Piše Željko Pantelić: Generacija Z protiv Putina i Erdogana

Svet 07. feb. 202108:11
Podeli:
Foto: REUTERS/Murad Sezer, Sergei Shevchenko, Maxim Shemetov

Vladimir Putin i Redžep Erdogan su na različite načine došli na vlast, ali se njihova vladavina u Moskvi i Ankari toliko podudara da se ponekad čini kao da su izašle ispod istog šinjela. Obojica su počeli kao proevropski lideri, jačali su vlast na talasu ekonomskog buma u Rusiji i Turskoj u prvoj deceniji 21. veka i velikoj popularnosti, selili vlast iz premijerske u predsedničku fotelju i dobijali ubedljivo izbore.

Pročitajte još:

Dvojica autokrata su reagovali na isti način na ekonomsku krizu, nezadovoljsvo birača i velike demonstracije: zatezanje odnosa sa Zapadom, okrivljavanje Vašingtona za subverzivno delovanje, ratne avanture u bližem i daljem komšiluku, gušenje civilnog društva, redukovanje ljudskih prava i sloboda, gušenje medija, krojenje ustava po autokratskoj meri i jačanje policijske države.

EU i SAD su s pravom digli glas zbog pokušaja ubistava i zatvaranja Alekseja Navaljnog i ruskih disidenata, ali nisu ni prstom mrdnule za lidera HDP-a, jedine proevropske stranke u Turskoj, Salahatina Demirtaša koji je već pet godina u preventivnom zatvoru. Baš kao što su i nemi dok u državi članici NATO-a pisci, novinari, profesori, advokati, studenti bivaju izloženi torturama i umiru u kazamatima.

Putin i Erdogan su stavljali pod kontrolu, jedan po jedan segment društva, sve dok nisu došli do obrazovnog sistema i mladih, odnosno generacije Z koju u Rusiji apostrofiraju i kao Generacija Putin, budući da se ne sećaju nijednog drugog vladara u Rusiji. Ustavne promene u obe zemlje su omogućile novom “caru” i “sultanu” da direktno odlučuju ne samo o rektorima univerziteta nego i o direktorima škola.

Dvojica predsednika ciljaju da oblikuju nove genaracije u nacionalnom, verskom, tradiconalnom i konzervativnom duhu a obrazovni sistem, uz propagandu i represiju, je najefikasniji instrument da se stigne do tog cilja. Putin i Erdogan žele da mladi Rusi i Turci odgovaraju njihovoj ideji Rusa i Turčina i zato su stavili na nišan i društvene mreže. Imajući  u vidu megalomaniju Putina i Erdogana, koja se ogleda kroz dvorce u kojima žive, borba za srca i duše Generacije Z nije samo bitka za opstanak na vlasti režima u Kremlju i Ak Saraju već i za budućnost njihove političke zaostavštine.

Foto:Sputnik/Mikhail Klimentyev/Kremlin via REUTERS

Putin je želeo da bude Petar Veliki a završio je kao moderni NIkolaj I. Ruski predsednik je u prethodne tri decenije, od momenta kada je okačio sliku najvećeg modernizatora i evropeizatora Rusije iznad svog stola u skupštini grada Sankt Peterburga, prešao put od političara koji je želeo da vodi Rusiju ka Zapadu do najreakcionarnijeg ruskog cara, među Romanovima, Nikolaja I.

Erdogan je sanjao da bude Sulejman Veličanstveni a probudio se kao sultan Abdul Hamid II. Lider koji je sebe, po stupanju na premijersku funkciju, predstavljao kao rodonačelnika islamske verzije evropskih demohrišćanskih partija pretvorio se u turskog realizatora ideje “Muslimanske braće” Hasana el Bana i Sajida Kutba.

Putin je prigrlio maksimu cara Nikolaja I “pravoslavlje, autokratija, narod” kao i animozitet prema liberalima i konstitucionalistima. Nikolaj I je osnivač moderne tajne policije u Rusiji, odnosno preteče KGB i današnjeg FSB a takođe je kao Putin ujedinio zbog Krima celu Evropu protiv sebe. U spoljnoj politici Nikolaj I je kao i Putin danas podržavao apsolutiste u borbi protiv revolucionara.

Moskva je skidajući prašinu sa zaveta Nikolaja I pronašla surogat za ideologiju koja joj je nedostajala posle kraha komunizma. Reč je o hibridnoj doktrini koja povezuje projekat poznat kao Evroazija i ideologije suverenizma, antiliberalizma i nametanja učenja da su  tzv. tradicionalne vrednosti superiorne u odnosu na ljudska prava, slobode i individualizam.

Foto:Tanjug/AP Photo/Pavel Golovkin

Putin je naučio još jednu veoma važnu lekciju: opasnost za njegovu vlast ne dolazi od liberalnih, prozapadnih krugova u ruskom društvu, već od nacionalističkih, konzervativnih, klerikalnih struja koje imaju mnogo veći uticaj na rusko društvo nego prozapadne ideje.

U Tursku se vratio duh druge polovine 19. veka kada je u Istanbulu stolovao Abdul Hamid II. Erdogan svakim danom sve više liči na reinkarnaciju sultana sa nadimkom “Krvavi”. Erdogan je obrisao prašinu sa Abdul Hamidove politike ekonomske modernizacije zemlje i držanje društva u kandžama islamsko-diktatorskog državnog aparata. Ako je prvi ekser u kovčeg Ataturkove Tursko bio preuzimanje kontrole nad vojskom pod izgovorom poštovanja evropskih standarda o civilnoj kontroli armije,  reforma ustava je bila poslednji.

Abdul Hamidova Turska je bila policijska država, puna doušnika i špijuna baš kao i Erdoganova: godišnje se prijavljuje na stotine hiljada turskih građana za “neprijateljsko delovanje protiv države” ili “vređanje predsednika”. Muževi prijavljuju tajnoj službi supruge, lekari pacijente, taksisti mušterije, konobari goste. Turski predsednik je fomirao i treću policijsku formaciju, pored policije i žandarmerije, zvanu “Bekči”, po uzoru na iranske “Basidže”.

Foto:EPA-EFE/SEDAT SUNA

Moskva je uz Sankt Peterburug, i još par gradova, jedina gde je procenat građana koji su protiv Putina relativno visok. Ne treba zaboraviti da je Aleksej Navalni na izborima za gradonačelnika Moskve, pre sedam godina, osvojio gotovo trećinu glasova. Kontinuirani napadi i represivne mere su posledica Navalnijevog pomenutog izbornog uspeha.

Ipak, ne treba imati iluzija, građanska proevropska Rusija nema političku snagu da promeni vlast na izborima. Po istraživanjima jedinog kredibilnog instituta za istraživanje javnog mnjenja u Rusijij, Levade, Navaljnijeva podrška ne prelazi pet odsto u biračkom telu a cela, uslovno rečeno građanska opozicija nema veću podršku od 20 odsto birača. Nedovoljno da bi se iskoristio pad popularnosti vladajuće Ujedinjene Rusije i poverenja građana u Putina.

Najveći oponent Putinu je tzv. Putinova generacije: momci i devojke koji su rođeni na prelazu između 20-og u 21-i vek i koji ne poznaju nijednog drugog vladara u svom životu do Putina. Za razliku od svojih roditelja ne pamte “pijane” godine Borisa Jeljcina i divlji kapitalizam koji je omogućio maloj grupi da se basnoslovno obogati na račun čitave zemlje i svih građana. A ne razumeju ni svoje dede i babe koji pamte sive godine Brežnjeva, nestašice, bedu i redove ispred samoposluga sa praznim rafovima.

Mlada Rusija, ona koja se izmigoljila propagandnoj mašineriji omladinskih organizacija u stilu najtrvrđih totalitarnih režima, ne oseća zahvalnost prema Putinu, kao njihove bake i deke, što Rusija nije više siva i represivna kao u vreme komunističkog jednoumlja i strahovlade, a ne pripisuje ni zasluge doživotnom predsedniku za spasavanje Rusije od haosa u koju su je gurnuli Jeljcin i njegovi gramzivi oligarsi.

Foto: EPA-EFE/PAVEL GOLOVKIN

Iz sveta i regiona čitajte:

Ruska mladost ne smatra Putina spasiocem kao sredovečni Rusi koji u njemu vide simbol stabilnosti i povrtka ugleda Rusije u svetu. U ušima ruskih adolescenata ne zvuči ni kao uvreda ni ponižavanje kada neko, poput Baraka Obame, definiše Rusiju kao regionalnu silu kao što to para uši njihovim roditeljima. Putinova generacija ne meri svoju svakodnevicu kineskim parametrima već evropskim. Oni život u Rusiji porede sa slobodnim svetom i na ulice ne izlaze iz ideoloških razloga već zato što žele da zakon važi za sve jednako i smatraju da država ne treba da ograničava slobode već da ih garantuje.

Kao što Putin ima problema sa “evropskom Rusijom”, tako i Erdoganu zadaje glavobolju “egejska” Turska i ono malo nezavisnih medija i univerziteta što je ostalo. Klero-populistički režim u Ankari je bukvalno uništio sve slobodne medije i sistem visokog školstva koji je izgubio kvalitet i kredbilitet u svetu. Na udaru se našlo još par oaza slobodne misli u Turskoj poput Bosforskog univerzieta, odakle je, prethodnih dana, krenuo talas novih protesta.

Popularnost vladajuće partije AKP je na istorijskom minimumu od dolaska na vlast 2003.godine, između 30 i 33 odsto. Međutim, budući da su sledeći izbori u Turskoj 2023. godine nema sumnje da će režim u Ankari gušiti sve proteste represijom pojačavajuči islamizaciju društva uz sve izraženiju nacionalističku propagandu.

Smisao izbora u Rusiji, od početka višestranačja, nije da se izabere nova vlast već da se postojećoj da legitimitet. U Turskoj je ta praksa uvedena sa Erdoganom. Nedavni incident tokom susreta turskog predsednika sa delegacijom građana koji su se žalili da ne mogu da obezbede hleb svojim porodicama, je najbolji primer gubitka kontakta sa realnošću “sultana”: pošto je rekao svojim sagovornicima da preteruju u žalbama i da preuveličavaju probleme, Erdogan im je u stilu Marije Antoanete, bacio kesice čaja. Loš znak…

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar