U EPS je na naplatu došlo ono što smo godinama upozoravali, a Vlada i to preduzeće ignorisali, ocenjuje profesor emeritus Ekonomskog fakulteta u Beogradu Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta. U intervjuu za „Novu“ analizira šta nas očekuje u 2022. godini, da li će doći do daljeg rasta inflacije i kako su bolje mogla da se iskoriste sredstva utrošena na pomoć radi ublažavanja posledica epidemije kovida.
Ako se nastavi pandemija, kako će to uticati na ekonomiju Srbije?
Naredna godina donosi dosta neizvesnosti i izazova. Uz nepoznanice vezane za dalji razvoj pandemije, pred Srbijom su i izazovi rastuće inflacije, energetske krize, ogromnih problema koje imaju državna i javna preduzeća poput „Er Srbije“ i EPS-a i drugi rizici. Postoje ipak i neki dobri pokazatelji da bi ovi problemi mogli da se prebrode bez prevelikih potresa. Srbija u narednu godinu ulazi sa solidnim privrednim rastom, relativno stabilnim budžetom i visokim državnim investicijama. Na to da li će u 2022. da prevagnu dobra ili loša ekonomska kretanja svakako će u velikoj meri da utiču ekonomske politike koje će voditi Vlada i NBS. Korak u dobrom smeru napravljen je time što su penzije i plate u javnom sektoru ipak ostale pod kontrolom, što je važno sidro za ekonomsku stabilnost. Kad se sve uzme u obzir, ima osnova za umereni optimizam – što bi značilo da će se tokom 2022. postepeno usporavati inflacija, sačuvati makroekonomska stabilnost uz umeren privredni rast od 4 do 4,5 odsto.
Više analiza Fiskalnog saveta pokazalo je neopravdanost mera jednokratne novčane pomoći građanima radi ublažavanja kovid-krize. Može li Srbija sebi i naredne godine da dopusti iste greške?
Za jednokratnu novčanu pomoć punoletnim građanima i dodatno penzionerima u 2020 i 2021. isplaćeno je već oko 1,3 milijarde evra, a za februar 2022. najavljena je jednokratna pomoć svim penzionerima od 20.000 dinara, koja će koštati budžet novih 290 miliona evra. Dakle, ukupna neselektivna davanja građanima u ove tri godine iznosiće skoro 1,6 milijarde evra, što su ogromna sredstva. Na primer, rekonstrukcija, izgradnja i opremanje sva četiri planirana klinička centra u Srbiji ukupno košta oko 430 miliona evra. Što je još gore, budžet je sve vreme u deficitu pa novca za ova davanja zapravo nema i nije ga nikad bilo. Da bi isplatila sredstva, država je prvo morala da se zaduži, a taj dug će kasnije kroz poreze vraćati isti ti građani, naravno s kamatom. Ali sve i da ima novca u budžetu, ovakve mere su loše.
Šta je konkretno problem sa takvim merama?
Njihov ekonomski efekat na ubrzanje privrednog rasta i povećanje javnih prihoda je minimalan, a ovakva neselektivna davanja podstiču ubrzanje inflacija, što je trenutno naročito opasno. Najgore je, verovatno, to što bi 1,6 milijardi evra moglo da napravi čuda u socijalnoj politici da se usmerilo samo na pomoć stvarno ugroženim građanima. Ovako je ogroman novac potrošen, a da nijedan problem nije trajno rešen. Bilo bi zato dobro da sistem socijalne karte napokon profunkcioniše od marta 2022., kako je i predviđeno. Taj sistem će moći precizno da identifikuje socijalno ugrožene građane i onda bi davanja iz budžeta i onima kojim je pomoć potrebna i onima kojima nije morala da postanu deo prošlosti.
Kako ocenjujete meru zamrzavanja cena pet grupa namirnica? Da li nam zbog toga prete nestašice tih artikala?
Ubrzanje inflacije u Srbiji ima veoma izraženu socijalnu dimenziju, jer su u poslednjih godinu dana najviše poskupeli hrana i energenti, odnosno proizvodi na koje siromašniji građani troše najveći deo svog dohotka. To znači da siromašnija domaćinstva već sad trpe inflaciju od 10 do 15 odsto, iako je na godišnjem nivou rast svih cena u novembru bio 7,5 odsto. Međutim, socijalni problemi ne mogu se rešiti tako što će se narediti privredi da ne povećava cene. Tim pre što iza rasta cena osnovnih proizvoda, po svemu sudeći, ne stoji namera proizvođača da ostvare ekstraprofit već povećanje cena inputa. Nestašica verovatno neće biti ukoliko zamrzavanje cena osnovnih proizvoda traje samo 60 dana. U tako kratkom roku proizvođačima bi trebalo da bude važnije da zadrže učešće na tržištu čak i po cenu eventualnih gubitaka. Međutim, ukoliko se ova mera produži, a cene inputa nastave da rastu, nije isključeno da će doći do nestašica.
U 2022. godini rastu plate zaposlenih u javnom sektoru. Porasle su cene od mesa do građevinskog materijala, a očekuje se i rast cena energenata. Da li nas očekuje dalji rast inflacije?
Inflacija smanjuje realni dohodak stanovnika i verovatno će imati uticaja na određeno usporavanje privredne aktivnosti. Važno je reći to da će u 2022., za razliku od 2021., kad je inflacija uglavnom došla spolja, rast cena u velikoj meri zavisiti od naših politika. Dosadašnja inflacija je uglavnom bila globalni fenomen, koji je izazvan rastom cena nekoliko grupa proizvoda van kontrole domaće ekonomske politike. To se vidi po tome što i EU trenutno ima visoku inflaciju od 4,9 odsto, a u SAD od 6,2 odsto. Drugi važan indikator koji pokazuje da se inflacija može vratiti pod kontrolu je to što je bazna inflacija u Srbiji, dakle inflacija bez energije, hrane, alkohola i cigareta, ostala još relativno niska, na nivou od tri odsto. Da bi se rast cena zaustavio tokom 2022., potrebno je da Vlada ide na što niži fiskalni deficit, da izbegava neselektivna davanja svim građanima ili svim penzionerima i da ne povećava vanredno plate u javnom sektoru. Iako su sva predviđanja trenutno nezahvalna, inflacija bi mogla na kraju 2021. i početkom 2022. da se kreće oko osam odsto međugodišnje, a ukoliko Vlada i NBS budu vodile odgovornu ekonomsku politiku, rast cena bi do kraja 2022. mogao da se vrati na nivo od oko tri odsto.
Šta bi trebalo da budu glavne smernice fiskalne politike države u narednom periodu?
Tri su pravca u kom bi fiskalna politika morala da ide. Prvi je da se fiskalni deficit smanji u 2022. i narednim godinama i budžet ponovo vrati u ravnotežu, što bi onda umanjilo i previsoki javni dug zemlje i pozitivno uticalo na kočenje inflacije. Drugi je da se odgovorno i sistematski urede javne finansije, što podrazumeva čitav niz reformi koje se godinama ne sprovode. Nužno je urediti sistem zarada i zaposlenosti u javnom sektoru, usvojiti nova fiskalna pravila, unaprediti selektivnost u izboru i efikasnost u izvršenju javnih investicija, reformisati poreski sistem, dovesti u red javna i državna preduzeća. Reforme javnih i državnih preduzeća ovde bih naročito istakao, jer ona potkopavaju privredni rast umesto da ga podstiču i za njih se svake godine izdvajaju iz budžeta velika sredstva. Za Resavicu i Železnicu stalno, pojedinih godina za „Srbijagas“, nekih za „Er Srbiju“, sad će očigledano biti i za EPS, a Vlada nikako s tim da se uhvati ukoštac. Treći važan pravac fiskalne politike odnosi se na šire i kompleksnije društvene izazove, koji se mogu rešavati samo kroz promišljene i strateške politike a ne ad-hok merama. Tu spadaju populaciona politika, starenje, emigracija radno sposobnog i kvalifikovanog stanovništva, nejednakosti i siromaštvo, klimatske promene, ekološko zagađenje, obrazovni sistem i opšte zdravlje populacije. Indikatori koji trenutno opisuju ove oblasti u Srbiji su poražavajući.
Da li su obilne padavine bile glavni uzrok problema u EPS-u ili su i drugi razlozi doprineli iskakanju sistema početkom decembra?
Snežni nanosi s početka decembra mogu se svrstati u otežavajuću okolnost, ali nikako u osnovni uzrok problema u proizvodnji i snabdevanju strujom. Ono što se zapravo desilo je to da je EPS-u na naplatu došlo ono na šta smo iz Fiskalnog saveta godinama upozoravali, a preduzeće i Vlada ignorisali. Najpre, EPS već 30 godina ne investira koliko je potrebno. Ulaganja u distributivni sistem (koji je sad stradao) godinama su bili ispod minimuma za održavanje tih kapaciteta. Konkretnije, u taj sistem ulagano je u prethodnoj deceniji u proseku oko 40% manje od amortizacije, što je gotovo neverovatan podatak.
Šta to konkretno znači?
