9
Jedni su tu došli zbog ljubavi, drugi zbog šanse koju drugde ne bi dobili, a treći zbog uslova ili prosto naklonosti prema našoj zemlji. Sve ih povezuje jedna stvar - stranci su i nastupaju za Srbiju.
PROČITAJTE JOŠ
Dok se ovom trendu „uvoza“ stranih talenata mnoge razvijenije zemlje od naše nikako ne opiru, štaviše pojedine mu i hrle, kod nas je situacija nešto komplikovanija.
U fudbalu i košarci je nezamislivo da nam stranci budu deo reprezentacije. To je nešto čemu su se opirali i srpski reprezentativci, ali i pojedini selektori.
Setimo se samo reči Miloša Teodosića od pre pet godina, kada je obrazložio zašto ne bi igrao za nacionalni tim u kom ima makar jedan stranac.
„Ako bi Srbija odlučila da uzme stranca u reprezentaciju, ja bih tog trenutka prestao da igram za nacionalni tim. Ne bi me to zanimalo čak ni kao navijača, u tome ni na koji način ne bih želeo da sudelujem. Meni to nije normalno. Zna se šta je klub, a šta je reprezentacija“, rekao je Teodosić.
To nema smisla. Radi, stvori prave igrače, stvori pravu reprezentaciju pa s njom osvoji medalju. A ne da se švercuješ s nekakvim strancima koji nemaju veze s tom zemljom", Teodosić
14. MAJ 2015 3/3— Mir-Jam (@lesmica1) November 14, 2020
Dok mnogi nesumnjivo, kako u Srbiji tako i inostranstvu, podržavaju ovako kategoričan stav, ima i onih koji smatraju da mu nema mesta u modernom sportu. Jedan od poslednjih primera su Španci.
Ansu Fati je supertalentovani tinejdžer iz Barselone, rođen u Gvineji Bisao, ali kome je Španija ekspresno završila državljanstvo uz obećanje da će igrati za nacionalni tim. I zaigrao je.
Na Balkanu je veliko pitanje da li bi ovakva stvar prošla, što u muškom fudbalu, što u muškoj košarci. Sa uslovno rečeno „manjim“ sportovima je veća verovatnoća da stranac počne da nastupa pod grbom Srbije i ovde ćemo se podsetiti nekih od sportista koji su to sa ponosom radili ili to i dalje čine.
Mahdi Hodabaši
View this post on Instagram
Ovaj Iranac je jedan od najsvežijih primera sportista koji su odlučili da promene pasoš i obuku opremu Srbije. Mahdi je to uradio zbog ljubavi prema Tanji Tanacković.
Sa njom se tekvondista upoznao na jednom kampu u Vrnjačkoj Banji 2013. godine i sedam godina kasnije sve je krunisano brakom.
Priča sa Tanjom pretočena je i u medalju za našu zemlju. Hodabaši je u decembru osvojio zlato na Evropskom prvenstvu u Sarajevu i postao je prvi posle 22 godine koji je Srbiji obezbedio takvo priznanje.
Mahdi je u februaru počeo da nastupa pod zastavom Srbije, a pre toga je pobeđivao i za Iran na Azijskim igrama i Svetskom prvenstvu 2015.
Danijel Pejdž
I dok je u muškoj konkurenciji gotovo nemoguće zamisliti da neki košarkaš obuče dres Srbije, iako ima onih koji ispunjavaju taj uslov (Čarls Dženkins, Dilan Enis, Markus Pejdž, Demarkus Nelson…), u ženskoj su stvari nešto fleksibilnije.
Da li zato što je ženska košarka manje pod svetlima reflektora ili nešto drugo, u njoj su dve Amerikanke ostvarile lepe rezultate u našem dresu.
Prva je Danijel Pejdž. Ona je zaigrala za Srbiju sredinom prošle decenije. Došla je na poziv Marine Maljković, selektorke i ispostavilo se da je taj Marinin poziv bio pun pogodak, iako je značio dolazak prve strankinje u istoriji srpske košarke.
Pejdž je poznavala ovaj deo Evrope jer je po dolasku sa Nebraska koledža igrala u Bugarskoj i Mađarskoj, a u trenutku kada je dobila poziv Srbije bila je u Francuskoj.
„Prijatelji su bili poprilično šokirani jer nemam nikakve rođake u Srbiji, pre toga sam bila ovde samo jednom, i to zbog utakmice. Nisam imala očiglednu povezanost sa Srbijom i kada sam im rekla da sam dobila srpski pasoš, pitali su me: ’Kako se to desilo?’. Za sada nemaju planove da dođu da me gledaju kako igram u Srbiji, ali mi je već 15-20 njih najavilo da će me bodriti u Riju“, rekla je Pejdž za B92 pre šest godina.
Epilog je zlatna medalja na Evropskom prvenstvu u Budimpešti, ali i bronzana medalja na Olimpijskim igrama u Riju, a Pejdž je bila jedna od pouzdanijih igračica u tim godinama.
Ivon Anderson
View this post on Instagram
Pejdž je utrla put novim košarkašicama stranog porekla koje igraju za Srbiju i Ivon je još jedna takva. Ona je takođe Amerikanka, rođena u Kanzasu 1990. godine i igra na poziciji plejmejkera.
Nju je takođe pozvala Marina Maljković neposredno pre nego se Srbija kvalifikovala za OI u Tokiju i Andersonova je krenula stopmaa kojima je išla i Pejdž.
Ivon je 2012. godine prošla kao nedraftovana posle četiri godine na koledžu Teksas, ali je ubrzo započela evropsku karijeru po Italiji, Turskoj i Grčkoj. Paralelno sa tim, dobila je poziv i lani zaigrala za srpski nacionalni tim.
Reklo bi se, preko noći se nametnula kao lider, posebno u utakmicama sa Litvanijom i Turskom i kao jedna od liderki na terenu je odvela Srbiju na Evropsko prvenstvo. Protiv Turkinja je postigla 25 poena i Srbija je slavila posle dva produžetka.
„Bog me je blagoslovio više nego što sam mogla i da sanjam. Više sam nego zahvalna što imam priliku da predstavljam veliku srpsku naciju, da se borim uz svoje saigračice i igram za selektorku prema kojoj gajim najviše moguće poštovanje. Obećavam da ću pružiti sve što mogu“, napisala je Andersonova pre samo dva meseca.
Mihail Kadžaja i gruzijska veza
Borilački sportovi su takođe jedna od linija manjeg otpora za prodor stranih sportista u srpsku reprezentaciju i Kadžaja je uz spomenutog Mahdija jedan od primera za tako nešto.
Rođen u Gruziji, Mihail je 2017. godine postao naš takmičar u rvačkoj reprezentaciji i u svojoj kolekciji ima nekoliko medalja. Osvojio je dve na svetskim prvenstvima i jednu na evropskom prvenstvu.
Uz to, Kadžaja je obezbedio i plasman na Olimpijske igre u Tokiju, tako da će tamo imati priliku da poveća broj medalja za našu zemlju.
Kadžaja se takmiči u teškoj kategoriji, a s obzirom na to da ima 31 godinu, još je kvalitetnih takmičenja pred njim.
Uz Kadžaju je početkom prošle godine na EP u Rimu za Srbiju po prvi put nastupio i Zurabi Datunašvili, 29-godišnjak koji je pre prelaska u srpski nacionalni tim osvojio tri evropske medalje za Gruziju.
„Velika mi je čast što ću nastupati za reprezentaciju Srbije. U timu je već moj sunarodnik Mihail Kadžaja, koji mi je pričao sve najlepše o Srbiji. Nadam se da ću uspeti da ispunim očekivanja i ostvarim rezultate koje je Mihail na prethodnim velikim takmičenjima“, rekao je tada Datunašvili. Na istom takmičenju je bio i Zaur Efendijev, ali niko o šestorice predstavnika Srbije nije uzeo medalju.
Dmitrij Gerasimenko
Dmitrij je ruskog porekla i rođen je u Čeljabinskoj oblasti. Do 2011. godine je nastupao za Rusiju i onda je promenio državu.
Bio je jedini predstavnik Srbije u džudou na Olimpijskim igrama u Londonu, što je obezbedio sedmim mestom na EP u džudou godinu pre Londona.
Dmitrij je pre prelaska u srpski nacionalni tim osvojio tri medalje na Univerzijdama za Ruse, a posle nekog vremena se preorjentisao na sambo gde je uzeo medalje sa Evropskih igara 2019. u Minsku, Evropskog šampionata u Atini 2018. i Svetskog šampionata u Bukureštu 2018. Sve tri medalje bile su bronzane.
„Čitao sam knjige i sada osećam srpski narod kao herojski. Osećam pozitivne emocije kada nastupam sa grbom i imenom Srbije“, rekao je Gerasimenko pre osam godina.
Treba spomenuti da sa istoka nisu došli samo Kadžaja, Gerasimenko i Hodabaši. Tu su i Dmitrij Nagajev, Uzbekistanac iz Taškenta koji ima 21 godinu i bavi se džudom – u dresu Srbije, razume se.
Tu su i Bugarin Nikolaj Dobrev, rvač, zatim Aleksej Nefedov, rusko-srpski džudista, kao i njegov zemljak po rođenju Mihail Morohojev.
Arkadij Vjačanin
Mada je među srpskim plivačima dakako najpoznatiji jedan „Amerikanac“ iz Anahajma u Kaliforniji – Milorad Čavić, kao i jedan momak iz Abu Dabija – Velimir Stjepanović, ipak nisu jedini momci rođeni van Srbije koji su nastupali za nju.
Ruski plivač Vjačanin (36) je pre šest godina poneo opremu sa grbom naše zemlje zbog sukoba sa ruskom plivačkom federacijom iz 2013.
Rešio je tada da ispuni normu za Olimpijske igre u Riju, uradio je to, ali nije mogao da nastupa jer nije ispunjavao uslov da živi u zemlji dovoljno dugo.
Nakon toga je dobio državljanstvo Sjedinjenih Država, pa je čak bio na spisku američkog tima za sezonu 2017/2018. Ipak, treba napomenuti da je najbolje rezultate ostavio daleko iza sebe, počev od srebrne medalje u Barseloni 2003. na Svetskom prvenstvu (100 metara leđno). Osvajao je medalje i na prvenstvima sveta 2003, 2005. i 2007. kao deo ruske štafete, a najveći uspesi su mu bronzane medalje na 100 i 200 metara leđno u Pekingu.
Nastupajući za Srbiju, Vjačanin je 2015. godine oborio nacionalni rekord od 53,69 sekundi na 100 metara leđno. Osvojio je i zlato na takmičenju Arena pro serije. Penzionisao se 2018. godine.
Dalma Benedek
Rođena u Budimpešti 1982. godine, ova kajakašica je bila predstavnica Mađarske dugi niz godina. Ljubav je jedan od razloga što je prešla da brani boje Srbije.
Udala se za Dušana Ružičića, srpskog trenera i pre osam godina dobila srpsko državljanstvo. Nakon što nije uspela da se kvalifikuje za OI u Londonu, njene treće uzastopne, prešla je u Srbiju i odmah napravila veliki rezultat.
Na debiju, Svetskom kupu u Segedu 2013. osvojila je zlato u K1 na 500 metara. Iste godine je pobeđivala na Evropskom prvenstvu na 500 i 1.000 metara, sledeće godine je na Svetskom prvenstvu bila bronzana, a ukupno je donela Srbiji osam medalja.
Nešto mlađa Kristina Bedeč takođe je već nekoliko godina predstavnica Srbije, iako rođena u Đeru. Ova 34-godišnja kajakašica je za našu zemlju osvojila šest medalja.
Irina Čoluškina, Goran Nava, Marko Radulović, Vesna Dolonc…
Čoluškina je Ukrajinka rođena 1961. godine i dugo je bila reprezentativka u šahu, od 2000. godine. Goran Nava je atletičar rođen u Italiji 1981. a za Srbiju je nastupao uglavnom na 1.500 metara.
Osvojio je bronzu i srebro na Univerzijadi u Beogradu 2009, posle toga je u Parizu na EP 2011. bio sedmi, sledeće godine na EP na otvorenom osmi i onda je usledio pad.
Vesna Dolonc je teniserka koja se takmičila pod zastavom Srbije, iako je rođena u Moskvi jula 1989. godine. Vesna se rano penzionisala, pre četiri godine i to posle mononukleoze, a najviši plasman joj je bilo 84. mesto na WTA listi.
Ovde bismo mogli da spomenemo i Marka Radulovića, Riječanina koji je izabrao da nastupa za Srbiju umesto za Hrvatsku. S obzirom na to da ima samo 19 godina, njegovo vreme tek dolazi.
Od stranaca koji bar posredno imaju veze sa Srbijom tu je i Lijanko Vojinović, brazilski fudbaler kome je deda Srbin. On je odigrao nekoliko utakmica za naš tim u mlađim kategorijama, ali nije želeo da zaigra i za seniore.
U fudbalu je ovo pravilo daleko strože nego u mnogim drugim sportovima, pa kad jednom upišete zvaničan nastup za jednu reprezentaciju, nema više „šetanja“.
Treba napomenuti i da ima srpskih sportista koji su odlazili iz Srbije i birali druge zemlje, poput Arpada Šterbika, Slobodana Sora, Borisa Vapenskog, kao i onih koji su srpskog porekla, a birali su od starta druge selekcije poput Luke Dončića, Gorana Dragića, Kristine Mladenović i drugih sportista koji zaslužuju posebnu priču.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
