Inženjer tehnologije Dušan Blagojević reagovao je na tekst "Međunarodni ekspert otkriva istinu o tome koliko bi Srbija mogla da zaradi od iskopavanja litijuma. Iznos je smešan", objavljen na portalu Nova.rs. Njegov tekst prenosimo u celosti.
„U intervjuu za list „Nova“ Dušan Vasiljević, međunarodni ekspert za životnu sredinu iznosi niz netačnih, neproverenih i paušalnih izjava na koje želim da se osvrnem.
Vasiljević počinje konstatacijom da su “mogući rizici koje nosi eksploatacija rude litijuma u Srbiji vrlo realni i značajno veći nego moguća dobit države“.
Međutim, međunarodni standardi za zaštitu životne sredine, odnosno, rizici po životnu sredinu koje nosi eksploatacija rude litijuma, nemaju veze sa time da li će država imati dobit od projekta, niti kolika će ona biti.
PROČITAJTE JOŠ
Jednostavnije rečeno – analiza uticaja na životnu sredinu i tehno-ekonomska analiza nekog projekta su odvojene kategorije, i tek kada je analiza uticaja prihvaćena, ima smisla govoriti o ekonomskim kategorijama.
Dakle, kada se govori o mogućim rizicima, dva najvažnija pitanja jesu sledeća:
– Da li su projektnom dokumentacijom sve mere sprečavanja i smanjenja emisija zagađujućih materija predviđene u skladu sa najbolje dostupnim tehnikama?
– Da li će prema projektnoj dokumentaciji emisije zagađujućih materija u vazduh, vodu i zemljište nalaziti ispod graničnih vrednosti propisanih domaćim ali i evropskim standardima?
Ukoliko je odgovor na bilo koje od ova dva pitanja negativan, projekat eksploatacije litijuma ne može dobiti dozvolu – makar se tvrdilo da će državi i lokalnoj samoupravi doneti milijarde evra.
Još jednom želim da naglasim da je omiljena zabava koja je u javnosti prisutna poslednjih nekoliko godina – “da ćemo dobiti mizerno malo novca za toliko zagađenje” zapravo podvala i zamena teza. Jer, kako je već rečeno, zagađenje ne može ići preko zadatih međunarodnih i domaćih standarda, pa je teza da će zemlja biti ekološki uništena zarad šake dolara – potpuno besmislena.
Vezano za transparentnost ugovora, Vasiljević kaže da ne znamo kakvi su uslovi pod kojima je država ušla u partnerske uslove sa Rio Tintom, pošto javnost nikada nije videla ugovor i zato ne znamo šta je dogovoreno.
Zapravo, uslovi su poznati i definisani, i to istražnim pravima, zakonom o rudarstvu i geološkim istraživanja, odnosno, pravom na eksploataciju, kao i zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara i setom poreskih zakona. Sve ovo je definisano ne za Rio Tinto, već za svaki rudarski projekat u kom je nosilac istražnog prava overio rezerve.
No, tek u delu u kom govori o ekonomsko-finansijskom delu projekta Vasiljević “maši loptu”.
Najpre, on kaže da je “efekat tog zajedničkog posla da država ima pravo na rudnu rentu”, i da je to “jedino što je ovde zagarantovano kao prihod”. Primenjujući ovu logiku, došli bismo do (besmislenog) zaključka da država nema apsolutno ništa od bilo kog industrijskog projekta od kojih ne ubira rudnu rentu.
Dalje, Vasiljević navodi – iz nepoznatog izvora – da je procenjeno da bi se u Jadru godišnje dobijalo 24.000 tona litijum-karbonata, te da bi, u skladu sa današnjom cenom ovog proizvoda (13.500 dolara za tonu) i rudnom rentom od 5% od prihoda preduzeća, država od svega toga imala 16 miliona dolara godišnje.
Najpre, procena godišnje proizvodnje u Jadru nije 24, već 58.000 tona, ali pored toga Vasiljević zaboravlja da će se, osim litijum-karbonata, godišnje proizvoditi i još 285.000 tona borne
kiseline i 265.000 tona natrijum sulfata, kako je navedeno na sajtu Rio Tinta.
Prema zakonu o naknadama za korišćenje javnih dobara, državi pripada rudna renta na sva tri proizvoda, pa se procena samo rudne rente kreće oko 40 miliona evra. Dodatno, u ekonomskoj proceni Ergo style group (koju je platio Rio Tinto), procenjuje se da će iznos rudne rente i direktnih poreskih obaveza Rio Tinta – odnosno prihod države – iznositi 160 miliona evra, a prihod lokalne samouprave (opštine Loznica) iznositi 24,5 miliona evra.
Ovo je ukupno 184,5 miliona evra godišnje, i svakako da to nisu jedini prihodi države.
Vasiljević potom navodi tvrdnje Rio Tinta da će proces eksploatacije biti automatizovan, što bi značilo mali broj radne snage, a sa druge strane, izražava brigu o tome da će Srbija za rudnik morati da uvozi radnu snagu iz Nepala i Šri Lanke, koji će onda “sve što zarade da skupe i odnesu kući i neće trošiti ovde”.
Ovde bi Vasiljević trebalo da se odluči između toga da li je ta najavljena automatizacija dobra, tj. “ključ konkurentnosti privrede”, kako on to navodi, jer “radna snaga čini najveći korpus troška i prepreka je kokurentnosti”, ili je pak loša zbog toga što će biti zapošljeno malo domaćih rudara (kojih inače nema, pa će da dolaze Nepalci?). Nevezano, direktne prihode će država imati od poreza i doprinosa na zarade, a ne od samih zarada, ako govorimo o direktnim prihodima države.
Na kraju ovog “ekonomskog” dela, Vasiljević implicira da je umesto rudnika bolje da tu bude nešto drugo i navodi IT industriju, turizam, poljoprivredu, ne uzimajući u obzir da bi rudnik, postrojenje za preradu, deponija, površina iznad rudnog tela i zona uticaja sveukupno zauzimali 2000 hektara.
Ako znamo da je površina poljoprivrednog zemljišta u Srbiji 5.734.000 hektara, zaključujemo da bi projekat Jadar zauzeo ukupno 0,03% tog zemljišta, tako da ostaje 99,97% poljoprivrednog zemljišta za ostvarenje Vasiljevićevih ideja o ekonomskom i društvenom boljitku.
Međutim, ako je donekle i bilo očekivano od eksperta za životnu sredinu da ne barata najbolje ekonomskom logikom projekta, to je svakako bilo neočekivano za iznete tvrdnje o ekologiji, od kojih ću se osvrnuti tek na najveće promašaje.
Najpre, Vasiljević kaže da se “ekstrakcija litijuma iz jadarita ne radi nigde u svetu” i da će ovaj projekat da bude “eksperiment”. Mislim da ovde postoji bazično nerazumevanje tehnoloških operacija, jer proces prerade jadarita (g. Vasiljević kaže “ekstrakcija”, ali to nije ekstrakcija, no to već zahteva dalje objašnjavanje) podrazumeva sledeće tehnološke operacije: rastvaranje, filtracija, kristalizacija, sušenje…
Ove tehnološke operacije postoje stotinama godina i nisu eksperiment, vrlo dobro su znane i savladane tehnologije, čak i u mnogo manje razvijenim društvima od našeg. Reći da je to “eksperiment” je izuzetno nepromišljeno, a jedinstvenost tehnologije se ogleda samo u tome da se određuju najpovoljniji i najekonomičniji tehnološki parametri sa najmanjim utroškom energije i drugih resursa, kako bi se dobio najveći prinos finalnih proizvoda.
Fokusiranje Vasiljevića na sumpornu kiselinu kao razlog za strah pokazuje jednu od dve stvari: ili apsolutno nepoznavanje industrijskih procesa, ili zlu nameru.
Zašto?
Zato što je Srbija pre ratova devedesetih proizvodila i koristila više od milion tona sumporne kiseline godišnje. Vasiljević je ovde “uplašen” što će se na sadašnju godišnju potrošnju sumporne kiseline u Srbiji od 400.000 tona povećati za još 320.000 tona. Vasiljević ne pominje ovde izmišljenu opasnost od “kiselih kiša” zbog korišćenja sumporne kiseline, što već godinama govore neki drugi “eksperti”, ali se njegovo potenciranje na sumpornoj kiselini direktno nastavlja na ovaj narativ kojim se plaše građani, i to bez ikakve potpore u realnosti.
Sumporna kiselina nije lako isparljiva supstanca, nije klasifikovana kao toksična, a i njene korozivne i oksidativne osobine nestaju pri koncentracijama u kojima se koristi u ovom tehnološkom postupku. Sumporna kiselina je najkorišćenija industrijska hemikalija svuda u svetu, pravljenje scenarija oko njenih osobina nije dostojno akademske rasprave.
Međunarodni ekspert za životnu sredinu dalje navodi probleme koje će projekat Jadar doneti sa (čvrstim) opasnim otpadom, kao i sa dodatnom emisijom ugljen dioksida, odnosno, gasa sa efektom staklene bašte koji će se emitovati iz procesa prerade.
Tačno je da Srbija ima sveobuhvatni problem sa opasnim otpadom, o čemu sam već opširno pisao, ali Rio Tinto niti rešava, niti povećava taj sveobuhvatni problem. Mnogo su manje razumljivi argumenti vezani za ugljen-dioksid: jer, ako smo došli do toga da je sada ugljen- dioksid jedini problem – Rio Tinto može da otvori šampanjac.
Najpre, ugljen-dioksid nije primarni ambijentalni zagađivač da bi se posmatrao uticaj na životnu sredinu. To znači da njegov ekotoksikološki uticaj u zoni uticaja rudnika i procesnog postrojenja – ne postoji.
Potom, kao gas koji izaziva efekat staklene bašte, emisija ugljen-dioksida iz Jadra bi predstavljala manje od 0,6% emisija Srbije i kao takva je zanemarljiva.
Možemo ići i dalje u ovom smeru: dobijanje tone litijum-karbonata iz Jadra sama po sebi bi morala da ima mnogo manju emisiju ugljen-dioksida nego kod dobijanja litijum-karbonata (ili hidroksida) iz spodumena, (spodumen je ruda litijuma, isto kao jadarit, u Australiji se kopa spodumen (litijum alumo silikat) a u Jadru jadarit (litijum boro silikat)) zbog različitih, kako metalurških tako i tehnoloških postupaka dobijanja. Prema tome, ako želimo da kažemo da se brinemo za globalno zagrevanje i da želimo da spasemo planetu, onda bi cilj trebalo da bude dobijanje što više litijuma iz jadarita u odnosu na litijum iz spodumena.
Vasiljević dalje nastavlja u misiji plašenja građana pravljenjem scenarija koji gotovo da nije dostojan crtanog filma, pita šta ako se dogodi izlivanje reka koje će dovesti do poplavljivanja rudnika, tj da će voda poplaviti podzemni kop. Ovo je pitanje (možda) bilo smisleno pre srednjeg veka pošto su otvaranje podzemnog kopa i sprečavanje da ga voda ne poplavi tehnike stare stotinama godina, tako da je besmisleno i ulaziti u ovu “argumentaciju”.
I na kraju, vraćamo se na početak. Vasiljević tvrdi da “ukoliko bismo hteli da postignemo evropske standarde, ulaganja u zaštitu životne sredine morala biti tolika da se investicija ne bi isplatila”.
Kao što je već rečeno, ukoliko projekat ne “dobacuje” do evropskih – samim tim i domaćih standarda – ne može ni biti realizovan. Ova tvrdnja je potpuno neutemeljena i populistička, ali to
i nije čudno kada se zna da se Vasiljević – kao i još mnogo eksperata i javnih ličnosti u Srbiji – toliko insistiraju na ekologiji i rudnoj renti i nepostojećim kiselim kišama i izlivanjem reka u
nepostojeći rudnik, a glasno ćute za sva ta pitanja kod dva najaktivnija rudnika, ujedno i dva najveća izvoznika u Srbiji: Ziđin Brestovac (Čukaru Peki), sa neprerađenom rudom bakra i Ziđin Mining (RTB Bor), sa rafinisanim bakrom. Na kraju se pitam kako u rečenici “Srbija nema potrebe za litijumom. Rio Tinto će je izvoziti napolje i tamo praviti profit”, nikome nije palo na pamet da reč litijumom zameni sa bakrom i Rio Tinto sa Ziđin.“
BONUS VIDEO Pada cena litijuma: Za Srbiju to ništa ne menja jer i da eksploatacija postoji, prihod ide van zemlje
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare