3
Evropa je ponovo preplavljena špijunima i informatorima svih boja. Broj otkrivenih saradnika, doušnika, obveštajaca i sofisticiranih sistema za prisluškivanje, čak i visokih funkcionera, dostiže razmere Hladnog rata. Sjedinjene Američke Države se ne libe ni da špijuniraju vlastite saveznike - primer Nemačke i prisluškivanja kancelarke Merkel je bio najburniji - a Rusija se vratila na staze SSSR-a kada su u pitanju resursi, ljudski i novčani, za obaveštajno-informativne agencije.
PROČITAJTE JOŠ:
Ukrajinska kriza, tenzije u Belorusiji, zaleđeni konflikti u Gruziji i Moldaviji, posrednički ratovi u Siriji i Libiji, zahuktavanje realizacije nuklearnog programa u Iranu, realizacija alterantivnih gasovoda ispod Baltika i preko Turske, industrijska, ekonomska i vojna špijunaža, hapšenje informatora, saradnika i uzajamno proterivanje diplomata kreirali su pozornicu Hladnog rata 2.0.
U poslednjih par meseci je došlo do proterivanja nekoliko desetina ruskih diplomata iz država Severnoatlantskog saveza optuženih ili osumnjičenih za špijunažu uz promptne recipročne odgovore Moskve. Novinu predstavlja serija špijunskih skandala vezanih za NATO države koje su sa Moskvom imale dobre odnose i čiji su se zvaničnici zalagali za ukidanje ili ublaživanje sankcija prema Rusiji zbog aneksije Krima i rata u istočnoj Ukrajini.
Italija, Češka, Austrija i Bugarska su bile uslovno rečeno prijateljski nastrojene zemlje. Moskva je koristila tu vrstu gostoprimstva da pošalje nesrazmerno veliki broj diplomata u te zemlje. Upadljivo je veliki broj ruskih diplomata u Pragu i u Beču. U glavnom gradu Češke ih je akreditovano 140 dok ih je u Beču gotovo 200.
Zbog toga se u zapadnoevropskim prestonicama veruje da su te dve prestonice neka vrsta centrala iz kojih se deluje po celoj zapadnoj Evropi.
U Velikoj Britaniji je najavljeno usvajanje zakona koje bi trebalo da omogući efikasnu zaštitu protiv delovanja špijuna iz neprijateljskih zemalja, čitaj Kine i Rusije, uključujući i sajberkriminalce. Za Londonom će krenuti u usvajanje adekvatnih zakonskih rešenja i druge članice NATO.
Glavna obaveštajna uprava (Glavnoe razvedjivateljnoe upravlenie, tzv. GRU), odnosno ruska vojno-obaveštajna služba, je formirala 2008. godine jedinicu 29155 koju čine iskusni obaveštajci prekaljeni tokom prošlovekovnog Hladnog rata ili u brojnim konfliktima čiji je akter bila Rusija u poslednjih 30 godina. Ta jedinica se smatra odgovornom za likvidacije i pokušaje ubistava i diverzije u prethodnim godinama na tlu NATO država: od Velike Britanije, preko Češke do Bugarske.
Ruski špijuni su pustili pipke u celoj Evropi i plivaju kao ribe u akvarijumu, baš kao što se neformalno naziva sedište GRU-a u Moskvi – Akvarijum. Dovoljno je pogledati mapu, eufemistički rečeno, incidenata u poslednjih par godina: likvidacija čečenskog izbeglice u blizini rezidencije nemačkog predsednika u Berlinu, pokušaj ubistva bivšeg agenta Skripalja i njegove ćerke u Engleskoj, pokušaji krađe industrijsko-poslovnih tajni u Holandiji, Francuzi su uhapsili jednog pukovnika koji je prodavao tajne Rusima, baš kao i Italijani koji su raskrinkali “krticu” u svojim redovima kapetana Biota, u Švedskoj je otkrivena mreža koja je dostavljala Moskvi industrijske tajne, u Češkoj je izvršena klasična diverzija dizanjem u vazduh depozita oružja, u Austriji je zabaleženo nekoliko slučajeva ekonomske špijunaže dok je u Bugarskoj pokušano ubistvo jednog trgovca oružjem.
Dobar deo diverzija, ubistava ili drugih nelegelanih radnjih ruskih obaveštajaca je povezan sa ratnim teatrima u Ukrajini i Siriji. U operacijama je učestvovalo nekoliko različitih agencija, od vojnih do civilnih, uključujući i nekonvencijalne formacije koje se vezuju za Konstantina Malofeeva i Jevgenija Prigožina, poznatijeg pod nadimkom Putinov kuvar. Upadaju u oči zastarele metode rada i aljkavost ruskih obaveštajaca koji su ostavljali previše tragova praveći kardinalne greške. Toliko trapave da u zapadnim obaveštajnim agencijama veruju da su one dobrim delom plod unutrašnjih trvenja u samom GRU, ili između različitih obaveštajnih službi i tzv. silovika iz Putinovog okruženja.
Osim operativne jedinice 29155, u centru pažnje zapadnih informativnih agencija je i jedinica 54777 čija je specijalnost vođenje psihološkog i propagandnog rata. Ona koristi najrazličitije kanale, od zvaničnih diplomatskih, institucionalnih preko verskih novinskih, televizijskih, sve do sporta, turističkih agencija i programa za kulturnu razmenu. Rečju, svaki pogodan instrument za širenje dezinformacija.
U zbirci procurelih dokumenata o načinu rada GRU-a i jedinice 54777 koji su objavili Andrej Soldatov i Majkl Vajs, prošlog decembra, stoji da je glavni cilj propagandno-informativnog delovanja da se deluje na emotivno i psihološko stanje građana, da se podriju njihova liberalna i demokratska politička ubeđenja, da se seje razdor između suprotstavljenih političkih tabora i raspiruje neprijatestvo između pripadnika različitih etničkih grupa. Drugim rečima, unositi nemir i stvarati konfliktne situacije sa ciljanim plasiranjem dezinformacija.
“Geografija je, a ne istorija, dominirala ruskim nacionalnim promišljanjem”, pisao je pre pola veka američki istoričar Džejms Bilington oslanjajući se na svedočanstva Puškina i drugih ruskih mudrih glava koji su ukazivali na ruski melting pot prouzrokovan dimenzijama države. Svesna svojih strukturnih slabosti, Rusija je u permanentnoj anksioznosti da je drugi ne vide dovoljno veliku, dovoljno jaku, dovoljno moćnu i u stalnoj napetosti da neće realizovati svoje ambicije i ostvariti svoje nacionalne snove.
Tradicija špijuniranja, kako vlastitih tako i stranih državljana, seže iz prvih dana komunističke revolucije, odnosno od formiranja Čeke, prve od mnogobrojnih obaveštajnih službi SSSR-a i Rusije. Predsednika Vladimira Putina ne apostrofirju u Rusiji kao “kagebeovca”, već kao “čekistu” što je bilo izvedeno ime pripadnika Čeke. Posledica te hiperaktivne duboko ukorenjene obaveštajne delatnosti, unutrašnje i spoljne, je opsednutost stranim špijunima, zaverama i državnim udarima. Psihijatri i psihoterapeuti bi to definisali projekcijom, političari i partizani oprezom i budnošću.
Dok postoji NATO, Rusija neće prestati da bude, apriori, podozriva, a na svaki pokušaj proširenja Severnoatlantskog sveza ili približavanja granicama Ruske federacije i veoma agresivna.
Vladimir Putin je dobio prvu rundu diplomatsko-obaveštajno-vojnog pokera sa Džoom Bajdenom u prethodne dve nedelje. Grupisanje ruskih vojnih snaga na granicama sa Ukrajinom je imalo dva cilja: slanje poruke da Rusija može kadgod hoće da interveniše u Ukrajini, ako njeni vitalni interesi budu ugroženi, i da primora predsednika SAD da pozove ruskog kolegu telefonom i predloži samit na neutralnom terenu, samo par dana pošto ga je definisao kao “ubicu”.
Postoji čitav niz dosijea oko kojih Vašington i Moskva mogu da nađu, na obostrano zadovoljstvo, zajednički jezik. Od Iranskog pitanja do sukoba u Siriji i Libiji svako rešenje podrazumeve dogovor dve strane. Međutim, najvažnije pitanje u odnosima dve nuklearne sile ostaje prostor koji Rusi nazivaju “bliskim ili komšijskim inostranstvom”.
U idealnom svetu Ukrajina, Belorusija, Gruzija i Moldavija bi imale ulogu tzv. zemalja jastuka. Na taj način bi se limitirao direktan, vrući, dodir dve strane i garantovala neutralnost i nezavisnost dotičnim državama, ravnotežom staha i moći. Kijev, Minsk, Kišinau i Tbilisi ne mogu da promene svoje geografije, ali mogu istorije. Što pre to shvate, biće bolje svima, pogotovo njima samima.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
