Kada zaposleni imaju pravo na otpremnine?

Ovo nije usamljen slučaj odlaska velikih investitora sa juga Srbije, piše Biznis.rs. Prvo je zatvoren pogon kompanije Beneton u Nišu, kada je prema pisanju medija više od 900 radnika proglašeno tehnološkim viškom, dok je Johnson Electric početkom prošle godine najavio da će smanjiti broj zaposlenih zbog izazova sa kojima se suočava automobilska industrija u Evropi. Ovom odlukom pogođeno je više od 300 zaposlenih.

Godinu je obeležila i odluka nemačke kompanije Draxlmaier, globalnog proizvođača kablovskih setova za automobilsku industriju, koja je nakon 17 godina poslovanja u Zrenjaninu prekinula rad u Srbiji, kada je gotovo 2.000 radnika ostalo bez posla.

Takođe, i danska kompanija Kentaur zatvorila je svoju fabriku u Vranju, a bez posla je ostalo 253 radnika.

U slučaju likvidacije preduzeća radnici nemaju pravo na otpremnine

Radnicima kompanije Leoni sa kojima je raskinut ugovor isplaćena je otpremnina veća od zakonskog minimuma. Kako su tada naveli u Leoniju, ona je iznosila 50 odsto prosečne mesečne ‘bruto 1’ zarade ostvarene u poslednja tri meseca za svaku punu godinu staža u kompaniji, što je za 50 procenata više od minimalne otpremnine koju propisuje zakon.

Prema Zakonu o radu, pravo na otpremninu postoji u slučajevima kada zaposlenom prestaje radni odnos zbog prestanka potrebe za njegovim radom, odnosno kada je proglašen viškom, kao i prilikom odlaska u penziju.

U praksi se javlja još jedna vrsta otpremnine, takozvana stimulativna otpremnina prilikom dobrovoljnog rešavanja viška zaposlenih, a u ovom slučaju poslodavac nudi stimulaciju zaposlenom da dobrovoljno raskine ugovor o radu sa poslodavcem, objašnjava za Biznis.rs predsednik Centra za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo Mario Reljanović.

„Takozvani investitori koji su se u prethodnom periodu povukli zatvaraju svoje proizvodne pogone verovatno sprovođenjem postupka likvidacije pravnog lica – prestanka postojanja privrednog društva (poslodavca) koji u trenutku zatvaranja može da izmiri sve svoje finansijske obaveze. Onaj koji ne može, ide u stečaj umesto likvidacije. U slučajevima likvidacije radni odnos zaposlenima prestaje zbog prestanka postojanja poslodavca, a ne zato što su oni višak zaposlenih – i tada nema isplaćivanja otpremnine po osnovu viška zaposlenih. U praksi su zabeleženi slučajevi kada su poslodavci sami uređivali ovo pitanje tako da isplate otpremnine prilikom zatvaranja poslodavca, ali na to nisu formalno bili obavezani zakonom“, ističe on.

Reljanović naglašava da prestanak postojanja privrednog društva podrazumeva njegovo potpuno gašenje kao pravnog lica. Ako ostane makar još jedan zaposleni ili privredno društvo nastavi da postoji bez zaposlenih a ne ugasi se, onda je reč o otpuštanju viška zaposlenih i radnicima sleduje otpremnina.

„Takođe, ako se dešava razdvajanje ili spajanje dva ili više privrednih društava (poslodavaca), kao i kada se jedan poslodavac utapa u drugog, važe posebna pravila i radnici koji tom prilikom izgube posao imaju pravo na otpremninu jer postoji poslodavac – sledbenik kod kojih su oni višak zaposlenih“, dodaje Reljanović.

Kada je reč o Leoniju, Reljanović kaže da je kompanija uredno isplatila otpremnine koje su više od zakonskog minimuma.

„U ovom slučaju zaposleni su imali pravo na otpremnine jer je Leoni kao poslodavac nastavio da radi u drugim fabrikama, dakle nije u pitanju potpuno gašenje poslodavca, tako da je ova odluka sasvim u redu“, navodi on.

Na koji iznos radnici mogu da računaju

Obračun otpremnine uređen je zakonom i kod odlaska u penziju isplaćuju se najmanje dve prosečne zarade u Republici Srbiji. Kod viška zaposlenih otpremnina iznosi trećinu zarade za svaku godinu koju je zaposleni proveo u radnom odnosu kod tog poslodavca.

„Poslodavac može sam, ili poslodavac i sindikat zajedno kolektivnim ugovorom, da dogovore viši iznos otpremnine u odnosu na ovako postavljen zakonski minimum“, ocenjuje Reljanović.

U trećem slučaju, poslodavac sam određuje takozvanu stimulativnu otpremninu jer je ona u retkim slučajevima određena kolektivnim ugovorom.

„Po logici stvari ona mora biti predviđena u višem iznosu od zakonskog minimuma, odnosno od onog iznosa koji bi zaposleni u skladu sa internim aktima poslodavca dobio kada bi bio otpušten kao višak – inače je zaposleni neće prihvatiti, niti ima ekonomsku logiku da tako nešto učini posebno zbog činjenice da prema važećim propisima tada gubi i prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti“, napominje naš sagovornik.

Nezakonita praksa da se zaposleni „odriče“ otpremnine

Naučni saradnik Instituta za radno pravo Mario Reljanović objašnjava da je zakonodavac, formalno gledano, maksimalno zaštitio zaposlene propisujući da će se smatrati da zaposlenom radni odnos nije prestao ukoliko otpremnina nije isplaćena u skladu sa zakonom ili ako uopšte nije isplaćena.

„U praksi se naravno javljaju razne zloupotrebe, uključujući potpuno nezakonitu praksu da se zaposleni ’odriče’ otpremnine, ili potpisuje da mu je ona isplaćena iako nije, kao i slučajevi kašnjenja sa isplatom, pogrešnog obračuna i slično“.

Kada je reč o potraživanjima koja su povezana sa prestankom rada poslodavca, a koja ne obuhvataju otpremninu, u praksi se dešavalo da poslodavac jednostavno prestane da postoji i bude obrisan iz APR-a, dok istovremeno ostane dužan bivšim zaposlenima, na primer poslednju zaradu ili naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor.

„Ako sam poslodavac uvede otpremninu u slučaju likvidacije, iako to nije zakonom obavezan, onda i ona spada u potraživanja koja se isplaćuju do trenutka formalnog prestanka postojanja poslodavca“, zaključuje Reljanović.