Srbija trenutno duguje Kini više od tri milijarde evra, a sa projektima koji su dogovoreni taj dug će narednih godina višestruko biti uvećan. Iako su kamate kod kineskih kreditora nepovoljnije u odnosu na one koje možemo da dobijemo od evropskih, brzina dogovora, izbegavanje tendera i lako tajmiranje u predizbornoj kampanji, motiv su za ovdašnje vlastodršce da zajam uzmu od Kine. Predsednik Aleksandar Vučić sada najavljuje i potpisivanje ugovora o slobodnoj trgovini sa Kinom, a stručnjaci tvrde da bi u tom slučaju kineske firme mogle da zatrpaju srpsko tržište i potpuno uguše domaću proizvodnju.
Svedoci smo da se godinama unazad za najveće državne projekte ne rapisuju tenderi, već se sklapaju međudržavni sporazumi, neretko sa Kinom, koja obezbeđuje novac iz kredita, ali i glavne izvođače – velike kineske firme. Tako se em Srbija zadužuje po kamatama koje su skuplje u odnosu na evropske, em poslove dobijaju konglomerati iz Kine, dok se srpske firme u tim projektima pojavljuju kao podizvođači.
Dušan Nikezić, ekonomista i predsendik Odbora za privredu i finansije SSP, navodi za “Novu” da je sa Kinom ugovoreno više od 20 projekata vrednih 15 milijardi evra, te da će za nekoliko godina prosečno srpsko domaćinstvo Kinezima dugovati 6,250 evra.
“Ne postoji racionalni razlog za zaduživanje od kineske države, pošto su kamatne stope u proseku tri odsto, dok nam evropske i međunarodne finansijske institucije nude neuporedivo povoljnije uslove, sa kamatom koja ne prelazi jedan odsto i grantovima EU, koji idu i do 85 odsto vrednosti projekta. Pri tome, model direktnog međudržavnog zaduženja podrazumeva i obavezu angažovanja kineskih izvođača, bez tendera i sa naduvanom cenom radova. Zato nam se dešava da nas kineski projekat, na primer, brze saobraćajnice u dolini reke Kolubare košta 8,7 miliona evra po kilometru, što je duplo više od cene autoputa Zagreb-Split kroz Dinarske planine”, kaže Nikezić.
On navodi da je izuzetno važno da konstantno unapređujemo ekonomske odnose, ali ne na ovakav jednostrani način, u kojem nepotrebno samo Kina ostvaruje korist. Kako ističe, potpisivanjem sporazuma o slobodnoj trgovini između Srbije i Kine bio bi zakucan i poslednji ekser u kovčeg srpske privrede.
“Sporazum koji je najavljen nemaju ni mnogo razvijenije privrede poput EU, SAD ili Rusije, a bilo bi potpuno suludo da ga potpiše Srbija, koja osim jeftinih sirovina nema šta da ponudi Kini, dok kineske firme preko noći mogu da zatrpaju naše tržište svojim proizvodima i potpuno uguše domaću proizvodnju. U Kinu ni danas ne izvozi srpska privreda, već kineski vlasnik RTB Bor-a, čija ruda i koncentrat bakra čine skoro 90% ukupnog izvoza vrednog 822 miliona evra, dok iz Kine uvozimo neverovatnih 3,65 milijardi evra, od čega najviše telekomunikacionu, računarsku, medicinsku i vojnu opremu”, kaže Nikezić.
Jasno je da politika zaduživanja po skupljim kamatama bez tendera nema smisla, a stručnjaci navode da vlast i ovde ima svoju logiku.
Vuk Vuksanović, viši istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i saradnik Londonske škole ekonomije, navodi za lista “Nova” da je motiv zaduživanja kod kineskih banaka brzina i tajming.
“Brzina, zato što se se ovde sve može odraditi brzo na osnovu dogovora između političkih elita. Veoma često se može tajmirati dolazak kineskih kredita i projekata na način da se poklapa sa izbornim ciklusom. Vidimo da sada imamo nekoliko najava projekata sa Kinezima u trenutku kada je cela Srbija u izbornom ciklusu. Problem je i netransparentnost ugovora, a to političkim elitama odgovara. Kineski projekti ne insistiraju na transparentnosti tendera, kao i na pitanju ekoloških i drugih standarda”, objašnjava Vuksanović.
On navodi i da je problem i to što stručnjaci kinesku diplomatiju nazivaju “diplomatijom dužničke zamke”, jer u slučaju da njihovi krediti ne mogu da budu otplaćeni država dolazi u u situaciju ili političke zavisnosti prema Kini ili ta država zauzima ključnu infrastrukturu, kao što se desilo u Šri Lanci.
“Kratkoročno i srednjoročno je dobra vest za ekonomiju da se ubrizgava neki novac, da se radi infrastruktura… ali dugoročni izazovi su drugo pitanje i sve zavisi od toga da da li ekonomija države može da raste u toj meri da prati dugovanje”, dodaje Vuksanović.
O najavi sklapanja ugovora o slobodnoj trgovini kaže da Srbija ne može u tom pogledu da ponudi ništa na kineskom tržištu.
“Srbija ne može ništa u tom pogledu da ponudi na kineskom tržištu, jer sve ono što mi izvozimo gotovo je zanemarljivo. Ono što smo u 2020. izvezli za Kinu, to je uglavnom bio bakar, a dolazi iz Bora koji je u vlasništvu Kineza. To je i dalje minorno. Postoji rizik jake kineske konkurencije. Vučić se nada da ako bi rekao da ima ugovor o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Kinom i Turskom, da bi to onda potencijalno privuklo druge investitore koji bi želeli da otvore proizvodne pogone u Srbiji, kako bi mogli da izvoze na ta tržišta”, navodi Vuksanović.
BONUS VIDEO Gde nas vode novi kineski krediti
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar