"Bivša mi je tražila da pređem u katolike, onda sam otišao na Hilandar": Vanja Grbić otkrio kako je upoznao veru i šta ga je promenilo

Upravo taj događaj bio je prekretnica u njegovom životu, pošto je odlučio da se ozbiljnije posveti pravoslavlju i upozna veru o kojoj, kako je sam priznao, do tada gotovo ništa nije znao.

Gostujući u podkastu kod oca Predraga Popovića, proslavljeni odbojkaš otvoreno je govorio o svom odnosu prema Bogu, porodičnim tragedijama, ocu Milošu, ali i odlasku na Hilandar, koji je na njega ostavio neizbrisiv trag.

Sve je počelo tokom devedesetih godina, kada je kao 22-godišnjak otišao u Italiju i prvi put se ozbiljnije susreo sa katoličkom verom.

"Mi možda nismo slavili slavu, ali kada sam sa 22 godine otišao u Italiju, upoznao sam katoličku religiju. Shvatio sam koliko su oni, u stvari, organizovan sistem koji te ne pušta u svoje društvo ukoliko ne poštuješ kanone. Što je mnogo, mnogo, mnogo, mnogo, i još deset puta više, zastrašujuće nego što je to kod nas".

Posebno ga je pogodio razgovor sa tadašnjom devojkom, koja mu je jasno stavila do znanja da njihova veza ima budućnost samo ukoliko promeni veru.

"Kroz priču sa devojkom sa kojom sam se tada zabavljao, ona je rekla: 'Ne, ne, mi smo katolici. Ti, ako hoćeš da budeš sa mnom, moraš da promeniš religiju'. Mene je to toliko povredilo zato što ja nemam predrasuda prema drugim nacionalnostima i religijama. Ja poštujem sve, gledam kakvi su ljudi i tako dalje. Mene je to zaintrigiralo da prvo upoznam svoju religiju, o kojoj pojma nemam. I bilo me je sramota zbog toga", ispričao je Grbić.

Umesto da promeni veru, odlučio je da bolje upozna pravoslavlje. U tome mu je pomogao otac Dimitrije Šljokić, koji je kasnije postao njegov duhovnik.

"Onda sam stupio u kontakt sa ocem Dimitrijem Šljokićem, koji je ujedno i moj duhovnik. On je tada bio zadužen za crkvu u Kleku, koja je hipotetički trebalo da se izgradi, i, Bogu hvala, danas je izgrađena. Sa njim sam provodio sate diskutujući o tome koja je razlika između pravoslavlja i katoličke vere. Kako je postavljena, šta, zbog čega i na koji način. Shvatio sam da je bogatstvo koje imamo nešto što ne samo da ne treba da zanemarujemo već nešto što treba da gajimo i negujemo".

Nedugo zatim, zajedno sa braćom Nikolom i Draganom, odlučio je da se krsti.

"To je bilo, recimo, 1995. ili 1996. godine, nakon Olimpijskih igara. Nikola, Dragan i ja smo se krstili, nas trojica braće. Krstio nas je čovek sa kojim imamo staro kumstvo, Bogdanović iz Kleka, koji je bio najbolji prijatelj mog pokojnog oca", prisetio se Grbić.

Ipak, jedan od najemotivnijih trenutaka u njegovom životu dogodio se prilikom odlaska na Hilandar, godinu dana nakon smrti oca Miloša.

"Ja u tom trenutku osećam kao da me je nešto uhvatilo, kao da ne mogu da udahnem. Suze same idu, bez ikakvog objašnjenja. Jednostavno, u meni se tada stvorila želja da ponovo dođem i da shvatim zašto mi se to desilo", opisao je Grbić iskustvo koje ga je duboko potreslo.

Boravak na Svetoj Gori pomogao mu je da drugačije sagleda sebe, svoje poreklo i značaj duhovnog nasleđa.

"Kada smo otišli na Hilandar, Goran nas je bukvalno vodio kroz unutrašnjost crkve i ispričao nam sve ovo što sam i ja sada ispričao. Tamo možete da vidite mermernu ploču, stepenik koji je ulegnut od stopala monaha i ljudi koji su njime hodali tokom 800 i kusur godina. To govori o stabilnosti nečega što je autentično naše. Kada odete tamo, osetite se kao malo zrnce peska, ali u svojoj Sahari. E, to je ono što je najvažnije - to je naša Sahara. Možete da vidite i Savin bunar, da popijete vodu kako biste se ponovo vratili".

Hilandaru se od tada vraćao, a otkrio je i da ga supruga Sara, sa kojom ima četvoro dece, ponekad upravo tamo šalje kada primeti da mu je potreban mir.

"Odeš tamo da pronađeš mir i shvatiš da nisi mali. Vrlo često, kada se desi da u ovom svetu budeš na kušnji, moja Sara kaže: 'Ajde ti malo idi na Hilandar da se smiriš. Živimo u svetu u kojem smo svakodnevno na testovima. Čovek treba da radi ono u šta veruje".

Grbić je objasnio i zbog čega vera nije bila značajan deo njegovog odrastanja u Kleku, selu nadomak Zrenjanina. Kako je ispričao, u njegovoj porodici postojale su duboke rane iz prošlosti, koje su uticale na odnos prema crkvi i verskim običajima.

"Tu je, recimo, kada su došli 1945. ili 1946. godine, prva stvar koju su uradili bila je da su skinuli zvono sa jedne švapske crkve. I tih pet ljudi koji su skinuli zvono sa te crkve, nažalost, doživeli su velike tragedije", rekao je Grbić, a zatim otkrio potresnu porodičnu priču.

"Moja pokojna baba, koju sam pomenuo, izgubila je rođenog brata tako što ga je jedan ranjeni pripadnik četničke trojke ubio ispod ikone Svete Petke, koja je bila njena krsna slava. Ona je tada rekla: 'Da je bilo Boga, spasio bi ga', i nije htela da slavi".

Uprkos tome, njegova baka uspela je da oprosti čoveku odgovornom za smrt njenog brata, što je na Grbića ostavilo poseban utisak.

"U našoj porodici, bez obzira na to što je Sveti Sergije i Vakh slava Grbića, moj pokojni deda, koji je takođe bio vrhunski automehaničar, kupio je Olimpiju i vozio babu na bračno putovanje u Dubrovnik. Bio je veliki navijač Hajduka iz Splita, kao i svi oni tamo, ali nije želeo da joj iz nepoštovanja prema njoj narušava mir. A sad, kako možeš da analiziraš, recimo, to da se isti čovek koji je ubio njenog brata posle doselio u Klek, da je ona živela sa njim i da mu je oprostila? Iako nije želela da slavi slavu".

Tokom razgovora dotakao se i komplikovanog odnosa sa ocem Milošem, njegovih problema sa alkoholom, kao i pojedinih odluka mlađeg brata Nikole tokom karijere.

Posebno emotivno govorio je o poslednjim danima očevog života. Otkrio je da je svojevremeno, dok je Miloš umirao, u crkvi ponudio sopstveni život u zamenu za očev. Tek mnogo godina kasnije, kako je priznao, shvatio je da je takva odluka bila pogrešna.

Danas, sa mnogo više životnog iskustva, Grbić ističe da mu vera predstavlja važan oslonac, ali i da je njegov put do nje počeo upravo zahvaljujući neprijatnom iskustvu iz mladosti, kada je odbio da promeni religiju zbog ljubavi.