12
Dao je sebi za cilj da u ovoj godini ostane neporažen. I uspeva u tome. Nijedan protivnik na terenu ne može da ga pobedi, ali, on sam sebe i te kako može, zajedno sa mnjenjem svetske javnosti koje samo čeka na njegovo proklizavanje.
Takvim potezom na terenu Novak Đoković je vratio mnogo teških lopti, a analitičari su sate i sate provodili u pokušajima da razaznaju kako Srbin uspeva da izvede takvu akrobaciju čak i na podlogama koje nisu pogodne za to.
PROČITAJTE JOŠ
Ni svetska teniska scena nije pogodna za jednog Srbina. Nedavno je njegov otac beli sport nazvao buržujskim, rezervisanim za visoku klasu, za nobles, za „tašnu, mašnu i sako“.
Đoković nije ulazio u taj kalup. Ni u jednom trenutku, od momenta kada je zakoračio na veliku scenu.
Bio je „Džoker“, neželjeni gost koji se pojavio da pokvari planove i pokuša da svoje namere ostvari ne libeći se da prekrši nepisana pravila.
Imitirao je protivnike, šalio se na terenu, bivao i bezobrazan, psovao na kočijaški način, prepirao se sa sudijama, ali je prečesto imao baš onaj plemićki nivo ponašanja koji angloamerički svet nije spajao sa srpskim podnebljem.
Vremenom je shvaćeno, ali nikada do kraja prihvaćeno. Novak je jedan od najboljih tenisera svih vremena i ima svaku nameru da postane, ne prvi među jednakima, nego jedan jedini.
I sam je shvatio da je to ultimativni cilj. Posle velike krize u koju je zapao nakon osvajanja sva četiri Grend slem turnira bio mu je neophodan novi impuls, nova želja, novi on.
Sve to se pojavilo. Nekada „superčovek“ vratio se u sportsku javnost kao čovek, sa svim svojim problemima, nedoumicama, razmišljanjima, povredama, sumnjama, ali nikada u jedno.
Nikada nije sumnjao u svoj kvalitet i davnašnju želju da bude najbolji.
Pandemijske okolnosti su ga stavile na novi test. I donele nova iskušenja sa kojima se Novak i dalje bori, odnosno, mora i dalje da uči kako da se izbori sa njima.
Protivnici nisu problem. Spisak žrtava je posle svakog turnira sve veći, do prekida teniske sezone zbog pandemije bilo ih je 18 u godini, a trofeji su se samo nizali – redom ATP Kup sa reprezentacijom Srbije, pa Australijan open i Dubai.
Tokom pandemije Novak je skrenuo pažnju na druge stvari i aktivirao se u nameri da svoja saznanja, uverenja i mišljenja podeli sa javnošću, bez ideje, kako je isticao, da nešto nameće. Već, samo da predstavi.
To je činio i ranije, a retke su stvari koje su nailazile na odobravanje. Ne vredi ni podsećati na reakcije u vezi sa njegovom ishranom, verovanjem, meditiranjem… Svaka je bila burna i odbijajuća. Možda i zato što je sve ono čime se Novak bavi predaleko za shvatanje normalnog, običnog čoveka.
Put do pakla popločan je dobrim namerama i u to se Novak uverio kada je krenuo javno da govori o svojim stavovima koji nemaju veze sa sportom, a bile su tema pre nekoliko meseci.
PROČITAJTE JOŠ
Izjava da ne bi pristao na to da ga neko prisili da primi nekakvu vakcinu protiv koronavirusa je naišla na momentalnu osudu vaskolike javnosti, kako domaće, takozvane stručne koja se nije proslavila ponašanjem, tako i strane, pre svega angloameričke, spremne da reaguje poput sečiva na svaku Đokovićevu reč pogodnu za raznolika tumačenja.
Uzalud objašnjavanja, uzalud pojašnjenja stava, Novaku je pečat „antivaksera“ dat i nosiće ga sa sobom, pa i da u nekom trenutku pristane da primi vakcinu za koju niko ne zna da li će se i kada pojaviti, u kom obliku i sa kakvim nivoom sigurnosti po čovekov organizam.
Kada se bura oko toga stišala, bar na neko vreme, te kada su srpske vlasti progasile stanje „opšte slobode“, bez realnih razloga za to, Đoković je ponovo došao u situaciju da postigne autogol, idejom o organizovanju „Adrija tura“.
Plemenita namera, da se tenis vrati u život, da se prostor bivše Jugoslavije stavi u centar pažnje svetske javnosti, da ispuni svoju životnu želju da na vrhuncu karijere zaigra u svom rodnom gradu doživela je krah.
Malo je reći da je pojava virusa na turniru izazvala tektonske poremećaje, Novak je i sam bio zaražen, a na njegova leđa sručila se gomila kamenja za šta je, opet, na kraju, on bio kriv.
Oni koji su dozvolili da se sve to desi su se izvukli sa već famoznim „preuzimanjem odgovornosti“, ko je pronašao način za pranje ruku, pronašao je, a umesto lepe slike, iz ovog regiona je u svet poslata ilustracija anarhije i haosa u kom nema reda, nema pravila, nema razuma…
Za sve to vreme, Đoković je „brinuo o stvarima o kojima ne mora da brine“, inicirao je fond za pomoć nižerangiranim igračima ostavljenim bez prihoda zbog prekida sezone, ali ni to nije naišlo na jednoglasnu podršku.
Opet je bilo raznoraznih sa raznoraznim mišljenjima, stavovima, idejama, „ja-znam-bolje“ pričama.
Celokupna situacija u svetskom tenisu, nedostatak koordinacije na najvišem nivou, pre svega u ATP, naveli su Đokovića da podnese ostavku na funkciju predsednika Saveta igrača i da krene u kreiranje nezavisnog udruženja, praktično, opozicije svemu „odozgore“.
I to za vreme boravka u Americi, u koju je otišao kako bi nastupio na Sinsinati turniru i US Openu, što nisu učinili njegovi najveći protivnici Rafael Nadal i Rodžer Federer, koji već imaju pametnija posla i preče stvari od vraćanja tenisa na noge.
Novak je upozoravao i na probleme u Americi, što je takođe shvaćeno na pogrešan način, ali nije želeo da odustane od zacrtanog cilja – da ostane neporažen.
Osvojio je Sinsinati, bio u sjajnom ritmu za US Open i krenuo ka osvajanju 18. Grend slem titule, čime bi stigao na jednu od Nadala i dve od Federera, u svetskoj javnosti konstantno tretiranih kao „boljih“ i „većih“ od njega.
Novi momenat nepažnje, iskrenosti, ljudskosti, ostavio je Đokovića bez šanse da osvoji trofej na koji je praktično već stavio jednu ruku, s obzirom na to kakva ga je konkurencija čekala.
U 11. gemu prvog seta duela četvrtog kola protiv Pabla Karenjo-Buste, Novak je proklizao. Ali, ovoga puta ne sa namerom kao što je radio već mnogo puta i na betonskoj podlozi. Posustao je, izgubio ravnotežu, nezgodno se dočekao na ruku i osetio bol u ramenu i leđima.
To je bio početak kraja. Prethodno je propustio da završi set. U tom trenutku se suočavao sa gubitkom gema na svoj servis. Ukazana mu je pomoć, nastavio je, ali…
Gem je bio izgubljen, protivnik je trebalo da servira za osvajanje seta, međutim, do toga nije došlo. Trenutak besa, nemoći, svest o tome da je možda sam sebe povredio, pa opet bes i i zbog toga… Loptica koja mu je ostala u džepu trebalo je da ode u ruke dece koja ih skupljaju i dodaju posle igračima.
Završila je u vratu linijske sudije, koja se nije pomerila. Niti probala da je izbegne. A, trenira za to i ima jedan posao. Da gleda u liniju dok traje poen i da prati šta radi teniser koji se nalazi na toj strani terena.
Amerikanci nisu propustili priliku da se pozovu na pravila. Imali su pravo na to. Novak je diskvalifikovan. Kao što je pre toga bio diskvalifikovan iz priče o vakcini. Kao što je pre toga bio diskvalifikovan iz priče o tome da on treba da bude čovek koji sa pozicije aktivnog igrača utiče na izgled svetskog tenisa.
Sva tri puta je dao razlog onima koji su to tražili. I sva tri puta je ispao žrtva svojih postupaka. Nijedan protivnik u godini nije uspeo Novaku da uradi ono što je on uradio sam sebi. Pobedio se. I dvaput uspešno vratio posle teških poraza i teških kritika. Vratiće se i treći put. Neka to bude na Rolan Garosu.
Šljaka je to, tu se najlakše proklizava… I naslađe pobeđuje, kada svet to ne očekuje. Novak nikada nije pitao „šta mu to sve treba i šta će reći svet“. Svet je već rekao dovoljno o njemu. A Novak će tek da priča…
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