To znači da distributivni sistem ne samo što nije razvijan već je godišnje falilo 40 odsto investicija samo da se održe već postojeći kapaciteti. Nije se investiralo dovoljno ni u nove kopove niti u različite procese separacije i prerade uglja kako bi on u što je moguće čistijoj formi bio korišćen u termoelektranama. Kvalitet uglja koji se koristi u termoelektranama u poslednjih desetak godina u Kolubari opao je za preko 10 odsto pa je dodavano sve više mazuta da bi uopšte sagorevao. S takvim upravljanjem preduzećem havarija je morala kad-tad da se desi. Fiskalni savet još od 2014. stalno ukazuje na probleme EPS-a i na potrebu da se ovo preduzeća napokon reformiše. Poslednja studiju o EPS-u sadržala je alarmanta upozorenja i objavili smo je 2019. godine. Međutim, odgovor koji smo dobijali od ministra finansija, pa i pojedinih poslanika u Skupštini je da naše analize ne valjaju, a da je EPS stabilno i profitabilno preduzeće.
Fiskalni savet je ukazao da je država ove godine kroz budžetsku rezervu utrošila 14 milijardi dinara više nego što je objavila u „Službenim glasnicama“.
Budžetska rezerva zapravo predstavlja mnogo širi problem, jer je se preko nje zaobilaze standardne budžetske procedure. Pravi smisao budžetske rezerve je da se u slučaju iznenadnih, nepredviđenih okolnosti, poput prirodnih katastrofa ili izbijanja epidemije Vladi omogući da hitno interveniše sredstvima iz budžeta mimo parlamentarne kontrole. U takvim situacijama, naime, ne može se čekati da se parlament sastane i usvoji rebalans budžeta. Međutim, budžetska rezerva se u prethodnim godinama upotrebljavala za namene koje se nikako ne mogu podvesti pod ovaj opis. Najsvežiji primer je to što je svega dan nakon usvajanja budžeta predsednik najavio da će se povećati isplate za prvo dete sa oko 100.000 dinara na 300.000 dinara. Pošto ova sredstva nisu bila predviđena budžetom za 2022. jedini način da se isplaćuju je preko budžetske rezerve. Međutim, nije jasno zašto se tako važna i fiskalno izdašna mera nije mogla planirati ranije i uključiti u redovnu budžetsku proceduru. Slično tome, sredstva iz budžetske rezerve u prethodnim godinama odlazila su za crkvu, lokalne samouprave i mnoge druge rashode, za koje nema nikakve hitnosti niti opravdanja da ne prođu parlamentarnu kontrolu. Konačno, postoji i problem što se dobar deo budžetske rezerve, tj. pomenutih 14 milijardi dinara iz 2020., vodio pod oznakom poverljivo i nije uopšte bio prijavljen u „Službenom glasniku“, niti objašnjen u završnom računu budžeta. Naš je utisak da tu ima stavki za koje je ovaj status upitan.
Vlast najavljuje brojne projekte od metroa do nacionalnog stadiona, ali se u javnosti dosta diskutuje o opravdanosti nekih od njih. Možete li da navedete neki za koji je već sad jasno da bi bio štetan po srpsku ekonomiju?
O konkretnim projektima teško je diskutovati jer o njima uglavnom nema dovoljno informacija. U korenu problema vezanih za odabir ali i sprovođenja javnih investicija stoji nedovoljno dobra zakonska regulativa. Naime, iako je država formalno dužna da pre početka realizacije utvrdi ekonomsku isplativost svih projekata većih od 5 mln evra, predviđeni su brojni izuzeci iz ove procedure. Tako analize isplativosti uopšte ne moraju da se rade u slučaju projekata koji dobiju status nacionalnog značaja, kad su u pitanju međudržavni projekti ili kada je reč o ulaganjima bezbednosnog sektora. Čak i za projekte koji ne spadaju u pomenute kategorije i za koje bi analize isplativosti po zakonu morale da se sprovedu, Vlada nije u obavezi da te analize da na uvid stručnoj i široj javnosti, što obesmišljava čitav proces.
Kad se krene u realizaciju, u slučaju takozvanih linijskih infrastrukturnih projekata ostavljena je mogućnost direktnog ugovaranja radova i zaobilaženja tenderskih procedura. Uz sve to postoji i gotovo apsurdan problem da se deo investicionih projekata, posebno onih koji se sprovode preko Kancelarije za javna ulaganja uopšte ne vidi ni u budžetu ni u završnom računu. To znači da je poznat samo ukupan iznos sredstava poreskih obveznika koje je potrošila ta Kancelarija, ali ne zna se šta je tačno izgrađeno od tih sredstava niti koliko je svaki projekat koštao.
Do pre nekoliko godina ova pitanja možda i nisu bila jednako važna kao sad pošto se za javne investicije izdvajalo relativno malo sredstava, dovoljno tek za gradnju najvažnijih putnih koridora kroz zemlju. Međutim, pošto su izdvajanja za javne investicije višestruko povećana u odnosu na 2017, a završeni su i neki od nespornih investicionih prioriteta, dobra selekcija i efikasno izvršenje investicionih projkata postaje jedno od ključnih pitanja javnih finansija.
BONUS VIDEO: Vučić u Novoj Varoši predlaže Grčiću da od Nove godine radi nešto drugo
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare