Istraživanje je pokazalo da "stegnutija" društva bolje prolaze u pandemiji.
Pročitajte još:
Sa sumornim bilansom od preko dva miliona umrlih i gotovo 100 miliona zaraženih, korona i dalje pravi haos po svetu, iako je vakcinacija već krenula. Smrtni slučajevi takođe nisu ravnomerno raspoređeni – neke zemlje deluju kao da su se efikasno izborile sa pandemijom, druge deluju poraženo. U Japanu, gde živi 126 miliona ljudi, registrovano je nešto više od 5000 smrti povezanih sa koronom. U Meksiku, gde živi približno isti broj ljudi, zabeleženo je više od 150.000 umrlih i ta brojka nastavlja da raste.
Šta je razlog tome, pita se Mišel Gelfand, profesor sa Univerziteta Merilend, u autorskom tekstu za Gardijan. Bogatstvo? Bolnički kapaciteti? Godine? Klima? Ispostavlja se, navodi Gefland koja je kulturološki psoholog, da smrtnost od kovida zavisi od nečeg mnogo jednostavnijeg i prizemnijeg: kulturnih razlika u našoj spremnosti da poštujemo pravila.
Buntovnici bez razloga
Sve kulture imaju društvene norme ili nepisana pravila društvenog ponašanja. Poštujemo standarde oblačenja, disciplinujemo našu decu i ne laktamo se da bismo se dokopali mesta u prepunom graskom prevozu – a sve to ne radimo ne zato što postoje neki zakoni i kazne već zato što je to način na koji naša društva funkcionišu.
Psiholozi su pokazali da neke kulture baš poštuju te društvene norme, to su čvrsto uređena društva. Druga su opuštenija i lakše krše pravila.
Ova razlika, koju je prvi put primetio Herodot, u modernim vremenima je bila tema i za psihologe i za antropologe. U poređenju sa SAD, Velikom Britanijom, Izraelom, Španijom i Italijom, zemlje poput Singapura, Japana, Kine i Austrije su mnogo čvršće uređene. Te razlike nisu nasumične.
Istraživanja kako u velikim nacijama tako i u malim društvima pokazala su da zajednice sa istorijom hroničnih pretnji – bilo da je reč o elementarnim nepogodama, zaraznim bolestima, gladi ili invazijama – razvijaju strožija pravila kako bi osigurali red i zajedništvo. To ima evolutivnog smisla: poštovanje pravila pomaže da preživite haos i krizu. Sa druge strane, opuštenija društva koja nisu istorijski bila toliko ugrožena mogu sebi da dozvole da zaobilaze norme.
Do pandemije, nije bilo govora o tome da li je neki od ova dva modela bolji ili lošiji. U martu, navodi Gefland, pomislila sam da će se opuštenije kulture koje su sklone da ne poštuju pravila teže naviknuti na epidemiološke mere i da će to imati tragične posledice. Nadala sam se, navodi ona, da im neće trebati dugo vremena da postanu „čvrsto uređena društva“. Svi naši kompjuterski modeli pre kovida 19 su ukazivali na to.
Ispostavilo se da nisu. Istraživanje koje je tim Geflandove sproveo u više od 50 zemalja, objavljeno ove sedmice u stručnom listu Lanset, pokazalo je da opuštene kulture imaju pet puta više slučajeva zaraze i osam puta više umrlih.
Signali na uzbunu i ptica dodo
Zanimljiv je podatak i da se ljudi koji žive u opuštenijim društvima manje boje kovida. U čvrsto uređenim društvima, korone se plašilo 70 odsto stanovništva, u opuštenijim svega 49 odsto.
Razlog za to je što ljudi u opuštenijim društvima gde je nivo opasnosti do tada bio relativno nizak nisu dovoljno brzo reagovali na „signale na uzbunu“. Primer toga vidi se i u prirodi – ptica dodo koja se razvila bez predatora izumrla je u roku od jednog veka posle prvog kontakta sa ljudima.
Naravno, navodi Gefland, ljudi u opuštenijim društvima neće nestati sa lica zemlje ali njihova borba sa pandemijom pokazuje na kakve teškoće nailaze kako bi se adaptirali.
Virus je naročito bio efikasan u okretanju sklonosti nekih društava ka kršenju pravila protiv njih. Amerikanci su dobar primer toga. Sjedinjene Države su ponosne na svoju kreativnost i inovativnost. Ali u vreme pretnje, to može da im škodi. Takvo ponašanje moralo bi da se svede na neku meru u trenucima krize. Pa ipak, brojni Amerikanci su organizovali žurke, odlazili u kupovinu bez maski i generalno se pretvarali da virus ne postoji. Kada je refleksni strah proradio, često je bio pogrešno usmeren: na strah od zatvaranja i obaveznih maski umesto na strah od virusa.
Ova kulturološka neslaganja su učinila da se signal na uzbunu slabije čuje. Tome je doprineo i bivši predsednik Donald Tramp koji je milionima Amerikanaca poručio: „Samo ostanite mirni. Proći će“, rekao je on u martu 2020. Čak i u januaru 2021. godine, kada je više od 300.000 Amerikanaca umrlo, žalio se da stručnjaci preteruju.
Britanski premijer Boris Džonson takođe je omeo signal na uzbunu. Kada je broj slučajeva kovida 19 skočio u mart, on se pohvalio kako je bio u bolnici gde je ležalo svega nekoliko pacijenata od korone i kako se rukovao sa svima i kako će nastaviti da se rukuje sa svima.
Pozivajući se na strahovanja od „zamora ponašanja“ Džonson i njegova svita su namerno sporo uvodili epidemiološke mere, pritiskajući dugme za odlaganje na alarmu za uzbunu. Stoga ne čudi što je Kings Koledž iz Londona otkrio da je samo jedan od 10 stanovnika Britanije koji su bili u kontaktu sa zaraženim, stvarno ispoštovao nalog da se samoizoluju dve nedelje, a da je manje od jednod na pet otišlo u izolaciju kada su se simptomi pojavili.
Iz sveta i regiona čitajte:
Tri stvari
Kako bi minimalizovali broj umrlih i pripremili se za buduće kolektivne pretnje, opuštene nacije moraju da se adaptiraju i primete i reaguju na signale na uzbunu. Vreme je, navodi Gefland, da iskoristimo kulturnu inteligenciju i nadmudrimo pretnju. Da bismo to uradili potrebne su ove tri stvari:
Prvo, moramo da promenimo način komunikacije o pretnji. Brzo reagujemo na neposredne, konkretne pretnje poput rata. Sa druge strane, pošto su bakcili nevidljivi i apstraktni, pretnju je lakše ignorisati. Zdravstveni radnici i zvaničnici moraju da živo opišu pretnje korone. Ali, navodi ona, jednostavno plašenje ljudi može da im se obije o glavu: kada se osećaju bespomoćno, ljudi mogu da se prebace u pasivan, defanzivan modus funkcionisanja. Da bi ljudi promenili svoje ponašanje, moramo da budemo otvoreni i iskreni o simptomima korone kako bi pokrenuli naš „možemo mi to“ duh.
Pod dva, moramo jasno da kažemo da su strožije epidemiološke mere privremene. Društvo buntovnika lakše će prihvatiti strožije mere ako znaju da su one privremene. Što brže se „utegnemo“ to ćemo brže smanjiti pretnju i brže ćemo se vratiti slobodnijem načinu života. Svim nacijama je potrebna kulturna ambideksternost – sposobnost da se „šaltju“ iz opuštenog u uređen način funkcionisanja. Novi Zeland je dobar primer toga. Poznato je da su „Kiviji“ opušten narod ali su vrlo brzo prihvatili i poštovali stroge epidemiološke mere, obuzdavši svoj buntovni duh toliko da broj stradalih od korone bude svega neverovatnih 25 smrti.
Na kraju, moramo da prihvatimo da smo svi u istom problemu. Vašington post je napravio provil jednog malog grada koji je otelotvorenje ovog pristupa. Mesecima je Tandžir ostrvo u Česapik zalivu, u Virdžiniji, bilo bez slučajeva korone. Kada je epidemija izbila, stanovnisi su se ujedinili i poštovali pravila. „To je bio problem: prvi put nismo bili ozbiljni“, objasnio je jedan stanovnik situaciju.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar