Sportisti su preko noći ostali bez onoga što im je bila svakodnevica. Koronavirus ih je spakovao u obavezni karantin, koji njima generalno nije stran, ali sada nisu znali ni koliko će da traje, ni dokle, i morali su da nađu zamene za dnevne rutine.
Kako se izboriti sa nedostatkom takmičenja, mečeva, odsustvom publike i aplauza za koji žive? Kako naći zameni za sve ono od čega su sportisti „živeli“ na određen način? Bodrenje i ovacije su nešto što ih ispunjava, za šta igraju, pored neizbežne materijalne nadoknade, ali je gotovo u trenutku sve to nestalo.
Izolacija, kućni treninzi, preraspodela vremena, potraga za pozitvnim gledištem i fokus na ono na šta mogu da utiču, ključno je bilo da izvuku maksimum iz aktuelne situacije, smatra sportski psiholog Boris Stanković.
„Sigurno da im je na početku to sve teško palo i prvi utisak je neka vrsta stanja šoka, verovatno nije to lepo uticalo na njih. Život profesionalnog sportiste i najveći deo dana je zaokupljen obavezama, sve je podređeno treningu i takmičenjima. I onda to sve odjednom nestane“, kaže Stanković za Nova.rs i dodaje:
„Kako je vreme prolazilo, bilo je bitno da se adaptiraju, kao i svi, na novonastalu situaciju i da to vreme iskoriste na najbolji način, da budu što je više moguće produktivni“.
Jedan od onih koji uvek privlači pažnju, bez ozbira na sve, je Novak Đoković. Prvi teniser sveta je više puta naveo kako uživa sa porodicom i nadoknađuje vreme koje nije imao zbog obaveza, što je pozitivna strana izolacije – ono što Stanković i stavlja u centar pažnje.
„Zamenu“ za teren pronašao je u raznolikim razgovorima uživo putem Instagrama, kojima je izazvao brojne reakcije. O čemu je sve Novak pričao prati i Bogdan Bogdanović, srpski reprezentativac i član Sakramenta, koji je poručio da može mnogo da se nauči kako biti sportista na nekom drugom nivou.
„Dobar primer je Novak, svi znamo da i pre nije bio ‘običan’ teniser. Svestrana je ličnost, govori nekoliko jezika, svira instrumente, pokazuje brojna interesovanja, posebno vodi računa o ishrani… Sport kao takav nije mu jedini fokus. Upravo je pokazao da i u karantinu može kvalitetno da se iskoristi vreme. Sigurno da i Đokoviću nedostaju i treninzi, arene, publika, mečevi, ali je mnogo više sa porodicom, sa decom, što ranije nije mogao da bude i to ga sada ispunjava“, objašnjava Boris Stanković.
Nedostatak mečeva i uzbuđenja na terenu mogu da prebrode, poenta je u pristupu i načinu razmišljanja.
„To je njihov život, navikli su na aplauze, pune tribine, bodrenje, to im jedan od najvećih pokretača i faktora motivacije. Niko nije bio spreman da će to nestati i sigurno da je uticalo na njih. Ali, taj pozitivan stav i saznanje da će sve vremenom opet doći na svoje, to treba da im bude nova pokretačka snaga za dalje. Poenta je da nisu samo sportisti izgubili nešto, jer se i druge profesije menjaju i prilagođavaju. Stvari se neće odjednom vratiti, prvo će krenuti takmičenja bez publike, ali sam izlazak na teren i zvanični mečevi biće im stimulans za dalje. Opet će biti pune tribine, nije ni to toliko daleko“.
Jasno je da je sve to možda lakše reći, nego sprovesti u delo, ali Stanković objašjnava zašto je ključno i šta sve može da donese.
„Oni moraju da prihvate činjenično stanje za njihovo dobro, da razgraniče šta je do njih i na šta mogu da utiču, a na šta ne mogu. I da nauče da uvek pozitivno gledaju na okolnosti. Recimo, posle svega sa koronom, dvoje sportista jedno naspram drugog, na primer igraju teniski meč. Ista situacija je za oboje, samo je bitan način gledanja na stvari. Jedan je bio prekinutu u dobroj formi, ostao bez zarade, pita se kako će bez publike, i sa tim negativnim stavom neće napredovati ili doći do željene forme. Sa druge strane, ti drugačije gledaš na stvari, iskoristio si vreme najbolje što možeš, proširo vidike, održavao formu, sada se raduješ takmičenjima iako nema pubike, borićeš se za bodove, nagrade, biće TV prenosa, biće opet i puni stadioni kasnije… U tome je ključ, različiti stavovi (pozitivni i negativni) i motivi u istoj situaciji prave razliku, jer kontrolišeš ono što možeš i ne obazireš se na ono što nije do tebe“.
Koliko je to teško svedoče i Stankovićeve reči, jer se upravo time najviše i bavi u radu sa brojnim sportistima.
„Moje je da im predočim to sve, a oni treba da pronađu prednosti i da ih ne zanimaju pitanja na koje ne mogu da dobiju odgovore. Poenta je da posle početnog šoka, ispune sebi dan nekim drugim rutinama. Ništa ne može da bude zamena za trening, sa ekipom ili bez nje, jer je to njihov život godinama. Ali, saznanje da će svemu doći kraj i da će se vratiti na teren, uz pozitivan stav su važni da preguraju ovaj period ne bez posledica, ali da ne bude strašno“.
Da sve nije samo priča, već primenjivo u praksi, Stanković objašnjava na primeru treninga i spremnosti.
„Bilo je bitno da treniraju i na modifikovan način ostanu u kontaktu sa trenerima, saigračima, da vode računa što se tiče režima ishrane i spavanja. Važno je bilo da se ne opuste previše, da sve shvate kao prelazni period između dve sezone i sada kada se velika većina vratila u trenažni proces, da se što brže vrate u formu“, zaključio je Boris Stanković priču o psihičkom stanju sportista usled nedostatka terena, takmičenja i publike.
Pratite nas i na društvenim mrežama: