"Au, ko zna šta smo mogli da lupimo": Zbog čega zazirem kada govorim srpski i kako smo došli do sinhronizacije filmova za odrasle

Tokom svakog grend slema je jedna stvar sigurna - nikada nećete manje spavati i nikada nećete duže biti na nogama nego tokom uvodnih šest dana (zbog toga ponekada zavidim ljudima koji prate sportove koji imaju fiksne satnice). Večita borba sa svim i najmanjim sitnicama, sa hiljadama poruka (dozlogrdilo mi je da gledam u ekran po ceo dan) i otkucanim i nezavršenim tekstovima.Ipak, uvek negde imam u umu da ovim želim da se bavim od 14. godine (u vrtiću sam želeo da budem vozač kamiona za đubre, tako da sam barem malo podigao ambicije), pa tako uspevam da utešim svoju mazohističku radoholičarsku crtu. I zato evo prilike da zavirite barem malo iza kulisa jednog novinarskog dana na grend slemu.Ustajem u 09.34. Prva misao je da li sam poslao sve tekstove, dobro je, jesam, idemo dalje. Imam još sat vremena da prijavim sve konferencije i intervjue za danas, da pošaljem plan tekstova i predloge, da se okupam i da spremim sve što je potrebno. Traje to taman toliko da preslušam jedno 10 reklama na francuskom na "Jutjubu", a onda dolazimo do znatno banalnijih problema.Nakon već 10 dana u Parizu ostala mi je jedna čista majica i jedna košulja. Trebalo je to opeglati na brzinu, kad stiže poruka "Đoković ima trening u 12". Trebalo je da bude otvoren za javnost. Znači moći će da se napravi par fotografija.Istrčavam iz stana bukvalno kao u crtanim filmovima kada skakuću na jednoj nozi dok obuvaju patike, nosim u zubima akreditaciju i proveravam se redom. Levi džep novčanik, desni džep telefon (molim džeparoše da preskoče ovaj deo), u torbi laptop, punjač, voda, dukserica, miš, gde mi je miš...

Sakupljam sve što sam mogao, silazim u metro gde je, naravno, neka ekskurzija došla da poseti Pariz, pa je red otprilike do Strazbura. Ni u povratku nisam imao sreće jer sam naleteo na navijače Pari Sen Žermena koji su bili raspoloženi zbog proslave titule, pa su se gužvali u metrou tako da su neke face verovatno i dalje ucrtane na staklima voza. Niko nije želeo da ostavi poklon zastavicu koju je dobio, čak iako je već polomio i ako je nekom umalo iskopao oko zbog gužve.Izlazim iz metroa i pomislim što ne bih proverio i sam gde je trening. Razočarenje broj 1. Biće na kompleksu "Žan Buenu". Ili na kompleksu "No foto", kako je poznatiji među novinarima. Stižem, a tamo Ivanišević i Čarli već prebacuju loptu. Znači stigao sam pre Đokovića, sve je u redu.Razočarenje broj 2. Na Novakovom treningu su bili svi osim - Novaka Đokovića. Odlučio je da dan posveti deci i da trening može da sačeka (u to ga je verovatno uverio i protivnik koji ga čeka u sledećem kolu). Dobra stvar je i što je odsustvo Novaka po sebi bez, pa ne žalim previše što nisam kupio kapsule za mašinu da operem stvari i još ponešto... Logistički problemi svoje vrste.

Odlazim u medija centar, konačno sednem da popijem kafu na miru, da vidim šta danas mogu da završim od obaveza... I onda u jednom trenutku odem u restoran gde se hrane mediji, još jednom sam pokušao da odem u onaj odeljak u kom se hrane sudije i skupljači lopti, ali nije bilo šanse, pa sam morao da jedem po 50 odsto skupljoj tarifi (to je jedan od neverovatnih paradoksa ovog posla).I tamo sa kolegom odjednom čujemo "Dobar dan" na srpskom. Okrećemo se potpuno zatečeni jer to svakako nismo očekivali.Dolazimo već nekoliko dana tu i retko ko zna engleski (zato verovatno znamo sve namirnice na francuskom), a kamoli srpski. Bila je to devojka iz Kraljeva koji privremeno radi na Rolan Garosu, a prva reakcija je bila "Uf, ko zna šta smo mogli da lupimo" jer priznaćete srpski humor je poznat po dosta politički nekorektnim šalama.Popričali smo par minuta i poručila je da je čitalac Nova.rs (pozdravi za redakciju), te smo nastavili dalje. I pre neki dan nas je jedan momak gledao dok smo pušili cigarete (i dalje jedini grend slem koji to trpi u kompleksu), da bi odjednom shvatili da nas razume. Nikada ne znate kada će vas neko razumeti, kao što je jedan gospodin prošao pored nas na Trokaderu dok je besno vikao na srpskom.Čekali smo uz đanduja kolač da vidimo da li će Serundolo uspeti da odoli u četvrtom setu, te da Olga Danilović počne meč nešto ranije. Uspeo je, pa je sada usledio trk za prolazak kroz hodnike "Suzan Lenglena" na vreme.

A onda je inicijalni šok bio prvi put kada je progovorio glavni sudija meča. Beri Vajt glavom i bradom. Takav bariton je uskoro izazvao žamor među publikom jer se zaista retko čuje, a jedan od komentara kolega bio je da bi "mogao da sinhronizuje filmove za odrasle". I to nas je samo uverilo da Rolan Garos izgleda ima tajnu komoru za kloniranje jer smo do sada videli ljude koji bi mogli da igraju dvojnike Zorice Marković, Aleksandra Džikića, dvojice kolega i Marija Gecea.Upravo je taj glas doprineo da se zapamti još jedna stvar sa Olginog meča koji bi mogao da bude njen pravi proboj na WTA turu, onaj koji je pokazao da može da igra protiv najboljih igračica i onaj koji bi mogao da predstavlja polaznu tačku. I negde u toku tog meča smo videli još jedan naslov na našim portalima koji uključuju košarkaškog trenera, davljenje, tuču, psovanje i protest koji je ironično proglašen jednoglasno za naslov godine do sada.I dan se završio tako što smo se smejali u medija centru dok smo pokušali da se ućutkamo. Jedan kolega je prvi put pročitao naslov koji se završava sa "Bogdanović solidan", a njegov smeh je nas "pogurao" onako umorne. I eto dan koji je počeo u 09.34 za mene i dalje traje u 01.08 i trajaće još dugo jer je to cena kada nešto želiš da radiš od kada zaista znaš za sebe.BONUS VIDEO Đoković besni na svoj tim u boksu u Rimu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=djokovicbesninatimusvomboksugp-novas-rs&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="6066286"]