Novak Đoković je do sada imao karijeru kakvu bi svaki teniser mogao da poželi. Malo ih je, ustvari, uradilo to što je učinio on.
Osamdeset titula, 17 grend slem trofeja, 919 pobeda, 35 masters titula, nebrojeni rekordi, Zlatni masters karijere, Novak slem… Trebalo bi mnogo prostora da se svi ti zlatni momenti prizovu i opišu.
PROČITAJTE JOŠ:
Kako to obično biva, nijedan put sportiste nije posut samo ružama, pa je tako i sa Novakom. Često je morao da gazi po trnju da bi došao do uspeha.
Nekoliko je momenata u njegovoj karijeri koji se izdvajaju kao posebno teški i koje će dugo pamtiti.
TUŽNI APRIL U MONTE KARLU
Novak je u Monte Karlu 2012. godine igrao meč sa Ukrajincem Aleksandrom Dolgopolovim, kada su mu na treningu pre meča javili da je u 83. godini preminuo njegov deda, Vladimir.
PROČITAJTE JOŠ: Obradović: Novak može da ih tuži, ali bolje da poštuje kaznu
Novak je i pored toga izašao na teren, pobedio Ukrajinca i pobedu posvetio dedi, koji ga je kao dečaka koji je živeo na Banjici, svakog jutra vodio na treninge.
Novak je na kraju meča sa Ukrajincem zaplakao, jednostavno, nije mogao da zadrži suze, emocije su provalile iz njega.
Te godine je titulu u Majamiju posvetio upravo dedi.
„Želim da posvetim ovu titulu mom đedu Vladu, koji mi je uvek bio izvor pozitivne energije. On je moj heroj i idol. Od malih nogu me je učio da se nikada ne predajem. Trofej u Majamiju je za tebe moj voljeni Vlado“, rekao je tada Novak.
SMRT JELENE GENČIĆ
Godinu dana kasnije, na Rolan Garosu, Novak je igrao meč sa Bugarinom Grigorom Dimitrovim.
Tada na terenu to nije znao, ali po završetku su mu prišli članovi tima i saopštili da je preminula Jelena Genčić, njegov prvi teniski učitelj, žena uz koju je napravio prve korake u svetu tenisa.
Novak tada u Parizu nije imao snage da se odmah obrati novinarima, bilo je jasno koliko mu je bilo teško.
Godinama posle toga, Novak je često pominjao Jelenu, često bi podigao prst ka nebu i kasnije otkrivao da je to bilo za nju.
„Nije bilo lako, ali to je život. Život vam daje neke stvari, a odnosi bliske ljude u vašem životu. Jelena je bila moj prvi trener, ona mi je bila kao druga majka. Bili smo veoma bliski tokom čitavog mog života. Ona me je naučila mnogo stvari koje su sada deo mene, deo mog karaktera i imam najlepša sećanja na nju. Tako će zauvek ostati. Nadam se da ću moći da nastavim gde je ona stala, jer je ona ostavila toliko mnogo znanja meni i ljudima koji su joj bili bliski. Osećam odgovornost da nastavim da radim to. Ona je radila sa decom od pet do 13 godina i toj generaciji i tenisu posvetila je ceo svoj život“, rekao je tada Novak.
PORAZ OD VAVRINKE NA ROLAN GAROSU
Novak je tokom karijere, kao i mnogi drugi, doživljavao neke zaista velike poraze, ali onaj u finalu Rolan Garosa 2015. od tog dana čudesno inspirisanog Stana Vavrinke, jedan je od najtežih.
Bilo mu je to treće finale Rolan Garosa, prvo u kom se nije suočavao sa kraljem šljake Rafaelom Nadalom, bio je favorit da konačno osvoji tu jedinu titulu koja mu je nedostajala, ali nije vredelo. Vavrinka je pobedio i osvojio jednu od ukupno tri grend slem titule u karijeri.
Teško je bilo progutati tu knedlu, a kasnije na ceremoniji dodele trofeja, usledile su ovacije za pamćenje – gotovo tri minuta publika mu je aplaudirala, kao glumcu posle najveće pozorišne predstave i Novak, ma koliko da se trudio, nije izdržao…
Uz ono gromoglasno „Novak, Novak“ sa tribina, pojavile su mu se suze u očima i bilo je to zaista teško za njega.
PORAZ U RIJU OD DEL POTRA
Nije tajna da je jedna od najvećih želja Novaka Đokovića da osvoji zlatnu olimpijsku medalju.
Ako sve bude u redu, imaće za to novu priliku sledeće godine u Japanu, na odloženim Olimpijskim igrama.
Neke prethodne, za Novaka su bile bolne i teške, iako je 2008. u Seulu uspeo da osvoji bronzu.
Mnogo se očekivalo od 2016. i Rio de Žaneira, a onda je tamo već u prvom kolu naleteo na Huana Martina del Potra, svog velikog teniskog rivala i prijatelja i izgubio je.
Zaplakao je na terenu, Del Potro ga je prijateljski tešio, bio je to, kako je Novak početkom ove godine i sam rekao novinaru Grejmu Bensindžeru, možda i najteži momenat u njegovoj karijeri.
„To je bio jedan od najbolnijih momenata u mojoj akrijeri. Imao sam ogromna očekvanja na Igrama, bio sam prvi na svetu, osvojio četiri grend slema zaredom, bio na vrhuncu karijere u smislu rezultata, igre, i ako je postojao trenutak za zlatnu medalju to je bio taj. Ali, malo zbog povrede, takođe i zbog tog pritiska koji sam sebi nametnuo, izgoreo sam. U tom trenutko nisam umeo to da iznesem na pravi način, još i ta povreda je bila. Izgubio sam meč prvog kola, uspeo sam opet da odigram tesan duel sa dva taj-brejka… To me je jednostavno slomlilo, jer su olimpijske igre najveća sportska manisfestacija u istoriji sporta, a reprezentatovati svoju zemlju na takvom događaju je velika čast i privilegija“, priznao je tada Novak.
Sve do nedelje, 6. septembra u Njujorku i šokantne diskvalifikacije.
Srećom, Novak ima mnogo više toga lepog čega može da se seća, a ne sumnjamo da će takvih, zlatnih momenata, biti još.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare