Od 2013. do 2022. srpski BDP po stanovniku rastao je godišnje 3,1 odsto, a mađarski, hrvatski, bugarski i rumunski od 3,4 do 3,9 odsto. Zaostatak za Srbijom smanjile su BiH i Albanija. Ubrzan rast zahteva sofisticiranu državnu birokratiju, obračun sa korupcijom i kriminalom, a ovde je vlast privatizovala i institucije i javne resurse, piše Ognjen Radonjić u današnjem NIN-u.
Autor: Profesor Filozofskog akulteta Univerziteta u Beograd Ognjen Radonjić
U ekonomiji se pojam azijski tigrovi odnosi na Singapur, Hongkong, Južnu Koreju i Tajvan. Te zemlje su tri decenije, počevši od ranih šezdesetih godina prošlog veka, rasle izuzetno brzo, po stopi većoj od sedam odsto godišnje i, zahvaljujući ubrzanoj industrijalizaciji, tehnološkom napretku i rastu produktivnosti, svrstale su se u grupu razvijenih zemalja. Njihove osnovne prednosti su brojno stanovništvo, razvijena infrastruktura (putevi, pruge i luke), obrazovana i kvalifikovana radna snaga, kultura koja ceni naporan rad i učenje, nizak nivo korupcije i kriminala i državna podrška obrazovanju, ulaganjima u tehnologiju i infrastrukturu, povoljno kreditiranje, poresko stimulisanje izvozne industrije…
Vođena ovim primerom, ovdašnja vlast je pre nekoliko godina uspostavila u javnom diskursu narativ da je Srbija „balkanski ekonomski tigar“. Ekonomski pokazatelj koji nam može pomoći u analizi ove tvrdnje je nominalni bruto domaći proizvod (BDP), koji je mera tržišne aktivnosti jedne ekonomije – predstavlja tržišnu vrednost robe i usluga proizvedenih u jednoj ekonomiji, najčešće za godinu dana. Da bi se dobile valjane informacije, potrebno je posmatrati duži vremenski period (u ovom slučaju analizira se period od početka 2013, prve godine čiji se rezultati u punoj meri mogu pripisati koaliciji SNS-a i SPS-a, do kraja 2022, za koju postoje zvanični podaci) i napraviti poređenje sa sličnim zemljama u okruženju. Za ovu priliku, uporedićemo Srbiju sa četiri susedne bivše tranzicione zemlje – Mađarskom, Hrvatskom, Rumunijom i Bugarskom, koje su članice EU i koje koriste sopstvenu valutu (osim Hrvatske, koja je prešla na evro 1. januara 2023) i sa zemljama Zapadnog Balkana – Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom, Albanijom i Severnom Makedonijom – za koje vlast tvrdi da nam gledaju u leđa.
Da bi podaci bili što uporediviji, koristi se nominalni BDP po stanovniku, jer zemlja koja ima više stanovnika ima i veći potencijal za proizvodnju. Iako je, na primer, 2022. BDP Kine bio 4,4 puta veći od BDP-a Nemačke – 18.000 prema 4.100 milijardi američkih dolara – nemački BDP po stanovniku (48.000 dolara) bio je zapravo 3,7 puta veći od kineskog (13.000 dolara).
Dodatno, prilikom poređenja kretanja BDP-a mora se voditi računa o tzv. efektu sustizanja, prema kojem je za očekivati da će ekonomije na nižem nivou razvoja u narednom periodu brže rasti od razvijenih, jer će za svaku dodatu jedinicu investicija imati značajniji rast produktivnosti i proizvodnje. Upravo su zahvaljujući ovom efektu, azijski tigrovi u višedecenijskom periodu sustigli razvijene zemlje.
Od svih devet posmatranih zemalja regiona, na startu, 2013. Hrvatska je imala najveći BDP po stanovniku od 14.000 američkih dolara, dok je Srbija zauzimala šesto mesto sa 6.800 dolara. I deset godina kasnije redosled je ostao skoro isti, osim što su BiH i Albanija po tom parametru prestigle Severnu Makedoniju.
Pri tome, iako je u međuvremenu srpski BDP po stanovniku povećan sa 6.800 na 9.500 dolara, „efekat sustizanja“ u odnosu na Hrvatsku, Mađarsku i Crnu Goru praktično je beznačajan. Konkretno, 2013. srpski BDP po stanovniku iznosio je 48,3 odsto hrvatskog, 49,3 odsto mađarskog i 94 odsto crnogorskog, a deset godina kasnije iznosio je 51,4 odsto hrvatskog (9.500 prema 18.600 dolara), 51,9 odsto mađarskog i 94,5 odsto crnogorskog. S druge strane, Srbija je za tih deset godina dodatno zaostala za Rumunijom i Bugarskom, dok su joj se blago približile BiH i Albanija.
Ukoliko, dakle, pratimo kretanje BDP-a po stanovniku između 2013. i 2022. srpska privreda je za nijansu brže rasla od hrvatske, mađarske i crnogorske, a primetno sporije od privreda Rumunije, Bugarske, Albanije i BiH. Rečju, samo je u odnosu na Severnu Makedoniju, Srbija ostvarila izvestan napredak, što nije ciljna funkcija, jer je makedonska privreda već zaostajala za srpskom.
S obzirom na to da BDP izražava vrednost proizvodnje u konkretnoj godini na osnovu tekućih cena, može se desiti da BDP po stanovniku neke zemlje raste brže u odnosu na druge i zbog – veće inflacije. Kako bi se izolovao efekat inflacije, ekonomisti koriste realni BDP, koji prati
kretanje rasta proizvodne moći. Dodatno, u različitim zemljama su različiti troškovi života, što utiče na standard stanovništva. Kako bi se i ove razlike uzele u obzir, ekonomisti koriste pokazatelj BDP na osnovu pariteta kupovne moći, prema kojem ista korpa dobara u različitim ekonomijama mora koštati isto, izraženo u domaćoj valuti.
Taj pokazatelj određuje se na osnovu deviznog kursa koji se dobija poređenjem cena iste korpe dobara u dve različite ekonomije. Na primer, ukoliko ista korpa dobara u Austriji košta 100 evra, a u Srbiji 15.000 dinara, devizni kurs na osnovu kojeg će se računati BDP na osnovu pariteta kupovne moći Austrije i Srbije je 150 dinara za jedan evro (15.000 dinara podeljeno sa 100 evra). Tako, kada se uzmu u obzir troškovi života, Kina je 2022. bila prva ekonomija sveta i njen BDP na osnovu pariteta kupovne moći bio je veći od američkog – 26.000 milijardi prema 22.000 milijardi američkih dolara.
U našem regionu, 2013. najveći BDP na osnovu pariteta kupovne moći po stanovniku od 25.300 međunarodnih dolara imala je Mađarska, dok je Srbija opet zauzimala šesto mesto sa 15.400 međunarodnih dolara. Iako je deset godina kasnije u proseku svaki stanovnik Srbije „u džepu“ imao 5.500 međunarodnih dolara više, redosled svih zemalja na rang-listi ostao je nepromenjen.
U međuvremenu je, naime, povećan BDP na osnovu pariteta kupovne moći i u drugim zemljama, koje su bile ispred Srbije i to više nego kod nas – u Rumuniji za čak 10.400, u Mađarskoj i Hrvatskoj za po 10.100 i Bugarskoj za 8.100 međunarodnih dolara (grafikon broj 3). U Crnoj Gori taj rast bio je sporiji (4.700 međunarodnih dolara) pa je Srbija uspela samo da smanji taj zaostatak sa 13 na 5,7 odsto.
I umesto da ostvari očekivani „efekat sustizanja“, Srbija je dodatno zaostala u odnosu na sve posmatrane članice EU iz svog okruženja. Konkretno, 2013. je srpski BDP na osnovu pariteta kupovne moći iznosio 60,8 odsto, a 2022. je pao na 59,1 odsto mađarskog. U posmatranom periodu srpski BDP po stanovniku na osnovu pariteta kupovne moći rastao je prosečno godišnje po stopi od 3,1 odsto, mađarski 3,4 odsto, hrvatski 3,5 odsto, bugarski 3,6 i rumunski 3,9 odsto. Istovremeno, zaostatak u odnosu na Srbiju smanjile su BiH i Albanija, tako da je za tih deset godina Srbija za nijansu brže rasla od Crne Gore i primetno brže od Severne Makedonije.
Osnovni faktor koji doprinosi rastu BDP-a je produktivnost – količina proizvodnje u jedinici vremena – a dva osnovna pokazatelja produktivnosti su BDP po zaposlenom i BDP po radnom satu. Drugim rečima, da bismo objasnili brži ili sporiji rast srpske privrede u odnosu na druge potrebno je uporediti kretanje produktivnosti prosečnog zaposlenog. U 2013. najveću proizvodnju po zaposlenom od 67.400 međunarodnih dolara imala je Hrvatska, a iznenađenje predstavlja Crna Gora koja je na trećem mestu sa proizvodnjom od 53.100 međunarodnih dolara po zaposlenom. Srbija je i po ovom pokazatelju bila tek na šestom mestu.
Deset godina kasnije, Rumunija i Bugarska prestigle su Crnu Goru, a BiH Severnu Makedoniju, dok se Srbija nije pomerila s mesta – ostala je šesta. Dodatni problem je što je u međuvremenu produktivnost srpske privrede dodatno zaostala u odnosu na komšije iz EU. Dok je 2013. prosečan radnik u Srbiji proizvodio 66,6 odsto, deset godina kasnije napravi samo 58,2 odsto onoga što proizvede svaki zaposleni u Hrvatskoj. Drugim rečima, 2013. vrednost proizvodnje svakog radnika u Hrvatskoj bila je za 22.500 dolara veća nego u Srbiji, a sada je ta razlika čak 34.300 dolara u korist komšija s druge strane Dunava. Šta tek reći za Rumune, čiji je BDP po zaposlenom 2013. bio za samo 6.900 dolara (51.800 prema 44.900 dolara) veći nego u Srbiji, a 2022. je ta razlika u korist Rumuna povećana čak četiri i po puta, na 30.600 dolara. Drugačije nije ni moglo biti ako se ima u vidu da je za deset godina produktivnost, merena BDP-om po zaposlenom, u Rumuniji povećana 51,3 odsto, sa 51.800 na 78.400 dolara, a u Srbiji za nepunih 6,5 odsto, sa 44.900 na 47.800 međunarodnih dolara. Čak je i u Albaniji, koja je ubedljivo poslednja na listi, povećana za 11 procenata, a otprilike toliko porasla je i u BiH, tako da su te dve zemlje smanjile svoj zaostatak za Srbijom. Odnos sa Crnom Gorom ostao je približno nepromenjen, pa je Srbija jedino u odnosu na Severnu Makedoniju ostvarila izvestan napredak sa aspekta produktivnosti.
Uporedivi podaci o proizvodnji po jedinici vremena postoje samo za Srbiju i posmatrane zemlje koje su članice EU. Prema podacima Eurostata, 2013. i 2022. prosečna radna nedelja u Mađarskoj je iznosila 39,6 sati, u Rumuniji 40,2 sata, u Hrvatskoj je smanjena sa 40 na 39,6 sati, a u Bugarskoj sa 40,7 na 40,2 sata, dok je samo u Srbiji povećana sa 43 na 43,2 sata, iako je i pre toga u ovoj grupi zemalja radna nedelja i ranije bila najduža u Srbiji. Kada se prosečno nedeljno radno vreme pomnoži sa 52 radne nedelje, dolazi se do podatka da je u proseku svaki zaposleni u Srbiji 2022. radio 2.246,4 sati.
Kada se BDP po stanovniku na osnovu pariteta kupovne moći podeli sa ukupnim brojem radnih sati u toku godine, dobija se vrednost koju u proseku za sat vremena proizvede svaki zaposleni u nekoj ekonomiji. Po tom pokazatelju, 2013. najproduktivniji su bili Mađari, koji su u proseku za sat vremena stvarali 12,3 međunarodnih dolara, dok su najmanje produktivni bili radnici u Srbiji sa proizvodnjom vrednom samo 6,9 dolara.
Za deset godina niko nije napredovao na ovoj ranglisti, s tim da je Srbija samo povećala svoj i apsolutni i relativni zaostatak za svim susedima iz EU. Od 2013. do 2022, ako se uporedi vrednost stvorena za sat radnog vremena, zaostatak Srbije za Mađarskom se povećao sa 5,4 na 7,9 dolara, za Hrvatskom sa 4,7 na 7,4 dolara, za Rumunijom sa 3,7 na 6,2 dolara i za Bugarskom sa dva na 3,6 dolara. Samim tim za tih deset godina, vrednost proizvodnje po radnom satu svakog zaposlenog u Srbiji smanjena je sa 56,1 na 54,2 odsto proizvodnje prosečnog zaposlenog u Mađarskoj, sa 59,4 na 55,8 odsto radnika u Hrvatskoj, sa 65,3 na 59,8 odsto u Rumuniji i sa 77,2 na 72,1 odsto proizvodnje prosečnog zaposlenog u Bugarskoj.
GRAF 8
Da zaključimo, nasuprot očekivanom „efektu sustizanja“, srpska privreda je za deset godina vladavine SNS-a i SPS-a povećala zaostatak u odnosu na sve susedne zemlje, članice EU, odnos snaga je u odnosu na Crnu Goru ostao relativno isti, dok su BiH i Albanija smanjile svoj zaostatak za Srbijom. Razlog za to je spor privredni rast i rast produktivnosti, više nego upola sporiji od svojevremenog ubrzanog rasta azijskih tigrova. Ubrzan privredni rast zahteva sofisticiranu državnu birokratiju, minimiziranje korupcije i kriminala i značajan obrazovni, kulturološki, demografski i zdravstveni skok. Nasuprot tome, stanje stvari je da Srbijom vlada političko-mafijaška hidra, kojoj je narativ balkanskog tigra samo jedan od paravana za privatizaciju institucija i javnih resursa.
BONUS VIDEO
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar