15
Pokretanjem postupka protiv Belivukove grupe, predistragom prisluškivanja i drugih slučajeva otvorena su nezgodna pitanja za samu vlast. Zato ona sada pokušava da reši zagonetku kako da istrage na svetlo dana ne izbace i ono što želi da sakrije, piše nedeljnik NIN.
Nakon burnih proteklih meseci došlo je do zatišja u kome se sve manje spominju retke postojeće istrage i predistrage i stišava glavni narativ vlasti i medija pod njihovom kontrolom o zaveri protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Nema ni naznaka da će neki od postupka razotkriti povezanost organizovanog kriminala sa ljudima iz državnog vrha. Pa i ime ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefa novića, koje se, doduše, nije pojavljivalo kao sumnjivo ni u jednoj istrazi, polako je iščilelo iz režimskih medija.
Kako NIN saznaje u predistrazi za navodno prisluškivanje Vučića, za šta čak ni MUP pod vođstvom Aleksandra Vulina nije podneo krivičnu prijavu već je predmet dostavio Tužilaštvu za organizovani kriminal, pretkrivični postupak se širi na
nestajanje dokumenata u jednom drugom slučaju.
Naime, sumnja se da su nestali neki dokazi u postupku u kome se sudilo Veljku Belivuku – Velji Nevolji i Marku Miljkoviću, koji su sada osumnjičeni kao vođe grupe, za ubistvo Vlastimira Miloševića u centru Beograda krajem januara 2017. Istražitelji sumnjaju da su u nestajanje dokaza umešane iste osobe koje su bile obuhvaćene predistragom za prisluškivanje. Među nestalim dokazima je izveštaj o razgovorima Belivuka i doskorašnjeg pomoćnika komandanta Žandarmerije Nenada Vučkovića.
Kao što je NIN ranije pisao, Vučković je prvo kao pripadnik Specijalne jedinice vojske, a zatim Žandarmerije, predvodio navijanje sa grupom Janjičari koju su vodili u međuvremenu ubijeni Aleksandar Stanković – Sale Mutavi i zatim Belivuk, koji ju je preimenovao u Principe.
U odvojenoj istrazi protiv Belivukove i Miljkovićeve grupe, nema nikakvih otkrića koji povezuju bilo koga iz državnih institucija sa njima.
Kako nezvanično saznaje NIN, do sada su pronađeni DNK tragovi četiri žrtve za koje istražitelji veruju da su ih oteli i ubili pripadnici ove grupe. Pronađeni su i tragovi nekih od osumnjičenih na istom mestu – u kući u Ritopeku.
Takođe, obavljen je još jedan dodatni forenzički pregled u kome su pronađeni neki biološki tragovi koji su trenutno na veštačenju. Od dokaza je prikupljena i analiza baznih stanica, kojom je navodno utvrđeno da su mobilni telefoni nekih žrtava bili u kući u Ritopeku.
Inače, svi osumnjičeni iz Belivukove grupe se do sada brane ćutanjem i pored najava u nekim režimskim medijima da će neko postati svedok saradnik. Pojavila se neproverena informacija da će bitan svedok biti izvesna gospođa koja je, osim što je bila bliska sa Belivukom, radila u dve kompanije čiji su vlasnici u bliskim odnosima sa Vučićem i Stefanovićem.
Nema naznaka ni da će istraga u slučaju droge razotkriti distributivnu mrežu Belivukove grupe i odmaći dalje od pronađenih oko 100 grama kod osumnjičenih prilikom hapšenja. Slično je i sa obezbeđivanjem klubova i pojedinih institucija. Vodi se odvojeni postupak od oktobra 2018. za upad u klub Komitet u Beton hali.
Među optuženima je Aleksandar Vidojević – Aca Rošavi koji je sa Belivukom i pokojnim Stankovićem predvodio navijanje Janjičara, a više puta je fotografisan u druženju sa Danilom Vučićem, sinom predsednika. Jednom prilikom saradnici Vidojevića oduzeli su telefon novinarki KRIK-a pred zvaničnim obezbeđenjem predsednikovog sina.
