Goran Mekić skoro tri decenije živi u Izraelu, gde je završio fakultet i postao uspešan u kibucu, tamošnjoj poljoprivrednoj zajednici zadružnog tipa, ali svoju Srbiju i rodni Beograd ne zaboravlja i napominje da bi srpske zadruge procvetale kada bi se ugledale na sistem rada u kibucu.
Kako je najveći kineski filozof Lao Ce (6. vek pre nove ere) jednom rekao “I putovanje od hiljadu milja počinje prvim korakom”, tako se i Beograđanin Goran Mekić odmah po završetku vojnog roka odlučio da 1993. godine ode u zemlju svoje prabake i svog pradeke po majci, u Izrael. I, evo skoro već tri decenije je tamo, ali ne zaboravlja zemlju u kojoj se rodio.
„Čim sam došao u Izrael, zbog mog jevrejskog porekla odmah sam dobio pravo na finansijsku pomoć, boravišnu dozvolu i, godinu dana kasnije, državljanstvo. Prva destinacija mi je bila kibuc Magen na jugu zemlje, na samo četiri kilometara od pojasa Gaze. Posle samo dva meseca sam upoznao svoju suprugu Mejtal i sada živimo ovde sa naše četvoro dece“ kaže Goran za portal „Tamo daleko“ .
Izrael je danas jedna od retkih, ako ne i jedina zemlja gde postoji više sistema koji paralelno funkcionišu: u kibucima vlada socijalni komunizam, u gradovima kapitalizam, a religiozne zajednice upravljaju u svojim naseljima i četvrtima.
Za one koji ne znaju, nastavlja Mekić, kibuci predstavljaju specifične zajednice poljoprivredno zadružnog tipa, sa zajedničkom svojinom i demokratskim strukturama upravljanja, u koje pojedinci dobrovoljno ulaze baš zbog tih specifičnosti.
„To je i mene privuklo. Svako ima neka svoja zaduženja, a visina plate se određuje prema potrebi porodice, a ne prema vrsti posla koji neko obavlja. Fizički radnik u polju, sa, na primer, petoro dece, ima veću platu od direktora sa četvoro dece. Član kibuca se može zaposliti i izvan zajednice, ali svoju platu predaje upravi kibuca koja mu onda daje platu prema procenjenim potrebama njegove porodice“ priča Mekić.
U kibucu postoje i vrtić, škola, bazen i igrališta za decu – sve potpuno besplatno za njegove stanovnike.
„Tu žive i ljudi koji nisu članovi zajednice. Oni su tu iz različitih razloga: učenja jezika, posla ili zbog nekog od programa koji sprovodi kibuc. Radnici koji rade u kibucu, a nisu članovi, dobijaju platu kao bilo gde drugde u svetu, ali nemaju privilegije i popuste koje imaju članovi“.
U te privilegije, nastavlja Mekić, spadaju i godišnji bonusi i dividende, plaćene osnovne studije na fakultetu i polovina troškova master i doktorskih studija (procenat akademski obrazovanih ljudi u kibucu je najveci u Izraelu). Tako, često možete videti nekog doktora nauka koji radi na sistemima za navodnjavanje ili vozi traktor na polju.
„U početku sam radio na farmi, a onda sam upisao i, o trošku kibuca, završio Fakultet za industrijski menadžment. Dobio sam posao direktora preduzeća za održavanje poljoprivredne mehanizacije u kibucu. Obavljanje odgovornih i visokih funkcija u kibucu je stvar ličnih ambicija svakog pojedinca, a ne želja za većom zaradom“ objašnjava Goran.
Mnoge stvari su subvencionisane od strane kibuca, kao recimo struja ili hrana u zajedničkom restoranu.
„Oslobođeni smo poreza na promet za robu u kibučkom supermarketu ili svega u vezi sa troškovima zdravstvene zaštite, obrazovanja i socijalnih potreba u koje spade i briga o starima“.
Zemlju, koja se u kibucima obrađuje, država im je dala u zakup na 99 godina.
„Konkretno, kibuc Magen ima 2.200 hektara zemlje na kojoj uzgajamo kikiriki, pšenicu, krompir, jojobu, rotkvice, šargarepu i avokado. Sva motorna vozila i kombajni su u posedu kibuca a u kooperaciji sa još nekoliko kibuca imamo i fabriku koja se bavi pakovanjem i izvozom tih proizvoda, prevashodno na američko i evropske tržište, i to bez pomoći države” objašnjava Goran, i dodaje da kibuc Magen i još dva druga kibuca upravljaju farmom krava sa oko 3.000 grla i oko 1.500 krava muzara.
Pročitajte još:
Mekić pomno prati i situaciju u Srbiji i uveren je da bi i naše zadruge mogle da posluju na sličnim principima kao i kibuci u Izraelu.
„Zašto izmišljati toplu vodu, kada se već negde nešto pokazalo kao uspešno. Posebno mislim da sada, kada se u domovinu usled posledica epidemije korona virusa vratilo nekoliko stotina hiljada naših ljudi, od kojih mnogi imaju i ušteđena sredstva i očevinu ili dedovinu u ruralnim sredinama, ovakav sistem zadružnog organizovanja može biti veoma uspešan i poslovno i društveno efikasan“ ubeđen je Goran.
„Što se aktuelne situacije u samom kibucu tiče, mogu reći da se od trenutka proglašenja vanrednog stanja u celoj državi, svi pridržavaju mera koje je propisalo naše ministarstvo zdravlja. Veoma brzo je zabranjen ulazak u naselje svima koji tu ne žive, a svaki izlazak mora da se prijavi. Moj kibuc se nalazi četiri kilometra od pojasa Gaze, tako da smo svi naviknuti na ovakve i slične vrste vanrednih stanja usled čestih raketiranja iz Gaze. Kao direktor preduzeća ostao sam kod kuće sa dvoje mlađe dece, Danielom (13) i Ofirom (8). Po potrebi i pozivu, odlazim na posao, dok naše dvoje punoletne dece Mia (23) i Dejan (19) borave u svojim stanovima u kibucu, i svi se pridržavaju propisanih mera“.
Prema njegovim procenama, kaže u Izraelu ima oko hiljadu Srba.
„Često organizujemo zajednička druženja, pasuljijade, ali i brojne humanitarne akcije pomoći našem narodu u Srbiji, posebno našim ljudima na Kosovu i Metohiji” sa ponosom ističe Goran.
Tekst i fotografije: Portal tamodaleko.co.rs
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare