0
U intervjuu za Nova.rs, Vladimir Gligorov sa Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije (WIIW) kaže da je za vreme epidemije koronavirusom nužno da država održi "virtuelno" poslovanje privrede, kako ne bi došlo do stečaja i likvidacije, i kako bi se privreda što pre vratila na staro stanje.
Gligorov ističe i da je za EU najvažnije ostvarivanje fiskalne unije, a da je za druge zemlje važno da li će se na primeru pandemije „videti ograničenja nacionalizma“ i „nedgovornost autoritarizma“.
„Nacionalna zatvorenost ili sebičnost i autoritarna neodgovornost, to bi trebalo da ode sa epidemijom“, kaže Gligorov.
Nova.rs: Da li je kriza zbog pandemije drugačije od svetske krize – s obzirom da je sada i kriza proizvodnje i kriza potrošnje, za razliku od 2008? I uopšte, sa čime bi pad svetske ekonomije mogao da se uporedi kada je reč o istorijskim događajima?
Vladimir Gligorov: Reč je o spoljašnjem šoku na strani ponude ili proizvodnje. Na strani tražnje ili potrošnje je reč o prilagođavanju na pad proizvodnje gde konačni ishod, ili kako se kaže privremeni ekvilibrijum, može da bude viši ili niži nego što pad proizvodnje zahteva, jer se troši manje ili više pre svega zbog neizvesnosti o tome koliko će dugo kriza trajati i kako će izgledati njen razvoj, kao i kako će se iz nje izaći.
Pogrešno je reći da je to kriza i ponude i tražnje, jer može da vodi pogrešnim preporukama o tome koje je mere privredne politike potrebno upotrebiti. Nije reč, kao u finansijskoj krizi, o tome da se stimuliše tražnja, već pre svega da se usvoje mere za očuvanje ponude kada kriza prođe. Primera radi, trenutno se ne ide u restoran, ne zato što nedostaje novac, već zato što postoji rizik infekcije; ali trebalo bi da restoran proradi kada rizika nestane. Tako da je potrebna politika koja održava proizvodno i finansijsko poslovanje restorana iako u vreme krize on ne radi i ne zarađuje.
Potrebno je, drukčije rečeno, da ne ode pod stečaj ili čak bude likvidiran zato što nema promet i stoga ne može da izvršava svoje obaveze prema zaposlenima, banci, dobavljačima i državi. Potrebne su, dakle, mere na strani ponude, ne na strani tražnje. Potrebno je da se privreda očuva u virtualnom stanju – da preduzeća rade bar finansijski, da radnici primaju platu, i da centralna banka i fiskalne vlasti pomažu novčano i fiskalno.
Ovo je važno i zato što u vreme ovakve krize, gde se ne radi da se ne bi bolovalo i umiralo, nije jednostavno imati preciznu sliku ni o realnoj ni o monetarnoj strani, dakle ne zna se šta se događa sa ukupnom proizvodnjom niti je jasno koji je nivo cena i eventualna inflacija, jer se neki proizvodi ne prodaju, a neki se racionišu. Tako da je potrebno privrednu politiku usmeriti na očuvanje virtualne privredne aktivnosti – one koja bi bila kada epidemije ne bi bilo. Te su veličine poznate, jer su to one koje znamo iz vremena pre epidemije. Tako da su one informativne za izbor fiskalne i monetarne politike, pa i za vanredne regulatorne mere. Cilj je da se po izlasku iz krize privredna aktivnost vrati na prethodno stanje što je pre moguće.
U finansijskoj krizi, kao i u velikoj krizi pre drugog svetskog rata, bilo je potrebno očuvati potrošnju, što je sasvim drugi tip problema. I mnogo češći. Ali epidemije nisu od juče, tako da istorijski primeri ne nedostaju. Mada su uglavnom negativni, jer države nisu bile osposobljene da njima upravljaju. Države su danas osposobljene da preuzmu ovakve rizike, pre svega fiskalno. Monetarni su problemi nešto veći ukoliko zemlja, kao Srbija, koristi strani novac kao rezervu, jer to ograničava mogućnosti monetarne podrške.
Branko Milanović u The Foreign Affairs piše da ekonomske posledice pandemije ne smeju da se shvate kao običan problem kojeg makroekonomija može da reši ili ublaži. „Umesto toga, svet bi mogao da svedoči o fundamentalnoj promeni u samoj prirodi svetske ekonomije“. Kako vi vidite stanje nakon pandemije?
U izvesnom smislu, to je pogrešno. Naravno da je moguće da se neke zemlje bolje, a neke gore nose sa pandemijom. To se, uostalom, vidi. Ali, proizvodni resursi se ne gube. Nema uništavanja kapitala kao u ratu, a ni ljudi, svakako ne kao u velikim ratovima, tako da ne bi trebalo da se privrede ne oporave u potpunosti. Da li će ili neće, naravno, zavisi od političkih odluka. Nema potrebe da se ozdravljena zemlja ili svet bitno razlikuju od zemlje ili sveta pre oboljenja.
Istorijski posmatrano, pandemije su menjale svet, jer su ljudske žrtve znale da budu daleko veće. Danas to ne bi trebalo da se dogodi. Takođe, ranije su političke odluke znale da utiču negativno, ako bi izbili ratovi ili unutrašnji nemiri. Ili bi socijalne posledice bile veće jer nije bilo socijalne i zdravstvene zaštite.
Ako se misli na to da bi bilo dobro da se iz ove pandemije nauči da je potrebna politička i socijalna globalizacija, osim privredne, to bi bilo dobro. Sumnjam da će do toga doći. Kao što se vidi, teško je produbiti evropeizaciju, o kosmopolitizmu da i ne govorimo.
Na ovo se nadovezuje i pitanje uloge države u privredi – drugi put za 13 godina država uskače i spasava privredu. Hoće li to klatno da se još više pomeri od paradigme devedesetih, i gde bi moglo da se zaustavi?
Država je osiguravajuće društvo, jer snabdeva građane bezbednošću – svake vrste, bar kada je reč o razvijenijm državama. U slučaju epidemije, ona nema zamenu. Ovo zato što je reč o javnom zlu – svako može da bude inficiran u isto vreme, ali mi moženo da utičemo na širenje epidemije, jer je mi prenosimo.
Država, naravno, ne bi morala da nam naređuje da se ponašamo tako da ne širimo epidemiju, ali mi živimo u državama zato da bi ona imala tu ulogu koordinatora ponašanja. Jer može legitimno da vrši prinudu.
U slučaju finansijske krize, neposredne obaveze je država imala prema bankama i trebalo je da podrži potrošnju, pre svega podstičući privatne i javne investicije. Tu su počinjene mnoge greške, pre svega zbog straha od bankrotstva javnih finansija, a potom zbog nedovoljno ekspanzivne monetarne politike. I, konačno, zbog nedostatka valjanih međunarodnih finansija.
Tako da je reč o dvema različitim poukama. Finansijska kriza je poučnija o tome šta bi trebalo da je uloga države i međunarodnih privrednih ustanova svih vrsta. U EU je ključno pitanje fiskalne unije, koja izgleda nedostižna, a potrebna, dok je potreba postojanja finansijske unije shvaćena.
U drugim zemljama, sve zavisi od toga da li će se na primeru pandemije videti ograničenja nacionalizma, kao i ograničenost i, zapravo, nedgovornost autoritarizma. Sama veličina države i njene obaveze zavise više od razvijenosti i od demografije. Ali, nacionalna zatvorenost ili sebičnost i autoritarna neodgovornost, to bi trebalo da ode sa epidemijom. Ne u vreme same pandemije, već posle nje, kako bi se izbegle druge. A i druga globalna javna zla, kao što su klimatske promene, na primer. Takođe, ovo nije poslednji virus.
Srbija se odlučila na slične mere kao i druge države – upumpavanje para. Da li su predložene mere dobro odmerene? Da li kasnimo, s obzirom da su države slične planove pomoći iznele pre nekoliko nedelja, a kod nas stupaju na snagu tek od ponedeljka?
Više je pitanje realizacije mera nego njihov sadržaj. One kasne, kao uostalom i razumevanje o prirodi izazova i o ozbiljnosti sa kojom joj je potrebno pristupiti. Ja, recimo, nisam protiv toga da se svima da po 100 evra, jer verujem da su manje neregularnosti moguće na taj način, nego da se traže kriteriji ko zaslužuje a ko ne i koliko. Srpske vlasti nisu osposobljene za takve zadatke – i to ostaviviši korupciju po strani. Tako da verujem da je osnovni rizik u tome da se ne zna baš ko će i na šta imati pravo i kako će se ona ostvarivati.
Problem bi mogla da bude monetarna politika, jer je kurs fiksiran, i verovatno će još manje fluktuisati kako bi se unela sigurnost, a to ograničava fleksibilnost centralnoj banci. Ako se sve završi relativno brzo i uz koliko-toliko efikasnu fiskalnu podršku koja je sadržana u predviđenim merama, to ne bi trebalo da bude problem, mada bi moglo da bude kasnije, kada je potrebno da se privreda oporavi i strana tržišta će biti veoma važna. Ali, ako se kriza oduži, kao što je moguće, jer se ne zna baš mnogo ili bar ne dovoljno o ovom virusu, to bi moglo da bude ograničenje. Bolje će biti u zemljama koje mogu da se oslone na Evropsku centralnu banku.
Fiskalni savet ocenjuje da ce pad BDP biti dva odsto umesto prethodno prognoziranog rasta od četiri odsto. Predsednik Vučić je najavio rast od 8 odsto u 2021. Da li je to realno? Ili će realnost Srbije u 2021. biti drugačija? Pitam jer je slično viđenje Fiskalnog saveta, osim što nema brojki: „Aktuelna kriza odgovara poremećajima kao što su prirodne katastrofe, što znači oštar i nagao pad i, nakon toga, moguće relativno brzo oporavljanje privrede (nakon završetka pandemije)“. Da li će oporavak biti brz?
Ako sam dobro razumeo Fiskalni savet, oni nemaju svoju procenu pada proizvodnje već su preuzeli onu ministarstva finansija. Ja ne znam na čemu se ona zasniva, ali mi je teško da tu brojku izvedem iz paketa mera koji bi trebalo da iznosi 10 posto bruto domaćeg proizvoda, ili čak više. No, sve zavisi od toga koliko će dugo epidemija trajati i koliko će se postepeno normalizovati život pa tako i proizvodnja, posebno sektor usluga.
Načelno, kao što sam već rekao, ukoliko se ne prave greške ili bar ne velike greške, privreda bi trebalo da se oporavi u potpunosti, mada će brzina zavisiti, da to ponovim, od virusa. Tako da je potrebno virusnu privredu prevesti na onu koja je virtualna dok traje epidemija. To je zadatak. Brzina izvršenja zavisi od razvoja epidemije. Na to se utiče tim merama njenog obuzdavanja. Tako da dubina zavisi od toga koliko mi ograničimo, svojim ponašanjem, njeno širenje i ubrzamo njen kraj, a oporavak od toga i od odgovaraujće privredne politike, to jest od toga da se ne greši nepotrebno.
Kako će Srbija proći sa nezaposlenošću?
U Srbiji je neformalna ili delimično neformalna zaposlenost velika, tako da sve zavisi od toga šta će biti sa različitim vidovima takve zaposlenosti. Ostali zaposleni, u privatnom ili javnom sektoru, ne bi trebalo da izgube posao, čak i ako ga ne obavljaju da ne bi širili epidemiju. Ako bi se epidemija odužila, pojavila bi se dilema da li da se dele plate ili da se radnici otupuštaju. To je u ne maloj meri fiskalni problem. Tu bi onda došao i problem ograničenih mogućnosti monetarne politike i stvari bi se iskomplikovale. Ljudi bi morali da rade, a to bi opet odužilo trajanje epidemije, posebno jer nije jasno da se na ovaj virus stiče imunitet ako se preleži. Takod aje zaista važno da sve to traje što je kraće moguće, inače se stvari komplikuju.
Još jedna stvar o kojoj se ne vodi mnogo računa: (ne)jednakost nakon krize – da li će rast imati ikakav značaj za ugrožene grupe stanovništva, a koje nisu na budžetu?
Ne valja biti siromašan ni kao pojedinac ni kao zemlja. Da li će doći na vlast oni koji će više voditi računa o napretku i o siromašnima, ne znam. Nisam optimista, ali voleo bih da grešim.
Šta će biti sa 400.000 ljudi koji su se vratili u Srbiju (prema izjavama zvaničnika)? To su novi nezaposleni, od oporavka u Evropi će zavisiti da li će i kada će da se vrate.
Njihova potrošnja će pomoći, donekle. Mislim da će oni gledati da ponovo odu u zemlje iz kojih su došli čim bude moguće. Ne verujem da će mnogi tražiti ili naći posao u Srbiji. Pretpostavljam da su to uglavnom ljudi koji rade neformalno u inostranstvu ili koji su otpušteni, ali bi mogli da se vrate na posao čim počnu da se oporavljaju zemlje iz kojih su došli. I uopšte, mislim da će se emigracija iz Srbije nastaviti. Osima ako, kao što rekoh, ne dođe do neke prosvećene promene na vlasti.
