Oda Vimbldonu: Jagode, ljubavnice, kiša i šansa koja je oduzeta Novaku

Neće biti Vimbldona.Prvi put posle 80 godina. Posle osam dugih decenija neprekidne travnate magije. Letnjeg opijata za sve zaljubljenike u ovaj prelepi sport. Neće biti ni onog prijatnog ćaskanja dama sa slamnatim šeširima, ni onih čudaka umotanih u etison, kao travnati tepih, ni bočica šampanjca, ni Pimsa, ni porcija jagoda sa šlagom. Ni kopija Borga, ni Mekinroa, nikoga.Sve će to morati da sačeka. Moraće da ostane iza gustog vela neizvesnosti - ko šta, kad i gde. Reketi miruju, loptice spavaju u mračnim kutijama. Ne bruje ni kosačice za travu. Lenji valjkovi, biće odloženi sa strane.Letnji mir spustiće se na travnata polja Vimbldona.Neće biti bučno ni na Henman Hilu. Niko se neće penjati na metalnu pomoćnu ogradu kako bi virnuo da odgleda kakav poen. Niko neće moći da kupuje loptice kojim se igralo na turniru, kao suvenir, tri komada za par funti, jer mečeva biti neće.Ni veselih, raspoloženih kuvara u restoranu, koji brišu znoj dok spremaju obroke za gladne novinare. Ni kasirki na kasi što prebroje novac i vrate vam svaki peni.U šta će se, stvarno, pretvoriti to nebesko carstvo tenisa u te dve početne julske nedelje na jugozapadnom obodu Londona?

FABIO, BOMBA, NA SREĆU, SADA NIJE PALA

Fabio Fonjini, taj preiskreni, preemotivni Italijan, koji je prošlog leta grmeo jer su njegov meč osmine finala gurnuli na teren 12, tada je rekao jednu strašnu stvar, za Engleze najveću moguću uvredu."Voleo bih da vam bomba padne na ovaj klub", grmeo je Fabio zašta se posle kajao i izvinjavao.Reći Englezima, koji su u 1940. godine preživljavali pravi pakao, u onim naletima Hitlerove Luftvafe i rušenju grada nemilice, da im padne bomba? Na svetinju?!Pa, i pala je Fabio, pala je. Tada, te 1940. je srušila deo tribina, zonu od oko 1.200 sedišta i tokom ratnih godina, dok se nije igralo, Vimbldon je živeo, tako rasčupan gelerima, ranjen, neuređen. Svestan da će jednog dana i to zlo proći.Osam decenija kasnije, dotukla ga je druga bomba, nevidljiva. Bio je to najgori mogući, neuhvatljiv servis. As. Na meč lopti, za nju, Koronu. On, Vimbldon, nespreman. Nenašpanovanih žica.Kakvo grozno, neupečatljivo ime za šampionku! Jedinu kojoj niko tapšati neće, čije ime neće gravirati ponosno u srebrninu Vimbldona. Čije ime neće biti ispisano na onoj tabli, rezervisanoj za nezaboravne, za one koji su dotakli tenisko božanstvo, osvojili Vimbldon.

ĆALE, DA LI SU SKLONILI CERADU

Vraćam se u detinjstvo.U prvu ljubav prema Vimbldonu. Nejasno se sećam, kao dete, sekvenci kada je Borg sa Mekinroom delio čudesne mečeve na tim terenima. Sećam se zlatokosog Borisa Bekera, kada je sa 17 postao najmlađi šampion u istoriji turnira. Tada sam imao 13. Dovoljno da upijam svaki potez, svaki poen, svaki trenutak. Sećam se i reči Miroslava Radojčića, nekadašnjeg barda "Politike" i "Tempa" njegovih zanosnih, do krajnjih granica inspirativnih tekstova o čudu koje je Boba Živojinović napravio 1985. kada je na startu turnira izbacio Matsa Vilandera. Miroslav je sa Vimbldonom bio na "ti". Zaista, doživljavao ga je kao biće.Sećam se, potom i Bobinog prodora do polufinala 1987. i prvog trijumfa, mog miljenika, Stefana Edberga, u onom kišnom dvodnevnom finalu sa Borisom Bekerom 1988."Ćale, jesu li sklonili ceradu?", pitao sam oca."Nisu... Satima tako stoji", dobijao sam odgovor s prozora, a onda trk na ulicu sa reketom u rukama da sa drugarima odigram još koji gem preko improvizovane mreže razvučene posred ulice.Tada nije bilo toliko automobila, da vas prekidaju svaki čas, posebno u predgrađu, kakvo je moje. A, drugi program državne televizije je u pauzama prikazivao druge stvari, potom su se vraćali da nas obaveste kako kiša i dalje pada...

KIŠA KOJU PONEKAD PREKINE TENIS

"Postoji u Vimbldonu stara šala – da tu kiša bude ponekad prekinuta tenisom!", pisao je nekad Radojčić u svojim vimbldonskim dnevnicima.Edberg je bio kralj te kiše. Izašao je kao pobednik, u ponedeljak, u prvom od tri uzastopna finala sa Nemcem. Onda je došla era Agasija koji je sa sobom dovodio ljubavnice, daleko stariju pevačku zvezdu Barbru Streisend, ili glumicu Bruk Šilds, a titule je godinama osvajao magični, ćutljivi Amerikanac grčkog porekla Pit Sampras. Sedam puta, o gromovi, o nebesa! Mislilo se da niko Borga stići neće, kad eto Samprasa, pa posle i Federera i njegovih osam.Uz Samprasa je rastao još jedan veliki šampion, sadašnji šampion, kojeg takođe ove godine na Vimbldonu biti neće. Da brani ono što je prošle godine osvojio ne protiv Federera, već protiv celog Vimbldona. Novaku je oduzeta prilika da stigne do trofeja broj šest. Prestigne Borga, približi se Federeru, koji opet, ne zna hoće li imati priliku da odigra poslednji teniski ples na terenu svog života. Šekspirovska dilema Rodžere, zar ne, "to stay or not to stay". Čekati još godinu.Eto, ima toliko pitanja bez odgovora. Toliko toga je ova podla, nevidljiva kraljica oterala sa omiljene nam trave.Novače, nauči nas kako da joj reterniramo. Ti to najbolje znaš. Pored tebe i svih nas koji smo navučeni na Vimbldon, nema šanse da će dogodine, opet pobediti.No way. Stvarno, nema šanse.