Potera Novaka Đokovića za istorijom, skretala nam je pažnju sa rezultata srpskih teniserki za koje, posle nekoliko godina uspeha, sad možemo da kažemo samo "bilo je lepo dok je trajalo".
Srpske teniserke na WTA turu su kao ona Ajnštajnova teorija relativiteta – kad si s lepom devojkom, sat ti prođe kao sekund, a kad sediš na vreloj ringli, sekund ti traje kao sat.
PROČITAJTE JOŠ:
Otprilike tako smo nekoliko godina, od 2007. do neke 2013, 2014. gledali na ono što su na terenu pružale Jelena Janković i Ana Ivanović.
Njih dve su uz Novaka Đokovića svojevremeno bile zaslužne zašto je 2007. i 2008. Rolan Garos dobio sufiks „ić“, pa su ga i Francuzi u šali tako nazivali.
Tih godina srpski tenis je imao vrhunske predstavnike i u muškom i u ženskom žrebu na svim najvećim turnirima.
Kad pogledamo kalendar i vidimo 2021, setimo se da već predugo na najvećim turnirima nemamo takmičarku za koju možemo da kažemo – ma ide do finala!
Baš od kada su Jelena i Ana krenule da stagniraju u svojim karijerama. Nekako previše brzo.
Jelena je na vrhuncu muku mučila sa Žistin Enan, ali su ti mečevi uvek bili prava poslastica za gledanje, dok se Ana više borila sa samom sobom nego sa rivalkama.
Kad Jankovićeva igra u svom nekom turbo modu, mogla je da uzme čak i neuništivoj Belgijanki po tri, četiri gema zaredom.
Međutim, i Enan i Morezmo, Kuznjecova, Šarapova i slične teniserke su dolazile i sve ih je manje-više dočekala i ispratila Serena Vilijams.
Evo i danas se drži tu negde, pobeđuje iako u septembru puni 40 godina. Za to vreme, Jelena je već četiri godine u penziji iako ima 36, a Ana još i duže.
Povukla se 2016, a da nije napunila ni 30 godina. Prosto, izgustirale su vrhunski tenis i uspehe, bile su prve na svetu i to je to.
Ako ništa drugo, bar su nekud stigle i ostavile nešto iza sebe. Pomama za tenisom u Srbiji podivljala je baš sa njima i Đokovićem, pa je jedno vreme bila uživancija gledati ko će pre da napravi rezultat.
Da li Novak, Jelena, Ana, Janko, čak i Viktor, ili možda Nenad Zimonjić u dublu. Poslednjih godina, sve se to svelo na jedno ime uglavnom. Na Novaka.
Međutim, od momaka su tu i Laslo Đere i Filip Krajinović, Dušan Lajović. Možda nisu krojeni da osvajaju grend slemove, ali su opet među sto najboljih na svetu, što je, samo po sebi korektan uspeh.
Sa ženskim tenisom ima više problema. Pre 13 godina Ana Ivanović je osvojila Rolan Garos, isti turnir na kom danas nemamo nijednu predstavnicu koja je prošla u drugo kolo.
Ženski tenis je poslednjih godina bio znatno turbulentniji nego muški, pa nije bilo izrazito dominantnih igračica.
Kad se samo pogleda koliko je imena osvajalo četiri najveća turnira na WTA turu, postane jasno da je konkurencija tu otvorenija.
Zato je prava šteta što i danas nemamo neku Anu ili Jelenu, jer bi na onom svom nivou bile na samom vrhu.
Obe su bile prve na svetu. Ana je svoj uspon krenula prilično rano. Već 2005. je Ivanovićeva osvojila Kanberu pobedivši Melindu Cink, ali je ubrzo pokazala da može daleko više.
Pobeđivala je Kuznjecovu u Majamiju, Nađu Petrovu i Veru Zvonarjevu, a onda i Morezmovu u trećoj rundi Rolan Garosa.
Bilo je jasno da se nova zvezda rađa, jer je završila godinu na 16. mestu WTA liste. Jednostavno, kao i danas sa Koko Gof, odmah se vidi da li neko „jeste, ili nije pravi“.
Ana je to svakako bila. Uspesi su se nastavili i 2006. kada je pobeđivala Martinu Hingis, Katarinu Srebotnik, Dinaru Safinu i završavala američku turneju ispred Kim Klajsters i Marije Šarapove.
Sve to vodilo je ka prvom grend slem finalu 2007. godine. U startu je bila kao kaznena ekspedicija, jer je u prva tri kola izgubila samo devet gemova, mada je i dalje delovala pomalo kabasto na terenu.
Kao da bi mogla da se još malo pozabavi kilažom. Udarala je lopticu kao sveti Ilija. U četvrtfinalu izbacila Kuznjecovu, treću na svetu u tom trenutku, u polufinalu je za sat vremena počistila Šarapovu, drugu igračicu planete i u finalu je zaustavljena.
Tada je prejaka bila spomenuta Enan, pa je Ana morala da sačeka još godinu dana do prve, nažalost i jedine grend slem titule u karijeri.
Kada je korigovala kilažu postala je agilnija i na Rolan Garosu 2008. joj Dinara Safina nije bila ravnopravna konkurencija.
Nekoliko nedelja Ana je bila prva, ali je posle toga usledio pad, pa se suočila sa lekcijom da je lakše doći do vrha nego ostati na njemu.
Jelena Janković je pravu formu pronašla sa 22 godine kada je dospela do trećeg mesta na svetu. Za razliku od Ane koja joj na terenu nije odgovarala, Jelena je bila „žiška“.
Brza, dobra defanziva i naširoko hvaljen bekhend. To joj je donelo neke zaista dobre mečeve i na kraju krajeva, finale US Opena 2008.
Još triput je igrala polufinale Rolan Garosa, jednom Australijan opena. Nije podigla trofej sa najvećih turnira, ali je i ona bila prva teniserka sveta od avgusta 2008, iste godine i istog leta kada je teniska kraljica bila i Ana.
Sve to je danas nezamislivo. Jeste Ivanovićeva odmah posle uspona na prvo mesto (tada je ispala čak i iz 20 najboljih), strmoglavo pala, jer joj je 2009. najbolji renking bio peto mesto, a 2010. tek 17.
U godinama koje su usledile videlo se da nema isti motiv, mučila se, bila nekonstantna i iz ove perspektive mogla je više.
Ovo je utoliko žalije jer danas najbolja igračica iz Srbije zauzima tek 87. mesto, a u stotinu najboljih nemamo više nikog sem Nine Stojanović.
Nina je na Rolan Garosu ispala u prvom kolu od Japanke Nao Hibino. Aleksandra Krunić je u ranijoj fazi svoje karijere umela da prikaže zavidne nalete kvaliteta, ali ni ona nije bila konstantna.
Tako je 213. igračica planete izgubila takođe na startu Rolan Garosa od Koko Gof u dva seta, mada se „zagrejala“ za turnir prolaskom kroz kvalifikacije.
Ivana Jorović je u prvom kolu ispala od Martincove i već posle uvodne runde turnira ženski deo žreba bio je „očišćen“ od naših igračica.
Iza Nine Stojanović, najbolja srpska igračica je Olga Danilović. Olga je delovala kao „svetlo u tunelu“ kada je 2018. osvojila Moskvu.
Sigurno ima kapacitet za više od trenutnog 157. mesta na WTA listi, samo mora to da pronađe negde u sebi i da pokaže zašta je kadra.
Natalija Kostić je 197. na svetu, Aleksandra Krunić je 213, Ivana Jorović je 255, Jovana Jović 266, Dejana Radanović je 304, a u prvih 500 Srbija više nema nijednu igračicu.
Istvoremeno, Belorusija, Češka, Poljska, Rumunija su zemlje koje imaju svoje predstavnice u prvih 20 i kod kojih su se mlađe igračice „naklatile“ na uspehe onih starijih.
Tako imamo Sabalenku koja nasleđuje Azarenku, imamo Muhovu i Vondorusovu koje će zameniti Kvitovu. Amerikanke su posebna priča, jer su SAD velika zemlja, pa kod njih i kad se Serena povuče, ima više nego dovoljno igračica koje mogu da popune njeno mesto.
Mi kao sportska zemlja nismo za sada te sreće. Nema sumnje da se sve pobrojane teniserke maksimalno trude da osvoje svaki poen u svakom meču, ali mnogo merljivog uspeha nema.
Sve pobrojane devojke imaju tek dve WTA titule (Krunić Hertogenboš 2018, Danilović Moskva 2018), dok ih Ana i Jelena imaju po 15.
Velike su to cipele za popuniti, ali je istovremeno i šteta, jer materijala sigurno ima, samo je potrebno da se to prikaže.
Nažalost, to „samo“ je cela razlika između toga da jedna zemlja ima šampiona i šampionku, ili sportistkinju i sportistu koji uspevaju da zarade tek za džeparac.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare