Privatne banke koje su u vreme ekonomske krize i ratova davale štedišama nerealno visoke kamatne stope na štednju, a nakon kratkog i munjevitog uspeha propadale ostavljajući većinu štediša bez uloga, svakako su jedan od ekonomskih fenomena vladavine Slobodana Miloševića. Dafiment banka, famozne Dafine Milanović, koju su mnogi nazivali i srpskom majkom, pravi je primer takvog poslovanja, a kasnije finansijske istrage potvrdile su upozorenja da je čitav projekat osmislio državni vrh.
Mada se Dafiment bankarsko carstvo urušilo još 1993. godine, kada je sama vlasnica pokušala bekstvo iz Srbije, sem formiranja Anketnog odbora ništa ozbiljno nije istraženo sve do kraja Milošeićeve vladavine.
Tek posle 5.oktobra 2000. godine počinje ozbiljnije rasvetljavanje ovog slučaja.
Reč je o zapisnicima neformalne državno-političke grupe čiji je zadatak bio da suštinski rukovodi poslovanjem Dafiment banke.
Nijedan zapisnik, kako navodi Vreme, nije mogao postati zvaničan dok ga nije odobrio Milošević, a on je naređivao ko će upravljati Dafiment bankom, koliko će ta banka para dobiti od centralne banke, kada će se sama Dafina Milanović pojaviti pred TV kamerama i kako da ceo biznis ostane u tajnosti.
Neimenovani zapisničar, koji je prisustvovao tvim sastancima, svedočio je da su „svi zapisnici dostavljani Slobodanu Miloševiću, i nisu mogli biti ozvaničeni dok ih on nije potvrdio“.
“Tako je i moglo da se dogodi da sva upozorenja čestitih ljudi koji su kontrolisani poslovanje Dafiment banke budu ignorisana, a ti ljudi oterani s posla” piše Miša Brkić u feljtonu Vremena o Dafiment banci te 2001. godine.
Pojava paradržavnih banaka, kako se ocenjuje u toj analizi, “nije došla s neba, a niti zbog nesređene ekonomije, već je vlast procenila da je to najbolji način za izvlačenje deviza od građana: Jezdimir Vasiljević je nesmetano radio posao za koji nije imao ovlašćenja, a Dafina Milanović je krenula u poslovanje s novcem pravo iz sudnice, odnosno tri meseca nakon poslednje u seriji osuda zbog svakojakih privrednih malverzacija”.
„Karići su nas zajebali, nisu hteli da uđu u našu šemu pa smo zato ‘iskopali’ Dafinu“, rekao je jednom prilikom Milutin Mrkonjić, direktor Saobraćajnog instituta CIP, a tu izjavu citirao je 29. marta 2001. godine pred Komisijom Narodne banke Jugoslavije (koja ispituje poslovanje piramidalnih banaka) pomenuti N.N. zapisničar.
“Vreme” upravo u kontekstu otkrivanja ko je taj ko je suštinski rukovodio celom operacijom Dafinement prenosi izjavu Dafine Milanović o samom Slobodanu Miloševiću.
“On je za mene genije! Sigurna sam da takvog čoveka u svetu nema! Primio me u svom kabinetu, u Predsedništvu, dve ili tri nedelje posle moje tragedije. Do tada nikakav kontakt nismo imali. Pitao me je kakva je situacija i da li mogu da nastavim dalje. Videla sam da mu je vrlo stalo do toga. I obećala sam mu da ću nastaviti. Moram da priznam da sam u svom radu u ponečemu kopirala predsednika Miloševića. U pravom trenutku sišla sam u masu, obećala im ‘niko ne sme da vas krade’, stekla njihovo poverenje i sada ne želim da ga izneverim.“
Tako je, kako podseća ovaj nedeljnik, o svom gazdi govorila Dafina Milanović na vrhuncu obožavanja i u vreme kolektivne hipnoze vlasnika deviznih slamarica pošto je „genije“ već bio odlučio da kazni svoje neverne podanike jer nešto ranije nisu bili spremni da kroz Zajam za privredni preporod Srbije finansiraju viziju njegove privatne države.
Iz toga postaje jasan odgovor i na pitanje kako je žena, protiv koje je postojala uslovna osuda zbog finansijskih prevara, koja nije imala novca ni da plati sudske troškove i nadoknadi štetu postala vlasnik jedne od najmoćnijih banaka u Srbiji.
Naime, medijski napisi u periodu od 1986. do 1989. godine pokazuju da je Dafina Milanović nekoliko puta osuđivana za zloupotrebu službenog položaja, dok je radila kao računovođa u dve firme. Optužena je bila za izadavanje čekova bez pokrića, prevare i druge finansijske malverzacije. Sve se završilo uslovnim kaznama, a poslednja uslovna osuda na šest meseci zatvora i to na period od dve godine doneta je tri meseca pre nego što je od državnih finasijskih ustanova dobila dozvolu da osnuje banku.
Dafiment banka zvanično je osnovana u oktobru 1991. godine kada je upisana u sudski registar, pošto je mesec dana ranije izdata dozvola za osnivanje banke.
Od samog početka banka je novopridošlim ulagačima isplaćivala sve obaveze uredno i bez kašnjenja. Novopristigle štediše bile su oduševljene kada im je počela isplata kamata koje su iznosile od 13 do 15 posto na mesečnom nivou, što je zavislio da li su devize bile oročene na tri ili šest meseci.
Interesantno je da je banka poslovnice u Beogradu imala na atraktivnim lokacijama. Kada je potencijalan štediša ušao u banku, bio je opčinjen luskuzom, kožnim nameštajem, a specijalni komitenti su dobijali piće i mogućnost razgovora sa samom Dafinom, koja ih je u razgovoru ubeđivala zašto treba novac da ulažu u njenu banku. U tadašnjim medijima izašlo je mnoštvo tekstova punih hvalospeva o Dafiment banci, životnom uspehu Dafine Milanović i ostvarenju “američkog sna” u Srbiji.
Građanima je najvažnije bilo da banka izmiruje svoje dospele obaveze, što je u početku funkcionisalo besprekorno. Zbog astronomskih kamata koje su omogućavale lagodan život i gladi za novcem neke štediše su prodavale kuće, stanove, imanja, stoku, automobile, porodične dragocenosti, i sve ulagale u Dafiment banku, oročavale na na tri ili šest meseci i živele od astronomskih kamata.
Kako su prvi oročeni ulozi isticali to je kod nekih pomama bila veća, pa nisu podizali glavnicu nego su još novca ulagali. Broj ulagača rastao je iz dana u dan. Podaci iz tog perioda ukazuju da je broj štednih uloga u Dafiment banci u aprilu 1992. bio pet miliona na oročenu deviznu štednju, a već u oktobru se popeo na 12 miliona, a početkom 1993. iznosio je 14 miliona u celoj Srbiji.
U banci je zbog navale vladala neopisiva gužva zbog koje su uvedeni bili brojevi kada je određeni klijent na redu da uloži novac ili ga podigne. Kako je broj štediša rastao tako su rasli i štedni ulozi, ali i kamate sa 13 na 15, a onda na 17, pa čak do 18 posto na mesečnom nivou zavisno od vremena oročenja.
Galopirajuća hiperinflacija, pad životnog standarda pojedine štediše i nije preterano brinuo jer su živeli od kamata i u nadi da kriza na njih neće uticati jer su na pravom putu beskonačnog bogaćenja.
Trezor Dafiment banke bio je sve puniji, a ljudi su iz slamarica izvlačili poslednju ušteđevinu da je ulože u banku.
Prvi udar na Dafiment banku izvršen je aprila 1992. kada je Narodna banka Jugoslavija iznenada poništila odluku o osnivanju Dafiment banke, a kao razlog navedeno je da je kontrola NBJ utvrdila da Dafiment banka kada je osnovana nije imala uplaćen ni dinar kapitala i nije imala zakonski propisan broj osnivača. Udar je došao sedam meseci posle dobijanja dozvole za rad i meteorskog uspona ove banke pred kojom su redovi štediša strpljivo čekali da oroče svoje devize.
Da bi sprečila paniku i haos, Dafina Milanović poziva mediji i TV kamere pred kojima otvara sef banke u kome su se nalazile deponovane devize. Slike i snimci koji su osvanuli u medijima umirili su javnost. Posle dve nedelje od ovog slučaja NBJ stigao je zahtev za osnivanje Dafiment banke, mešovite banke d.d. Beograd. Stara je formalno ugašena, a nova maja iste godine dobija novu dozvolu za rad i veliko ovlaštenje da se mogu obavljati novčane transkacije bez posrednika sa inostranstvom.
Porast kamata dešava se i narednih meseci pa tako kamate rasu prvo na 120, pa 150 i na kraju na 195 posto i onda na 280 posto što je iznosilo 55-75 posto od tekuće inflacije.
Banka je bila zapljusnuta novim talasom štediša. Prema nekim procenama na ovaj način u banke se silo nekih 162 miliona maraka. Da bi banka mogla da isplati ogormne dinarske kamete, Dafiment banka je u dva navrata januara 1993. dobila novac iz Trezora u dinarskoj protivrednosti od 340.000 nemačkih maraka. Dok je god redovna isplata kamata tekla i isplaćeni novac ponovo oročivao građane nije preterano zanimalo odakle novac stiže i šta se radi u samoj banci. Kontrolna komisija kasnije je utvrdila je da je Dafiment banka već početkom 1992. pre sankcija iznosila novac u inostranstvo..
Ironijom sudbine kraj Dafiment banke navodno je došao 8, marta 1993. na Dan žena istog dana kad je Jezdimir Vasiljević, vlasnik druge poznate piramidalne banke u to vreme, napustio Srbiju. Da bi izbegla paniku koja je nastupila sa vešću da je on pobegao iz Srbije Dafina se u TV dneviku državne televizije u 19.30 obraća svojim štedišama da je sve u redu, da ne moraju da brinu za svoja ulaganja, da neće izneveriti narod i državu.
Dva dana posle ove vesti u novinama pojavljuje se vest da je na Horgošu na izlazu iz Srbije sa milion marka u koferu uhapšen pravni savetnik Dafiment banke.
Ovaj incident bio je okidač da građani shvate da nešto nije u redu i počnu naglo da gube interesovanje za banku… Ubrzo su se pred poslovnicama Dafiment banke stvorili redovi onih koji pokušavaju da spasu svoju ušteđevinu.
Prema natpisima medija iz tog perioda u redovima je zbog nervoze dolazilo do svađa, pa čak i tuča. Krah je bio neminovan. Zabeleženo je da je Dafina Milanović obilazila štediše, bodrila ih da je sve u redu i da je njihov novac siguran.
U aprilu su primenjivane restriknije mere isplate, što je izavalo još veći haos, pa su neke štediše iz očaja upadale u banku sa pištoljima i bombama preteći bankarskim službenicima da im daju njihov novac. Iz tog perioda zabeležen je i stampedo od 300 štediša koji su razvalili vrata ekspoziture na Trgu Republike u popularnom “Staklencu” zbog čega je prema ondašnjim hronikama beogradska policija privela 300 razjarenih štediša.
Od “srpske majke” i predmeta obožavanja Dafina preko noći postaje predmet mržnje. Štediše su joj počele da upućuju pogrdne poruke: “Opljačkala si nas”. Zabeleženo je ostalo u listu Borba od 16. aprila 1993. da im je ona odgovorila: “Šta je, hoćete pare, malo ćete da pričekate. Hranila sam pola Srbije”.
Kraj banke definitvono usledio je aprila 1993, kada je banka zatvorila sve ekspoziture. Prema ondašnjim pričama veliki deo novca Dafiment banke završio je na inostranim računima u Austriji, Kipru, Izraelu, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji… .
Dana 14. jula 1993. Dafina Milanović je pokušala bekstvo iz Srbije, ali je sa Kelebije pod policijskom pratnjom vraćena u Beograd. Tom prilikom joj je oduzet pasoš, ali nije pokrenut nikakav krivični postupak. Kako je naglo nastao haos, tako se sve iznenada umirilo. U galopiirajućoj hiperinflaciji svi su se zabavili svojom mukom i preživljavanjem.
U novinama tog perioda ostalo je zabeleženo da je povratnik iz inostranstva koji je kod Dafine uložio i ostao bez 100.000 nemačkih maraka pokušao da se spali ispred Predsedništva Srbije, ali ga je policija u tome sprečila.
Krajem decembra 1993. godine Skupština SR Jugoslavije formirala je Anketni odbor za ispitivanje poslovanja Dafiment banke sastavljen od 14 poslanika svih stranaka Veća građana. Anketni odbor je trebao da do 1. februara 1994. podnese izveštaj šta se dogodilo sa Dafiment bankom. Izveštaj nije stigao u tom roku i svi su zaboravili brzo na to poglavlje.
Dafina je ostala u zemlji i već naredne godine u nedeljniku Duga pojavio se prvo intervju sa Dafinom Milanović, a kasnije i feljton pod nazivom:“Voleli su me do poslednje marke” u kome je iznela veliki broj pikanterija, posebno o tome kojim ljudima iz vrha vlasti je pozajmljivan novac, a lista je bila podugačka više od 30 imena ljudi sa javne scene.
Od 1994. godine do 2000. ni reč se o Dafini Milanović nije čula. Živela je daleko od očiju javnosti, a pasoš joj je vraćen 1999. kada je napustila Jugoslaviju.
U zemlju se vratila tek kada je uhapšena u Nemačkoj 2002. godine. Suđeno joj je zbog prevare i pljačke štediša, ali suđenje nikad nije okončano, jer je umrla septembra 2008. godine posle duge i teške bolesti.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar