1
Neverovatno, ali istinito.
Jugoslavija je, u trenutku raspada, imala, gledajući podatke sa popisa stanovništva 1991. godine, imala 23.528.230 stanovnika. Od tada je prošlo 32 godine, a Srbija u ovom trenutku ima, takođe prema popisu stanovnika, 6.647.003 stanovnika.
PROČITAJTE JOŠ...
Neke stvari su se u međuvremenu promenile na (malo) bolje, neke su neuporedivo lošije, ali je u svetu sporta viđen jedan od najvećih paradoksa u istoriji ne samo srpskog, već i sveta sporta generalno.
No, kako bismo se vratili na početak, krenućemo od samog kraja. Odbojkašice Srbije su na Evropskom prvenstvu 2023. godine osvojile srebro nakon što su u finalu poražene od Turske sa 3:2, čime su niz velikih takmičenja na kojima su osvajale medalju povećale na devet (dva uzastopna svetska zlata (2018. i 2022), olimpijski srebro i bronza (2016. i 2020), te dva evropska zlata (2017. i 2019), uz po jednu bronzu i jedno srebro (2015. i 2021. godine).
Ako kojim slučajem to proširimo na period od 2011. na ovamo, na najveća tri turnira na svetu osvojeno je ukupno deset medalja, polufinale je igrano 11 puta, a dva „kiksa“ dogodila su se 2012. godine na Olimpijskim igrama u Londonu, kada su ispale u prvoj rundi, te Svetskom prvenstvu dve godine kasnije u Italiji, kada su zauzele sedmo mesto.
Odbojkašice Srbije su bez konkurencije u Evropi gledano drugu i početak treće decenije 21. veka, dok su, gledano svet, u samom vrhu zajedno sa selekcija Sjedinjenih Američkih Država i Brazila.
Jednostavno, Srbija je poslednjih skoro deceniju postala prava odbojkaška velesila, a s obzirom na to da reprezentativni dres nose brojne supertalentovane devojke koje bi tek trebalo da „eksplodiraju“, uz Tijanu Bošković koja ima 26 godina i trebalo bi bar još par godina da igra na vrhunskom nivou, jasno je da su stvoreni svi preduslovi da ta dominacija potraje bar još pola decenije.
Ako se pogleda sve ono što su odbojkašice Srbije uradile, računajući i Evropsko prvenstvo 2007. godine kada su osvojile srebro, neki logičan zaključak koji se nameće jeste da su samo nastavile stazama koje su utabale devojke koje su nastupale za Jugoslaviju.
No, istina je malo drugačija.
Ženska odbojkaška reprezentacija Jugoslavije pod tim imenom nije igrala na Olimpijskim igrama, samo jednom se plasirala na Svetsko prvenstvo (i to 1978. godine, bile 16), a najveći uspeh – i to ubedljivo – ostvaren je 1951. godine, kada je zauzeto treće mesto na Evropskom prvenstvu u Francuskoj.
Posle toga najdalje koliko su uspele da odu je sedmo mesto 1958. u tada Čehoslovačkoj, a na narednih osam nastupa (propustili četiri) nisu mogle dalje od osmog mesta.
Usple su doduše da osvoje jedno zlato (1975. na Mediteranskim igrama), uz jedno srebro 1979. i bronzu četiri godine kasnije.
Odbojka se jeste iz korena promenila, pravila su znatno drugačija (na primer, više nema promene kod servisa već izgubljen poen znači poen za protivnika, ne samo gubitak serve, setovi se igraju do 25 dobijenih poena umesto do 15, kako je bilo ranije…), ali je uprkos tome zaista paradoksalno to što igračice koje dolaze sa podneblja gotovo bez ikakvog odbojkaškog pedigrea (bilo je pojedinačnih bljesaka, poput titule najboljeg smečera za Gabrijelu Jurkić-Hrvat na Evropskom prvenstvu u Talinu 1969. godine) naprave toliki iskorak i postanu prava velesila od koje se tek očekuje da dominiraju planetom.
BONUS VIDEO
