Posle samo četiri godine rada, nova topionica, u koju je Srbija uložila 250 miliona evra srušena je, a na istoj lokaciji novi većinski vlasnik iz Kine izgradio je veće postrojenje. A da li je srpskoj privredi potrebno 200.000 tona bakra godišnje? Koliko će od toga, kao sirovina, biti izvezeno u Kinu? Čiji će to izvoz biti? Čiji će BDP rasti, Srbije ili Kine? Za koliko će se tim tempom iscrpeti sve rezerve bakra? I šta posle – pita se u autorskom tekstu za NIN redovni profesor u penziji Tehničkog fakulteta Bor, Univerziteta u Beogradu, Velizar Stanković.
Veoma brzo, novi većinski vlasnik, sada registrovan u Srbiji kao Srbija Ziđin Koper (SZK) Bor, iskazao je nameru da poveća proizvodnju bakra na 200.000 tona, premda je prema potpisanom ugovoru, godišnja proizvodnja trebalo da bude najviše 120.000 tona. Ta namera se ogledala u pripremnim rudarskim aktivnostima, koje bi trebalo da obezbede dovoljnu količinu koncentrata za željenu proizvodnju elektrolitnog bakra, podseća Stanković u najnovijem broju nedeljnika NIN.
Prevedeno na jezik brojki, dodaje, to znači da bi godišnje trebalo iskopati oko 57-60 megatona rude, prosečnog sadržaja oko 0,35 do 0,4 odsto bakra, i dva-tri puta veću količinu raskrivke i jalovine, da bi se dobila zahtevana količina bakra, nešto zlata i srebra, te metala platinske grupe.
Pročitajte još:
„Ostaje pitanje, da li Srbiji, našoj privredi, treba 200.000 tona bakra godišnje? Koliko će se od toga preraditi u samoj Srbiji, a koliko će, kao sirovina, biti izvezeno u Kinu? Čiji će to izvoz biti, srpski ili kineski? I čiji će se bruto proizvod povećati i za koliko procenata? I koliko godina može trajati eksploatacija rude i proizvodnja bakra takvim intenzitetom? A šta posle? Ako je udeo Kine u ‘strateškom partnerstvu’ 63 odsto, Srbiji bi trebalo da, od ovako povećane godišnje proizvodnje, ostane oko 74.000 tona bakra. I tu se krug zatvara. Toliko je RTB mogao da proizvodi i u netom srušenoj topionici, bez prodaje Kinezima i njihovog ‘strateškog partnerstva’, čime je bačeno preko 250 miliona evra i trud ljudi koji su radili na izgradnji i poništen napor poslovodstva i…“, piše autor teksta.
Uz odgovarajuća sopstvena ulaganja, uz kredite za nabavku rudarske mehanizacije, eventualnu kooperaciju sa stranim zainteresovanim partnerima (a bilo ih je), uz profesionalni menadžment i nemešanje države u poslovanje RTB-a, mogao se postići isti efekat i bez Kineza i njihovog dugoročnog prisustva u Srbiji, smatra Stankovič.
„Ali, oni su sad tu, namerni da tu ostanu dugi niz godina, eksploatišući naše prirodne resurse, dok im to bude bilo u interesu. Ovakvim se načinom i politikom eksploatacije bakra troši budućnost Srbije, na korist SZK i njegovih deoničara! A Srbiji će biti ostavljeni opustošeni bivši rudnici, delimično zapunjeni jalovinom i raskrivkom, brda čvrstog rudarskog otpada, te flotacijska jalovišta, bilo rekultivisana, ili ne, koja treba servisirati. I rudničke vode, koje će na tim i takvim lokacijama izvirati, kroz dugi niz godina, nakon zatvaranja rudnika, zagađujući vode i okolno zemljište, čineći ih neprikladnim za život ljudi u takvoj sredini. I to bi bila projekcija budućnosti Istočne Srbije“, navodi.
Naglašava da kojim intenzitetom je rudnik Čukaru Peki izgrađen, istim intenzitetom se iskopava i prerađuje ruda.
Ovaj rudnik i flotaciono postrojenje otvoren je krajem oktobra 2021. uz prisustvo predsednika Srbije Vučića, te ambasadorke Kine Čen Bo i ostalih visokih zvanica. Kao i svakom sličnom prilikom, bilo je lepih reči, obećanja o boljem životu, patetike svake vrste, dodaje autor i podseća na reči direktora Ziđin majninga: „Želimo da pomognemo Srbiji da postane druga zemlja u Evropi za proizvodnju bakra“.
„Niti Srbija želi, niti njenoj privredi treba drugo mesto u Evropi u ekstrakciji bakra. Ispade, kao da je Srbija tražili tu pomoć, a ne da su oni došli zbog svog interesa da, kao jedini vlasnici rudnika, ostvare enormno visok profit. Koliki, može se samo spekulisati na osnovu podataka dostupnih javnosti. Koliko su ti podaci realni, zbog mogućih doterivanja ekonomskih rezultata, stvar je ozbiljnijih istraživanja“, smatra autor teksta prof. Stanković koji podseća da je Kina najveći svetski potrošač bakra (16 megatona u 2016, sa tendencijom rasta).
Stanković navodi i da je jasno da Srbija ne može da zadovolji apetit Kine za bakrom, niti za plemenitim metalima.
„Ali je jasno da će i Srbiji biti potrebna izvesna količina bakra, odnosno proizvodi na bazi bakra i to za dugi niz godina. A vlast je prodala rudnike bakra, strateški resurs, koji se sada besomučno eksploatiše i izvozi kao ruda, kao koncentrat, i kao metal. Koliko bakra i plemenitih metala od ovakve eksploatacije sada ostaje Srbiji? Da li znamo koliko će bakra i plemenitih metala biti potrebno Srbiji u bližoj ili daljoj budućnosti, pa prema tome upravljati eksploatacijom rude? Koju mi to razvijenu privredu sada imamo, da bi nama trebalo 200.000 tona bakra godišnje? Sem da se hvalimo povećanjem izvoza i da eventualno ‘budemo drugi u Evropi’, kao da je u pitanju neko takmičenje? Mogu li se Kinezi ‘zauzdati’ nekim kvotama o godišnjoj eksploataciji bakra, zlata i pratećih metala?“, pita se Stanković.
Autor, redovni profesor u penziji Tehničkog fakulteta Bor, Univerziteta u Beogradu izražava zahvalnost akademiku Bogdanu Šolaji i Toplici Marjanoviću iz Društva mladih istraživača Bor, na korisnim i kritičkim savetima za konačnu verziju teksta.
Ceo tekst čitajte u novom broju nedeljnika NIN.
BONUS VIDEO Eksplozija na pumpi u Ziđinu
