Imao je metu na leđima, ali Pit je to stoički podneo, bez roptanja

Tenis 12. apr. 202010:32 > 11:40
Podeli:
Foto: REUTERS/Rudy Lhomme/Guliver

U gluvo doba noći, u avionu, negde nad Indijskim okeanom, na putu ka Melburnu, dohvatio sam se knjige. Ne bilo kakve, već svojevremeno jednog od bestselera “Njujork tajmsa”, autobiografske priče vlasnika 14 slemova, Pita Samprasa.

Sampras je, još 2008. godine, zajedno sa poznatim teniskim novinarom ESPN-a, Piterom Bodom, objavio “A Champion’s mind”, knjigu koju sam, između ostalih, kupio u kompleksu US Opena, 4. septembra 2019. godine.

Sećam se, da sam, noseći je u rukama, naleteo u medija centru na Flašing medouzu baš na Pitera Boda. Onako krupan, uvek nekako opušten, sa blagim osmehom na uglu usana, sedeo je zaokupljen za svojim radnim stolom, nekoliko redova udaljenim od mog.

Piter je neko sa kim je prijatno razgovarati. Na Vimbldonu smo u julu bili deo istog reda, sedeo je desno od mene, na kraju, i uvek bi došao raspoložen. I sa obaveznim učtivim pozdravljanjem kolega.

„U pravi čas ste tu“, rekao sam mu i otvorio knjigu na stranici, na koju sam planirao da mi se potpiše. Bilo mu je drago, rado je pristao da ostavi posvetu sa jednim posebnim naglaskom i molbom.

„Budi slobodan da pokažeš poglavlje o servisu i voleju našem prijatelju Novaku“, napisao je na kraju posvete.

Bodo je rođen u Austriji, ali je sa svega četiri emigrirao sa roditeljima u Njujork. Tamo je rastao, učio, školovao se, zaljubio u tenis o kojem je pisao mnogo i predano.

Ipak, ostalo mi je nekako to da Amerikanci, kada pišu datum, uvek prvo stavljaju mesec, pa dan, tako da je ispalo da je knjigu potpisao 9. aprila, a ne 4. septembra, ali svejedno, dragulji koji se kriju u ovim sjajnim teniskim poglavljima, dugo će svetlucati.

Foto: REUTERS/Mike Segar/Guliver

Posebno u ovoj COVID-19 tmini, koja se nadvila nad čovečanstvom, pa i teniskim svetom, u sportu koji je možda od svih, najglobalnijeg karaktera.
Tada, u avionu, razmišljao sam o Samprasovim rečenicama, o mudrostima bivstvovanja na mestu broj jedan („uvek imate iscrtanu metu na leđima“), jer je Pit, neko ko je stoički sve to podnosio – bez mnogo roptanja, tiho, plivao je na snazi svoje igre i dugo se verovalo da ga niko neće dostići.

Ali era teniskih kolosa, nešto nezabeleženo u istoriji ovog sporta, tek se formirala, i koju godinu po njegovom odlasku, svet tenisa je zakoračio u carstvo Alise u zemlji čuda, u nestvarne godine kada će se razviti fenomenalna rivalstva u tom magičnom trouglu čija su temena u Španiji, Švajcarskoj i Srbiji.

Sećam se da sam, pročitavši Samprasovo razmišljanje o tome kako je to biti broj jedan na ATP listi, počeo da ga poredim sa Novakom Đokovićem i njegovom dominacijom poslednjih godina.

„Istina je da, kada si na bilo kom drugom mestu, osim na broju jedan, ti uvek možeš da se sakriješ“, rekao je Sampras.

Pričao je o tome, kako neki igrači, koji dosegnu vrh, ne mogu da podnesu to da su stalno na meti drugih, da svi žele njihov skalp i da se zadovoljavaju time da pronađu svoju komfornu zonu na drugom, trećem ili četvrtom mestu svetske liste. I odatle napadaju vrh.

Foto: REUTERS/Ahmed Jadallah/Guliver

Novak Đoković nikada nije uzmicao pred tim, naprotiv, išao je razdrljenih grudi na bajonete izazova, otvoreno iskazujući svoje želje i ambicije da bude tu, gde mu, po svemu što je do sada postigao, i pripada da bude. Na prestolu.

Ali na prestolu je i dalje, i sada ovog „obrunutog 4. septembra“, iz Bodove i Samprasove knjige, dakle i  9. aprila 2020. I na prestolu će, kako stvari stoje, biti nedefinisano dugo. Jer svet tenisa je u rebusu – kako je sve ovo moglo da se dogodi, kako je zupčanik koji je pokretao savršen mehanizam ATP i WTA tura, mogao tako iznenada da otkaže i bude zaustavljen i kako će, kada se svo ovo ludilo sa pandemijom završi, sve izgledati i, sa kakvim posledicama?

Niko ne zna. Zaista niko ne zna. Sve stoji u magli, iza neke nestvarne kulise koju nam je nevidljivi neprijatelj navukao pred oči, i umesto da one prate pravac kretanja žute loptice, levo-desno, oduševljavaju se poenima i magiji Đokovića, Federera i Nadala, hipnotisane su neizvesnošću.

Pandemija je i bukvalno saterala sve u ćošak. Naterala nas da se dobro zamislimo, ne samo u tenisu i sportu uopšte, već globalno, u našim životima, u civilizacijskom trenutku, gde smo to stigli i u kakav zid smo udarili, na začetku treće dekade 21. veka.

Tenis je jedna od najvećih žrtava ovog nestvarnog momenta, kao planetarni sport, biće najviše izmučen i pogođen i krenuće – poslednji.

Ako nemate transport, ako nema avio prevoza, ako nema otvorenih granica i slobodnog protoka ljudi, nemate ni turnira. Nema takmičenja, lančano, u tom procesu stradaju sve zainteresovane strane, na kraju oni koji žive od toga, igrači, govorim ovde o onim manje poznatim, slabije rangiranim, ali koji ipak žive od tog procesa, od kontinuiranog igranja.

Razmišljam još nešto – zar nije tenis magičan i zbog te večite kalendarske „jurnjave za suncem“? Koji to sport tako predano sledi sunčev kalendar i prati gde je trenutno na ovoj prelepoj planeti najtoplije i najlepše vreme, da bi moglo da se igra onako kako treba, pod otvorenim nebom?

Foto: EPA/CHRISTOPHE KARABA

U januaru smo u Australiji, u februaru i martu smo u Južnoj i Severnoj Americi. Sada je april i trebalo je da publika aplaudira u Hjustonu, Marakešu, uskoro i u Barseloni i Monte Karlu, na prolećnoj turneji mahom po evropskom kontinentu. Madrid, Rim, pa sve začinjeno Rolan Garosom, krajem maja i početkom juna, da bi se potom prešlo na britansko leto, na travnate terene i tako, opet na američko tlo… Obrtali smo krugove i krugove, pamtili brojna takmičenja, velike okršaje, a po čemu ćemo pamtiti ovu nesrećnu 2020?

PROČITAJTE JOŠ:

Istorijske teniske knjige vodiće da je ovo bila „kovidna“ godina. Godina kada su svi prali ruke od svega, kada su reketi stajali u torbama, loptice u kutijama, tribine zvrljale prazne, kada su isplivala sva nesavršenstva i nesuglasice u organizaciji, a najmanje se igralo.

Ali, ipak se igralo. Bar malo. Imamo barem taj krajičak, taj početni deo, koji je obeležila genijalnost Novaka Đokovića, koji se opet spremio da svima pokaže koliko je moćan na terenu sa tih 18 pobeda u nizu od početka januara, do Dubaija i februara, pre tog ponora pred kojim smo svi zastali u martu mesecu.

Ponor je i dalje tu, pred nama i jednim korakom, može se izgubiti tlo pod nogama i da sve što je urađeno, bude uzalud. Koliko su ovo dani i meseci gubitaka za sve, jednako su i dani mučnog sazrevanja i učenja lekcija, pre svega o mnogim zaboravljenim i potisnutim vrednostima – humanosti, jedinstvu, solidarnosti, korektnosti.

Tenis je svet, a svet je tenis. Ponor je tu, da ga jednim skokom zajednički preskočimo. Nadajmo se da nas na drugoj strani čeka neka bolja i znatno izvesnija sportska budućnost. Jer bez servisa i voleja, bez forhenda i bekhenda, novih pobeda, ovo karantinsko bivstvovanje, stvarno, stvarno neće imati smisla.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram