trebalo da definiše konkretne mere i vremenski okvir za sanaciju napuštenih deponija i održivo upravljanje rudarskim otpadom na sada aktivnim rudnicima.

Pogrešno su iz ukupnog bilansa i koncepta upravljanja vodama na teritoriji Srbije izdvojene podzemne vode i prikazane kao resurs u okviru razvoja rudarstva.

Nepotrebna je i sporna konstatacija da ukupni potencijal podzemnih voda od 67 m3/s višestruko prevazilazi potrebe vodosnabdevanja stanovništva i privrede, jer se može izvesti pogrešan zaključak da se problem vodosnabdevanja može rešiti korišćenjem podzemnih voda.

Problem vodosnabdevanja u Srbiji daleko složeniji i rešava se kroz kompleksne vodoprivredne sisteme, angažovanjem lokalnih i regionalnih izvorišta i očuvanjem strateških rezervi vode na celoj teritoriji Srbije, ali to je problematika koja izlazi iz okvira razvoja rudarstva.

Razmatranje resursa podzemnih voda u okviru razvoja rudarstva, posebno izdvojenog od ukupnog bilansa voda, nema smisla, a pored toga svi elementi korišćenja i zaštite podzemnih voda su obuhvaćeni integralno u Strategiji upravljanja vodama.

Međutim, trebalo bi u Strategiju upravljanja mineralnim i drugim geološkim resursima uneti posebno poglavlje koje bi definisalo uslove i ograničenja razvoja sektora rudarstva u Srbiji u vezi sa ukupnim bilansom voda, očuvanjem statusa voda i sprovođenjem usvojene Strategije upravljanja vodama.

U planovima razvoja rudarstva i otvaranja novih rudnika obavezno bi trebalo isključiti mogućnost odlaganja rudarskog otpada na vodnom zemljištu i izvođenja rudarskih radova u zonama zaštite izvorišta za vodosnabdevanje, jer se time kompromituju postojeća izvorišta i strateške rezerve vode za piće, a u tom pogledu postoje i precizna zakonska ograničenja.

***