Zavirio sam u zabranjeni kutak Rolan Garosa: Znači, ovako je igračima na grend slemu

Da ne bih tog dobrog čoveka uveo u probleme ostaće anoniman, ali svakako je omogućio da vam prenesem iz prvog lica šta sam video. Tamo smo upoznali još jednog čoveka koji je mnogo značio i Novaku Đokoviću, ali nikada obojica nisu dobili poštovanje kakvo su zaslužili da dobiju. Ne očekujte sad nešto neviđeno da sam gledao da igrači jedu iz čokoladne fontane ili da prave neke nestvarne stvari, ali samo imao priliku da zavirim kako to izgleda iza kulisa.

Pre svega da kažem da se tu i dalje ništa ne snima, te da je to gram privatnosti koji imaju igrači. Upravo zbog toga neću ni da vam pričam šta se dešavalo tačno do detalja, ali mogu da kažem kako to izgleda.

Prvo što je posebno zanimljivo je da igrači imaju povlašćene cene čak i u odnosu na "povlašćene cene" novinara. Tako isti kapućino, apsolutno isti, košta kod igrača 2,5 evra, a u novinarskom delu 5,9. Očigledno je da to što si VIP ima svoje prednosti ili kako to kaže naš narod para na paru ide.

Ovaj VIP sektor u kom borave igrači i njihovi timovi, odnosno ljudi sa specijalnim narukvicama koje im omogućavaju ulazak, nalazi se podno stadiona "Suzen Lenglen". Zanimljivo je da sam tim hodnikom prolazio kada sa išao do novinarske lože, ali sam uvek skretao levo. Ovog puta samo samo nastavio pravo i dobio priliku da vidim kako igrači provode dan.

Imaju prostore gde mogu da jedu, terasicu na kojoj mogu da se opuste, pa čak i posebna mesta na kom mogu da odspavaju. To se neobično često koristi jer je u tenisu sasvim uobičajeno da sa vremena na vreme odspavate nekih pola sata i da se potpuno opustite. Jednostavno je potrebno da u danu u kom se često dešava sve i svašta posvetite sebi neko vreme i da upoznate sebe.

U tom prostoru sam imao priliku da upoznam i jednog od najvećih navijača Đokovića van Srbije koji je inače muž Marion Bartoli. Da, one Bartoli koja je 2013. godine podigla trofej na Vimbldonu. Naravno da zna nekoliko reči srpskog.

Gledao sam neke velike igrače koji se ponašaju kao sav normalan svet, a i dalje mi je čudno da ih vidim van "prirodnog staništa", kako bi to rekao Dejvid Atenboro.

Ipak, tu sam shvatio po čemu se pomalo razlikuju od nas ostalih. Dok ne dođe vreme da treniraju ili rade/igraju meč sve je podređeno apsolutnom odmoru. Malo čavrljanje sa bližnjima, malo dremkice, sve je baš kako bi trebalo da bude u nedelju popodne. Osim što se nalaze toliko daleko od kuća.

Tamo je zaista kao košnica, pa mi je sada jasno zbog čega igrači često govore da je gužva prevelika u prvoj sedmici grend slema. Toliko ljudi koji ulazi, izlazi, svi se međusobno poznaju, pomalo čavrljaju.

Zaista jedinstveno što me podsetilo na moju jedinu posetu prostoriji iste namene na Vimbldonu. U odnosu na ovaj luksuz Pariza na Vimbldonu to izgleda gotovo kao školska kantina.

Ipak, poenta je u tome što igrači imaju potpuni mir. Ironično je što se ta oaza nalazi u samom epicentru zbivanja ispod "Lenglena", pa mogu da čuju sve što se dešava oko njih, ali da ih niko ne uznemirava.

Ostaje mi još samo da prođem svim ili barem većinom podzemnih prolaza Rolan Garosa, ali ću to teško ostvariti. Da, imam utisak da postaji čitava podzemna mreža kojom se kreću igrači, baš kao na Australijan openu.

BONUS VIDEO Đorđe Đoković za Nova.rs o turniru u Beogradu, projektu Dubai i potpunoj životnoj promeni