Nedavno je potpredsednica Vlade i ministarka kulture i informisanja Maja Gojković izjavila da su navijači bili u obezbeđenju Muzeja primenjene umetnosti iz koga su ukradeni vredni predmeti i navela je da je i iz praznog muzejskog prostora u Beton hali ukraden lift. Iako je ministarka kritikovala policiju što to podrobnije ne ispituje, izgleda da će ostati za sada nepoznato kako su navijačke grupe imale monopol u poslovima obezbeđenja. Mnogo puta se pisalo, između ostalih i KRIK, da su pripadnici Belivukove grupe identifikovani i na inauguraciji predsednika Vučića 2017.
Od upućenih u postupak protiv Belivukove grupe NIN saznaje da tužilaštvo osumnjičene, pored ubistava, droge i oružja i kriminalnog udruživanja, tereti i za otmice, što može da se pokaže bitnim u daljem postupku. Otmice je lakše dokazati nego ubistvo, naročito kada nisu nađeni nikakvi posmrtni ostaci žrtava, a sa ostalim krivičnim delima koja se pripisuju grupi takođe prete maksimalne kazne. Iz svega je očito da u dosadašnjim istragama za sada nema ništa što bi upućivalo na razotkrivanje veze mafije i ljudi iz institucija.
Slučaj prisluškivanja Vučića pretvorio se u problem za predsednika, zbog čega je izgleda nastupilo ćutanje. Na logična pitanja ko su tih 26 osoba za koje su sudovi i tužilaštva dali odobrenja da se prisluškuju zbog kriminala, zbog čega su se Vučić, njegov brat, otac i sin čuli sa njima i o čemu su telefonom razgovarali čak 1.572 puta, nema odgovora.
U predistrazi za slučaj prisluškivanja Dijana Hrkalović je između ostalog rekla: „Koliko je meni poznato, BIA ima monitoring centar pomoću kojeg može da sluša sve mere koje sluša UKP, oni su nadležni za zaštićene telefonske brojeve i imaju propisane procedure u takvim situacijama“.
Zaštićeni broj ima predsednik Vučić i BIA je nadležna da ga štiti od prisluškivanja, tako da to nije moglo da prođe bez znanja tajne službe kojom rukovodi Bratislav Gašić, koji uživa veliko poverenje predsednika. U slučaju „prisluškivanje“ preskočena je BIA, ali i ministar Stefanović, što analitičari objašnjavaju time da sadašnji ministar odbrane ima dokumenta o tim razgovorima i još neke kompromitujuće podatke za Vučića.
Vlast pokušava da u zaborav gurne i krivičnu prijavu koju je 2015. podneo policajac Dejan Tripković koji je radio u kabinetu ministra Stefanovića. Tripković je prijavio da je u kabinetu ministra organizovana grupa koja je nezakonito prisluškivala novinare, opoziocionare i javne ličnosti. Prijava je odbačena brzopotezno bez provere dokaza koje
je ponudio Tripković. I tajno suđenje policajcima Milanu Dumanoviću i Mladenu Trboviću, kojim je takođe otvorena sumnja u zloupotrebe u policiji, prekinuto je krajem decembra 2020. i još nije nastavljeno.
Oni su nezakonito uhapšeni, kako je utvrdila Kancelarija zaštitnika građana, kada su medijima potvrdili da su podneli krivičnu prijavu između ostalog i protiv Hrkalovićeve, jer su nezakonito poslati u Potočare, kada je tamo bio gađan predsednik Vučić. Optuženi su za navodno odavanje službene tajne, a svedoci iz MUP-a nisu oslobođeni čuvanja tajni ni na suđenju koje je zatvoreno za javnost. Tako da je i sud ostao uskraćen za mnoge odgovore.
Sud je, osim što je zatvorio suđenje za javnost, odbio da kao svedoke sasluša Dijanu Hrkalović i direktora policije Vladimira Rebića, iako su to bili predlozi tužilaštva i odbrane.
O ovim slučajevima je nedavno govorio za Vreme nekadašnji policijski inspektor Nebojša Trbović, koji je između ostalog povodom slučaja Potočari rekao: „Odgovorno tvrdim da je to izvedeno u režiji navijačkih grupa iz Beograda i Novog Pazara, što bi moglo da se utvrdi pregledanjem snimaka“. Njegova izjava je na još jedan način, kroz režiju slučaja Potočari, povezala huligane sa vlastima, koji žele da se takve stvari zaborave.
Istraga Belivukove grupe ne dobacuje do povezanosti sa državnim strukturama na bilo kom nivou, jer je zaustavljena unazad na 2019. iako je godinama pre ovog ova grupa postojala. To je bilo vidljivo na tribinama za celu javnost od 2014, kada su nasiljem sprečavali druge navijače da uzvikuju parole protiv Vučića. Tako se ne ispituje povezanost ove grupe sa dugogodišnjim generalnim sekretarom Vlade Srbije Novakom Nedićem i načelnikom Pete uprave za kontraobaveštajnu zaštitu BIA Goranom Colićem, koji je decembra 2014. izabran kao predstavnik navijača u Skupštinu FK Partizan i to kada je navijače predvodila grupa na čelu sa sada pokojnim Stankovićem i Belivukom.
Izbor Colića i tadašnjeg pripadnika specijalne jedinice vojske Nenada Vučkovića iz redova navijača, bio je predlog Novaka Nedića. Ni Dijana Hrkalović koja je dva puta saslušavana, o čemu je NIN detaljno pisao, nijednom nije pitana o grupi Belivuka. Nisu je pitali ni za njenog veoma bliskog saradnika Nenada Vučkovića, niti za sekretara vlade Nedića, pa ni za ministra Stefanovića. Iako su režimski mediji vodili oštru kampanju protiv nje proglašavajući je „boginjom mafije“ i „kumom mafije“, ona je dva puta saslušana samo kao građanka po zahtevu o prikupljanju informacija od kojih je jedan iniciralo Tužilaštvo za organizovani kriminal u vezi sa prisluškivanjem, a drugi policija, bez jasnog povoda.
Glavnu po svemu sudeći propagandnu poruku, od kada je 4. februara uhapšena Belivukova grupa, da je planiran atentat na predsednika u poslednjem istupu na televiziji Pink je praktično demantovao i sam Vučić.
Izjavio je da ne misli da je snajper bio za njega i dodao: „To su nečije misli, a ja to ne mislim, nemam nijedan dokaz za to, ali ko zna.“
Od postojećih predistraga ostalo je još ispitivanje nestanka nekih dokumenata iz istrage ubistva Vlastimira Miloševića, što istražitelji vezuju za iste osobe kao u slučaju prisluškivanja. Teško da ta istraga može dovesti do značajnih imena.
Sa hapšenjem Gorana Papića i Ilije Milačića, nekadašnjih bliskih saradnika ministra Stefanovića dok je bio nadležan za MUP, činilo se da se steže obruč oko njega. Slučaj Milačića, nekadašnjeg načelnika Uprave kriminalističke policije Beograda, završen je ubrzo nakon što je uhapšen 12. februara 2021. Milačić se nagodio sa tužilaštvom za kaznu od sedam meseci kućnog zatvora sa „nanogvicom“, jer je dostavljao dokumenta novom tabloidu Objektiv za koji se priča da iza njega stoji ministar Stefanović.
Zanimljivo je da je Milačić novembra 2020, pod ministrom Aleksandrom Vulinom napredovao u karijeri.
Režimski mediji su danima vodili kampanju da je Milačić uhapšen zbog saradnje za Belivukovom grupom, što je na kraju moralo za Insajder da demantuje Tužilaštvo za organizovani kriminal. Goran Papić, koji je po sopstvenom kazivanju bliski prijatelj ministra Stefanovića, prvo je saslušan kao građanin 9. marta 2021, a dan kasnije je uhapšen pod sumnjom da je
15. aprila 2020. vratio automobil Marku Miljkoviću, osumnjičenom da je sa Belivukom predvodio kriminalnu grupu. Papić se, kako je ranije NIN detaljno pisao, branio da je Miljković saslušan i da je ministar Stefanović tražio da se to obavi profesionalno i hitno, a da nije bilo reči o nekakvom vraćanju automobila.
Na direktno pitanje policijskih inspektora iz Službe unutrašnje kontrole kako je „shvatio to naređenje ministra Stefanovića, u smislu da se postupa što profesionalnije ili u smislu zaštite Miljkovića“, Papić je odgovorio: „Na osnovu svih poziva shvatio sam to kao varijantu da se postupi što profesionalnije, naročito iz razloga što se radilo o predmetu Tužilaštva za organizovani kriminal i to da se postupi što hitnije, bez zadržavanja u predmetu.“ Inače, Papića je po imenu, ne tako davno, hvalio i sam Vučić.
Advokat Branislav Tapušković, koji je zastupao Papića, tražio je da se u istrazi kao svedok sasluša ministar Stefanović i taj
predlog je za sada na čekanju. Mediji pod kontrolom vlasti prestali su sa crtanjem foto-robota ministra Stefanovića kao glavnog zaverenika. U zaborav su pale brojne izjave najviših predstavnika vlasti, kao na primer predsednika Izvršnog odbora SNS-a Darka Glišića, da su u zaveru protiv Vučića uključena i dva ministra i da jedva čeka da se pogledaju oči u oči na stranačkom zasedanju.
Očito da su sa pokretanjem postupka protiv Belivukove grupe, predistrage prisluškivanja i još nekih slučajeva otvorena i nezgodna pitanja za samu vlast. Za vlast može biti nezgodno ako se Belivuk ili neko od njegovih osumnjičenih saradnika, suočen sa mogućim maksimalnim kaznama, odluči da nekontrolisano progovori o povezanosti sa ljudima iz institu-
cija. Ta mogućnost postoji i u slučaju Jovanjica. To može i da se spreči ako osumnjičeni prihvate da za ćutanje dobiju blaži tretman.
Predsednik Vučić nije otklonio ni opasnost da neki koji su bili pod pritiskom ili su još, kao Stefanović, Hrkalovićeva, Papić, Milačić i još neki, kažu ili dostave nešto kompromitujuće. Moguće je da obračun unutar SNS-a, koji još traje, iznedri i nenadane svedoke. Taj obračun se vodi oko moći, a ne oko otklona od kriminala, što se vidi u selektivnim istragama. U obračunu dodatno stradaju institucije, jer političari, a pre svih predsednik, nesputano javno govore o istragama i očito ih usmeravaju.
Od poznatih nezgodnih pitanja na koja vlast ćuti ističu se – ko je sve iz institucija sarađivao sa Janjičarima mnogo godina pre, jer istraga doseže do 2019, i da li je MUP korišćen za prisluškivanje svih kritičara vlasti, kao i zašto i o čemu su predsednik i članovi njegove porodice razgovarali sa osobama pod istragom.
Vlast je umesto odgovora pokrenula kampanju protiv profesionalnih medija koji su postavljali godinama ta pitanja, od kojih se najviše na udaru našao KRIK. Kada su zbog toga stigle oštre međunarodne reakcije, između ostalog i Evropske
unije, taktika je promenjena.
Javnosti je ponuđena afera Mauricijus, zbog kojih još uvek nije pokrenut ni predistražni postupak.
Profesionalni mediji će i dalje istraživati i postavljati pitanja. Takođe, Evropski parlament je dao preporuke da se razreše slučajevi Krušik, Savamala, Telekom i Jovanjica.
Ipak, najviše od srpske javnosti zavisi da li će podleći kampanjama vlasti ili će insistirati na odgovorima.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
