Braća Ivan i Boban su lideri u Evropi, ali stvarno: Porodični hobi su pretvorili u vrlo uspešan biznis

Proizvodnja pčelinjih matica, nije biznis za brzo “zgrtanje” para, ali jeste posao koji je neophodan pčelarima da bi mogli da održavaju svoja društva. Matica je kraljica svake košnice, pa samim tim, od nje zavisi i opstanak svakog pčelara.Proizvodnja ovih “posebnih” pčela, zahteva visok stepen stručnosti i znanja, pa se u Srbiji veoma mali broj ljudi usuđuje da gaji matice za tržište.Braća Ivan i Boban počeli su sa skromnim brojem oplodnjaka za matice, a danas na svom imanju imaju 1.700 matičnjaka, što je ujedno i najveća oplodna stanica u Evropi u privatnom vlasništvu.

Ovom poduhvatu posvetili su se pre skoro dve decenije, kada je Ivan napustio posao u fabrici nameštaja, a pre 12 godina, pridružio mu se i brat Boban, koji je dao otkaz u jednoj kragujevačkoj fabrici metaloprerađivačke industrije.

“Imali smo svoje košnice, tako da smo u posao sa matičnjacima krenuli iz sopstvenih sredstava, malo po malo. Nismo podizali nikakav kredit, sami pravimo ramove i košnice, pa smo sukcesivno povećavali proizvodnju. Znali smo u šta se upuštamo i da ovde nema zarade preko noći, već da je za kvalitetan proizvod potrebno vreme i strpljenje”,otkriva Ivanza Nova.rs kako su počeli i dodaje da je godinama “pekao zanat” kod jednog od najpoznatijih srpskih pčelara.“Dobio sam znanje, ali uz obavezu da ga prenesem dalje”Ivan s velikim poštovanjem kaže, da je imao čast da o ukrštanju pčela, njihovoj genetici i oplodnji matica, uči od doajena srpskog pčelarstva Veroljuba Umeljića. Priča, da je uz to znanje dobio i “nasleđe” da sve što je naučio, prenese na mlađe generacije, pa je on danas sertifikovani predavač Saveza pčelarskih organizacija Srbije (SPOS).

“Proizvodnja matica ne može da se radi u ‘slobodno vreme’, već zahteva posvećenost, nekada i 24 sata dnevno. Morate dati maksimum sebe i treba da protekne bar jedno 10 do 15 godina druženja sa pčelama, učenja, znanja i to pod uslovom da vas neko uputi na pravi put. U ovom poslu dešavaju se greške, ja sam lično pravio velike greške. Imao sam krađe, trovanje pčela, do sada smo izgubili negde oko 300 košnica, ali uz upornost i volju sve se prebrodi”, kaže on.

Braća Vasiljević na svom imanju trenutno imaju oko 300 košnica i sedam linija matica koje nisu u srodstvu. Nekada su ih imali devet, ali je kako kažu, teško da se održi toliki broj linija.Da je u pitanju posao koji zahteva vreme, ilustruje i podatak da je za stvaranje kvalitetne linije matica, potrebno šest godina.

Posao u oplodištu kreće u aprilu i intenzivno traje traje do septembra. Matičnjaci se postavljaju određenim ritmom na svakih nekoliko dana, a odgajivači prate ciklus od 28 dana za sparivanje, posle čega proveravaju da li su se matice vratile u oplodnjake.Naši sagovornici objašnjavaju da se nikada ne vrate sve matice koje izađu u prirodu i da računaju da je sezona uspešna, ukoliko se vrati 70 odsto matica.“Ovde je potrebno veliko znanje o genetici pčela. Kada se radi ta selekcija kvaliteta, morate da budete strogi i rigorozni i pratite sve parametre. Tu postoji ocena kvaliteta na mirnoću pčela, na mednu produktivnost, na sklonost ka čišćenju košnice, otpornost prema bolestima... Mi radimo prirodnu selekciju matica na otvorenom, U našoj neposrednoj blizini, na tri kilometra postoji oko 2.500 tuđih zajednica i tuđih trutova, što garantuje kvalitetno ukrštanje. Na nekim ostrvima u Holandiji i Nemačkoj, sparivanje se radi u kontrolisanim uslovima, sa kvalitenim maticama i kvalitenim trutovima. Ipak, u genetici, dva plusa često mogu da daju minus, tako da je prema mom mišljenju, najbolja prirodna selekcija koju mipraktikujemo”, opisao je Ivan.

Kupci iz celog svetaVasiljevići navode da se za njihove matice pročulo i van granica Srbije, pa sve češće imaju kupce i sa drugih kontinenata. Njihove matice nalaze se u košnicama u zemljama okruženja, Turskoj, Rusiji, Azerbejdžanu, pa čak i u Brazilu.“Mi ne izvozimo matice, ljudi iz celog sveta dolaze kod nas, kupuju i nose ih. U Italiji, Austriji i Nemačkoj postoji dobro razvijena proizvodnja, ali i oni dolaze kod nas, kako bi svoje pčele ukrštali sa našim. U genetici je uvek dobro takvo ukrštanje”, istakao je Ivan.On na kraju kaže i da je zarada od matica neuporedivo manja od zarade na medu, ali da je s druge strane, proizvodnja matica “siguran prihod”, dok plasman meda zavisi od mnogo faktora.

“Cena jedne matice, na tržištu dostiže vrednost oko 1,2 kilograma meda. Zarada na maticama je mnogo manja, ali za razliku od pčelara mi imamo kontinuitet. Nekada godina nije rodna, nekada stane otkup meda, pa pčelari imaju problem sa plasmanom. Matice se ipak kupuju redovno. Međutim, i na ovom polju primetna je nestabilnost. Postoje pčelari koji zbog stopiranog otkupa, sada imaju i po 10 tona meda koji ne mogu da prodaju. Oni sigurno sada neće da ulažu i kupuju nove matice”, zaključio je Ivan.BONUS VIDEO: Nikola je pčelar koji svaki gram pčelinjeg proizvoda zna da iskoristi

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=vosak-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5687273"]Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram