FOTO Kako izgleda put od Beograda do Njujorka? Jedna stvar me je potpuno oduševila

Jedina dobra stvar tog elitističkog pristupa tenisu jer što se obično igra na najuzbudljivijim mestima na svetu. Pariz i London predstavljaju dva velika uporišta čitave civilizacije i čuvenog starog sveta, Melburn predstavlja jednu oazu mira, a Njujork je zaista energija.

Ovog puta sam dobio priliku da letim direktno za Njujork i tako sebe poštedeo stresa koji sam proživljavao prošle godine kada sam saznao kako je glumcima kada rade generalne probe (ili pretpremijere). Došao sam tada na aerodrom džabe (ne i besplatno), a onda su me posle tri sata agonije poslali kući i rekli mi da dođem sutra "tada će sve biti u redu, valjda".

Ovog puta toga nije bilo i sasvim je prirodno bilo da se za Njujork leti u avionu "Mihajlo Pupin". Veliki fizičar iz Idvora je sada svojim zemljacima "pokazivao" put ka SAD kao što ga je on krčio decenijama ranije.

Put do Njujorka više nije nemoguća misija za mnoge jer sada povratna karta košta od 550 do 1.200 evra. Naravno, sve zavisi od toga koliko ranije uzmete kartu. Tih 10 sati u avionu mogu da budu problematični, ali uz poneki film (isprva "tehnika nije radila" na letu) to vreme će proći izuzetno ugodno.

U avionu je bila neobična postavka sedišta, sa četiri u sredini i po dva sa obe strane. Pogađate gde sam sedeo? Naravno između dva lakta, pa nije bilo opcije da se spava. I to na letu koji traje 10 sati, ali i stvara odličnu situaciju za potencijalni džet leg. Kada sletite pratkično je prošlo tek četiri.

Loša vest je da je let kasnio više od sat vremena. Šta god da se dešavalo ("tehnika je nešto radila", bilo je zvanično objašnjenje stjuarta), to je već stvaralo nervozu na početku. Pogotovo zbog činjenice što su gotovo svi ljudi na aerodromu znali da će morati gotovo 20 sati da funkcionišu umorni.

Zanimljivo da je hrana zaista bila odlična. Izbor nije bio prevelik, ali sa jednim veganskim jelom bilo je za svačiji ukus. Govedina je bila toliko ukusna da bih za nju platio i u restoranu, a ne samo u avionu što je velika retkost među avio kompanijama. Uostalom, veliki savet je često da uvek na letovima uzimate paste nego piletinu jer je veća šansa da bude dovoljno ukusno.

Pogledajte i sami kako je to izgledalo.

Put je bio kao i uvek skučen, sa natprosečno starom ekipom na letu, što se tiče avionske ekipe, ali sa natrposečno mladim putnicima.

Jedan mališa se izveštio da maltretira roditelje plačom na silu, pa se potrudio da jednu porciju tog umeća demonstrira i ostalim putnicima za SAD. Kao što to uvek biva, po nekom Marfijem zakonu, bio je tik iza kolege i mene. Njega je šutirao sve vreme u sedište, a mene je samo malo držao budnim plačom iz petnih žila.

Kasnili smo u startu, ali je to uglavnom nadoknađeno, pa je tek za 20 minuta probijeno vreme dolaska. Po dolasku na aerodrom smo pasošku kontrolu prošli za pet minuta. Kada je otvorio pasoš i pitao gde odsedamo, brzo je odlučio da me pusti. Jasno mu je da sam već ulazio i izlazio u Ameriku, i da ne planiram da migriram trajno, iako se nalazim u rizičnoj grupi muškaraca (kasne dvadesete) i putujem sam.

Nije loša direktna linija do SAD. Šteta je što je nije bilo 24 godine, ali definitivno jeste neobično iskustvo. Sad čekamo tenis, ali i samo lutanje Njujorkom.

BONUS VIDEO Đoković i Alkaraz na treningu