Američka kriza, siti uspeha: Decenija i po bez kralja tenisa

Šta se dogodilo sa teniskom nacijom koja je, otkako je ustanovljena ATP lista, imala najveći broj igrača na čelu teniskog karavana? To je odgovor za kojim i stručnjaci u SAD tragaju bezuspešno skoro već 15 godina.Od 26 tenisera, koliko ih je od tog 23. avgusta 1973. godine, kada je ustanovljena prva ATP lista, bilo na poziciji broj jedan, šestorica su Amerikanci.Džimi Konors, Džon Mekinro, Pit Sampras, Andre Agasi, Džim Kurijer i Endi Rodik, akumulirali su zajedno 896 nedelja na mestu broj 1, što će reći da su Amerikanci vladali listom nešto više od 17 godina!Ali od 1. febrauara 2004. godine, kada je Endi Rodik posle 13 nedelja svrgnut sa trona, velika teniska nacija sa one strane Atlantika više nije imala prvog na svetu u muškom singlu.

KONORS-MEKINRO I VESELE SEDAMDESETE I OSAMDESETEAmerikanci su navikli da imaju velike šampione. Da ne zalazimo u ona davna vremena, dovoljno je držati se samo poslednjih 50 godina.Sedamdesetih je Džimi Konors imao svoju porciju smenjivanja na vrhu sa Bjernom Borgom iz Švedske, da bi se osamdesetih u igru uključio i vatreni momak sa Kvinsa, Džon Mekinro.Velika prznica, Mekinro, obeležio je tu početnu fazu osamdesetih, njegove bitke sa Borgom i Konorsom postale su legendarne, sve dok se u taj kružok privilegovanih nije umešao tada Čehoslovak, Ivan Lendl, koji je tek 1992. postao naturalizovani Amerikanac, koju godinu pošto je sišao sa teniskog prestola, tako da ga ne možemo računati u "kraljeve liste", Amerikance.Ali ako osamdesete nisu bile dovoljne, šta reći za devedesete koje su donele još pregršt uspeha Amerikancima na najvećim turnirima?

SAMPRAS, AGASI I DŽIMBO KURIJERPoslednja decenija 20. veka bila je takođe u znaku Amerikanaca. Tada su, još oslonjeni na prethodni sistem rada i dominaciju koju su uspastavili kao "normalan poredak stvari", još bili u stanju da produkuju velike asove.Najava nastavka uspeha bio je trijumf mlađanog Samprasa na US Openu 1990. godine, kada je imao 19 godina.Džim Kurijer je prvi povukao izbijanjem na čelo 1992. godine, ali je ostatak devedesetih protekao u znaku rivaliteta i stilski i karakterno različitih tenisera, Pita Samprasa i Andrea Agasija.Sampras je sa 14 grend slemova dugo figurirao kao neko ko će biti nedostižan, ali tada niko nije slutio da će sve to ostati pusti američki san, jer su na scenu stupili tek oni najveći i najuspešniji, Federer, Đoković i Nadal, verovatno najjači trio ikada kao deo jedne iste ere u svetu tenisa.Džima Kurijera su pre dve godine upravo pitali da kaže šta misli šta je razlog pada kvaliteta američkog tenisa i nemogućnosti da eto već 17 godina, ne mogu da osvoje titulu na grend slemu."Moj odgovor je u pet reči: Federer, Đoković, Nadal, Mari, Vavrinka", odgovorio je Kurijer i potom dodao:"Zaista imam saosećanje za momke koji su deo ove generacije, ne znam ni koliko bi neko od nas prethodnika, mogao da naudi ovoj grupi koja je sada dominantna".Poslednji američki grend slem trijumfi bili su Agasijev u Melburnu 2003. i Rodikov na US Openu iste godine. Od tada, vlada neviđena oseka, kao da je neki virus zahvatio američki tenis kojeg tamo nisu u stanju da se otresu.

PUCANJE GRANICA I ZIDOVA, UZROK PROBLEMA?I od tada, samo je jedna tema u američkim teniskim krugovima i forumima uz dominantno pitanje, kako i zašto nam se ovo dogodilo?Neko će reći da 21. mesto na listi, koje sada zauzima Džon Izner, nije loša stvar, ili gde je kriza ako u prvih 100 na svetu imate osmoricu tenisera? U redu, i devojke ne stoje tako loše, Sofija Kenin je četvrta, Serena Vilijams deveta, Sloun Stivens je ne tako davno osvojila US Open, ali opet, gde je tu kontinuitet koji su imali u bivšim brojevima jedan u muškom tenisu?Nema ga, to je i te kako primetno. Nema te vrhunske klase, koja bi mogla da zaustavi najezdu šampiona sa evropskog tla oličenu u kolosima iz Srbije, Španije i Švajcarske.Jedan američki teniski analitičar je pre nekoliko godina primetio da su prve naznake problema nastale rušenjem Berlinskog zida, kada je došlo do "evropeizacije" tenisa, kada su mnoge zemlje takozvanog Istočnog bloka počele da proizvode velike šampione.Prethodno su rivali Amerikancima bili Australijanci, igrači iz Zapadne Evrope i Južne Amerike, sada je su došle na red zemlje kao Rusija i Srbija, dok su i igrači iz mnogih drugih zemalja počeli da osvajaju važne titule.Globalizacija tenisa je ubila američku dominaciju? Moguće, kao što je i sve veći broj takmičenja počeo da se igra u Evropi.

ŠLJAKA, OPUŠTANJE, NEDOSTATAK RADNE ETIKEJoš jedna interesantna stvar poklapa se i sa napretkom tehnologije. Amerikanci su vladali u eri kada je dominantni bili servis i volej, mada su se dobro snalazili i kao tipični "bejzlajneri", sa Kurijerom i Agasijem.Ipak, razvitak tehnologije reketa, omogućio je nekim drugima, fizički snažnijima, defanzivnijim igračima da lako pasiraju one koji bi izlazili na mrežu, a i brzina servisa je počela da bude sve manje presudna kako su se podloge dodatno usporavale.Uz to, poznato je, Amerikanci ne vole tradicionalnu, crvenu evropsku šljaku i tu zaostaju kada je reč o veštini igranja na ovoj podlozi, što se vidi najbolje po rezultatima.Činjenica da su takođe počeli da proizvode prilično jednodimenzinalne igrače, učinila je da se sada gube u tom spletu novih okolnosti.Mnogi, poput bivšeg selektora Dejvis kup tima SAD, Patrika Mekinroa, za sadašnje neuspehe optužuju opuštanje među američkim treneirima, koji su po njemu u 21. veku počeli da zaostaju u mnogim elementima za kolegama iz Evrope.Drugi vide i nedostatak ratničkog duha kod igrača novije generacije, a treći smatraju da je problem i u tome što je tenis preskup sport i što se mnogi u SAD okreću drugim, jeftinijim sportovima.Na koledžima je registrovano nešto ispod 50 odsto stranih igrača, tako da je smanjen kapacitet domaćih igrača, a poražavajuće zvuči istraživanje iz prošle godine da svega 4,3 odsto dece koja se u Americi bave sportom, u uzrastu od 6-12 godina, igra tenis.Na biciklizmu je čak 15,7, a košarci 14,1 odsto mališana. I što je još poraznije, većina ih posle dve godine treniranja, sa prosekom od 10,9 godina, napušta tenis.Kako u takvim okolnostima, u naciji u kojoj nešto više od 17 miliona igra tenis, pronaći nove Mekinroa, Samprasa i Agasija?Možda se odgovor krije u tome i da su u Americi postali siti uspeha i da je došlo do pražnjenja, te da su na scenu došli neki drugi, gladniji uspeha.Sve dok se ne pojavi neka prznica sa talentom Džona Mekinroa ili talenat poput Samprasa, biće i dalje u zapećku. A to nije nešto na šta su navikli i sa čim su spremni da se pomire.