Gerić za Nova.rs: Idite kod psihologa, to nije ništa strašno

Upravo to je ono čime se Andrija Gerić danas bavi. Radi sa sportistima i sprema ih za ostvarenje snova, priča i sa "običnim" ljudima putem društvenih mreža, i tek sprema velike stvari u oblastima koje baš i nisu zastupljene u srpskom sportu.A, trebalo bi da budu, jer su - neophodne. Kako i na fizičkoj pripremi, tako treba raditi i na mentalnoj, jer je psihologija i te kako važan deo onoga šta god da radite.https://twitter.com/labradorabl/status/1337544664606531584"Čiko, nema komaraca. Tri, četiri, sad - nisam", podsetio nas je Gerić, prilikom davanja znaka za početak snimanja, na neke davne dečje igre i "jurke", a odmah je bilo jasno da će razgovor biti van svih šablona.Legendarnog odbojkaša ugostili smo u prostorijama Nova.rs da ispratimo staru i dočekamo 2021. godinu."Prava sreća za mene je kada pomogneš nekome da on bude srećan. Imao sam jednu klijentkinju koja me je posle pet godina zvala, bavila se tenisom, i rekla da je prekinula da igra. 'Sad studiram i hoću da budem doktor, ali ono što smo pričali mi je jako pomoglo ne samo u sportu, već u obrazovanju i uopšte'. Stvarno se trudim da sa klijentima, pogotovo mlađim, prođem kroz sve sfere života. Sportisti moraju da budu svesni da je sport samo jedan deo života, a postoje i razni drugi delovi. I sportisti moraju da rade na tim delovima, kako mi kažemo - identitetima, da bi im bilo lakše i da imaju određenu vrstu 'ostrva' u koje mogu da odu kad u sportu imaju problem", jasnu poruku šalje Andrija Gerić na početku prazničnog intervjua za Nova.rs.I, što je takođe važno, priča konkretno, tačno, jasno, bez uvijanja i nepotrebnog "filozofiranja"."Stvarno se trudim da stvari budu maksimalno konkretne i praktične, sa što manje teorije, i sportista kad ode od mene može odmah na treningu da koristi te stvari do kojih smo došli. Imao sam i primera da mi sportista kaže 'E, baš sam bio loš, nisam dobro igrao', i ja ga pitam da li je radio ono što smo se dogovorili, a on mi kaže 'Uf, zaboravio sam'. I onda, šta ću, kažem 'Pa, dobro, sledeći put uradi pa ćemo videti'".OD TESTOVA PO NOVINAMA DO SPORTSKE PSIHOLOGIJEOtkud Andrija Gerić u sportskoj psihologiji?"Pred kraj karijere imao sam neki problem, kako se približava kraj mnogi sportisti ga imaju, pa i ja. I onda sam išao na neku psihoterapiju. Kada je me taj psihoterapeut upoznao posle određenog broja sesija i kada je shvatio da imam neka druga interesovanja osim samog sporta, onda mi je on predložio 'Što ti ne bi završio psihologiju, bavi se time, u Srbiji nema mnogo ljudi koji se time bave, a imaš veliko sportsko iskustvo'. I meni je sinulo, jer me uvek interesovala psihologija i mnogo sam čitao o tome, radio i one testiće po novinama, kao i svi... Odlučio sam da krenem tim putem, završio sam psihologiju i razne kurseve i edukacije u vezi sa psihologijom".Imate odličja i sa evropskih i sa svetskih prvenstava, i ono najsjajnije sa Olimpijskih igara, a opet ste tako neposredni, pristupačni u priči s običnim ljudima?"Jedan od najvećih izazova bio je kada sam radio sa reprezentacijom Srbije, to mi je jedan od prvih poslova i shvatio sam da dok ne odu svi oni sa kojima sam igrao, oni me neće prihvatit u novoj ulozi, jer me se sećaju kao igrača i sad kao ja tu nešto pametujem. Ono što se trudim u tim videima i odgovorima je da približim sportsku psihologiju običnoj populaciji i sportistima, da shvate da je odlazak kod psihologa nešto normalno, da tamo pričaš i da ti može pomoći i ako si dobro, i ako imaš neki problem da ga mnogo brže rešiš nego što bi sam. Radim s klijentima raznih uzrasta i nivoa, i oni sa 15 godina i onaj od 27 što se sprema za Olimpijske igre imaju vrlo slične probleme. Shvatio sam moju misiju, jer sam relativno poznat kao bivši sportista, da upravo budem taj koji će da kaže 'E, ljudi, idite kod sportskog psihologa'. Ne moraju kod mene, ima još fantastičnih kolega koji mogu da im pomognu, da prevaziđu neke stvari brže. Do nekih zaključaka sam došao posle 15 godina karijere, sa 35 godina, kad sam završavao karijeru. Zašto ne bi mlad sportista sa 18 shvatio kako i šta treba, i koji su najbolji načini da se postavi, kako da percipira neke stvari da bi napravio najbolji rezultat, odnosno ono što želi".Kakva je situacija u Srbiji sa mentalnom pripremom i sportskom psihologijom?"Uglavnom su sportski psiholozi neko iza, jer ljudi ne vole da kažu da rade s psihologom. Postoji i taj moderniji izraz mentalni trener, tako da sam ja završio i za to, pa sam i jedno i drugo. Ljudi kod nas imaju malo averziju prema tome, jer kad si mali svi ti kažu - ići ćeš kod psihologa - i to je nešto strašno. A to je nešto sasvim prirodno, jer određene psihološke procese kod tebe može da otkrije kako funkcionišu i da ti pomogne da neke stvari mnogo brže rešiš. To je naša uloga".OTVARANJA U ŠAHU, KATE U KARATEU, KAKO SE JAŠE KONJ

Na čemu najviše radite, kako pristupate razgovorima?"Vidim prvo kako razmišlja klijent i onda to razmišljanje malo promenimo. Nikad ne kažem da to ništa ne valja, pa ti dam gotovo rešenje. Nema gotovih rešenja, već mi popravljamo i unapređujemo već nešto što postoji. Zbog toga je ovaj posao interesantan. Nikad ne znaš šta će ti klijent doneti. Možeš da se spremaš koliko hoćeš i baš taj dan dođe i kaže 'ostavila me devojka, tužan sam', i onda radimo na toj temi. To je prvi razlog zašto volim ovaj posao, a drugi je jer i ja kroz klijente mnogo učim o različitim sportovima. Do sada nisam znao sva otvaranja u šahu, koje su majstorske kate u karateu, kako se jaše konj, kako se spušta niz planinu na mauntin bordu, a to sam sada naučio i mnogo toga u rukometu, košarki, fudbalu, u kojima sam mislio da imam neko znanje a u stvari nemam pojma ali kroz klijente učim".

Šta je ključno sa čime se bore - priprema, samopouzdanje, motivacija, granice?"Postoje tipski problemi i uglavnom sportisti imaju problema sa samopouzdanjem. I to na raznim nivoima, neki jer nemaju velika iskustva, neki jer su imali velika iskustva pozitivna i sada ih više nemaju. Sa kolegama pravim i jednu vrstu priručnika da sportista može da ga prođe, malo sam sa sobom razmisli i verovatno će mu pomoći da reše neke svoje dileme. A, ako to nije dovoljno, onda da počnu da rade s nekim", naglašava Gerić i dodaje:"Zaista mislim da će za neko vreme, nadam se što pre, sportisti shvatiti koliko je ovo bitno i da kao što rade na svojoj fizičkoj spremi, moraju da rade i na mentalnoj pripremi, ako žele vrhunske rezultate. I mentalna priprema ti omogućava da brže dođeš do onoga što si zamislio. To je i osnovna poenta. Uzmimo podatak da je na Olimpijskim igrama u Riju australijski tim imao po jednog psihologa na svakih sedam sportista, a tim Srbije msilim da je imao jednog psihologa samo, onda vam to dosta govori koliko je to ozbiljno. I nadam se da ćemo malo pogurati stvari u tom pravcu".Koliko je glava bitna u sportu, u ključnim trenucima, i da li je Novak Đoković odličan primer mentalne pripreme?"Sigurno da je mentalno jak i sigurno da je s nekim radio, ali nisam upućen i ne mogu da komentarišem dalje. Činjenica je da u bitnim momentima glava pravi prevagu. Prema jednom istraživanju, njih 65 odsto reklo je da je glava najvažnija. Ako ih pitate koliko radi na tome, njih 10-15% zaista radi nešto"."STRAH OD NEUSPEHA - SVE MOŽE DA SE NAUČI, PREČICE NE POSTOJE"

Šta sve donosi dobra mentalna priprema?"Bez fizičke, taktičke i tehničke pripreme nema sporta, a mentalna priprema je nadogradnja i nešto što odlučuje da li ćeš pobediti ili ne u kritičnim momentima. I mentalna priprema je vežba, sve može da se nauči, potrebno je vreme, ne postoje prečice i magične pilule, i ko vam kaže da postoje, taj ne govori istinu. Na primer, nemam pojma da igram tenis i igrao sam jedan humanitarni turnir sa WTA igračicom. Ona je meni posle svakog poena govorila 'Nemoj da se nerviraš' i ja joj kažem 'Vidi, ne nerviram se uopšte, jer taktički i tehnički ja pojma nemam, ali mi je krivo zbog tebe što ćemo da izgubimo'. Na kraju jesmo izgubilli".Ko je primer šampiona mentalno spremnog?"Je l' znate vrhunskog sportistu koji je mentalno nespreman, a da je prvi? Možeš li jednog da nađeš? Verovatno da ne... Malo je problematično što sportisti neće da se hvale time, i zbog konkurencije. U tenisu je potpuno normalno da imaš mentalnog trenera i imam mnogo klijenata iz tenisa, to je deo njihovog folklora. I zbog Novaka Đokovića koji je taj sport u našoj zemlji podigao na jedan viši nivo i to znaju da koriste. U ostalim sportovima to ide malo teže, ali imam dosta klijenata i u kolektivnim sportovima koji dođu kod mene jedan na jedan, a u poslednje vreme radio sam i sa nekim timovima, na nekim nižim nivoima. Nadam se da će uskoro i ozbiljni klubovi prepoznati koliko je to bitno, i uložiti energiju, trud i sredstva u mentalnu pripremu".Kako bismo mogli da grupišemo ono što radite i šta je najveći problem?"Jedna grupa su mladi, druga aktivni sportisti koji hoće još da napreduju, treća oni šta razmišljaju o tome šta će posle karijere, četvrta su roditelji i peta treneri. I šesta psiholozi. Neki psiholog kad dođe sa fakulteta, ne zna šta praktično da radi sa sportistom, zna teoretski. A, sportisti se plaše neuspeha, greške, reakcije roditelja i trenera, plaše se protivnika"."KOSA OTPADA ZBOG TRENERA DEBILA"Je l' možete da nam izdvojite neke upečatljive primere?"Imao sam jednu klijentkinju, imala je prvog trenera koga bih, fino nazvao, nekim ko nije zaslužio da bude trener. Toliko se drao na nju i gađao je lopticama, da kad neko povisi ton na nju, njoj opada kosa. Ona je imala pečate po glavi, jer je sa sedam godina imala debila od trenera. Sa njom sam malo radio da ona to shvati".

Gde je granica?"Nisam psihoterapeut, koristim određene stvari iz psihoterapije do određene granice. Kad to prođe u nešto što se zove, da kažem bolest, prepustim kolegama koji se time bave. Imao jedan nedavno jednog poznatog sportistu, ali on ima nešto što je povezano sa psihičkim oboljenjem na početku, nešto na čemu može da se radi"."MOGU DA UZMEM PARE I DRŽIM SPORTISTU ZA RUKU"Koji biste još primer mogli da nam otkrijete?"U Italiji je bio jedan psiholog sa kojim smo radili na timskom nivou i tad mi nije bilo jasno šta radi. On je pravio jednu vrstu pasivno-zavisno odnosa trenera s njim, trener nije smeo da ode na konferenciju za medije bez njega. Uvek je putovao s nama.To mogu ja da uradim s nekim sportistom da bih uzeo pare i da na svakom takmičenju 'moram' da budem pored njega. Moj posao je da ja tebe naučim, ti posle peglaj svoje i vidimo se u kafani, a ne da me vodiš sa sobom na svaki turnir i da te držim za ruku. Čim to vidim, nešto nije kao treba", priča Gerić i nadovezuje se na još jedan primer iz bogatog iskustva:"Ljudi su čudo. Imao sam jednog malog tenisera i razgovarao sam sa njegovim trenerom, što je meni dobro, pošto može da mi da neke insajderske informacije. I on mi priča neke teorije, kako su igrali, tehnika, taktika, i sad ja taj sport ne poznajem. Pitam ga koga je trenirao, očekujući da mi kaže bar pet imena u Srbiji, a on mi kaže 'on mi je najbolji igrač'. Dobro, super onda, a taj mali ima 14 godina".https://youtu.be/Kn6gRQmO-Eg"NE BIH SE DRUŽIO S DŽORDANOM"Depresija je opšte prisutna?"Ne znam koji procenat sportista ima problem sa depresijom i kad taj broj, na primer iz fudbala, uporedite s normalnom populacijom ispada da je veći broj. Za mene je to isti broj. Kod sportista se to otkrije, jer je on u sistemu i trener ili neko od saigrača vidi da nešto nije u redu. Kod normalne populacije mnogo njih se bori s depresijom da se ni ne zna, jer, na primer, porodica kaže 'Pusti ga, on je takav' i onda nije zabeležen", objašnjava Andrija Gerić i kao primer idealizacije daje Majkla Džordana:"Mi gledamo sportiste kao bogove, uzmimo da dobro ubacuje loptu u koš i mislimo da je savršen u svim životnim sferama. Ako ste gledali 'Last dance' (Poslednji ples), vidite da je Majkl Džordan jedan lik sa kojim ne znam da li bih se baš družio. Čudan je, ima neke svoje rezone... Ali, on je vrhunski sportista. Ili kad se otvore priče o Tajgeru Vudsu, o zavisnosti, i onda svi kažu 'jaooo', a on je zapravo normalan čovek kao i svi ostali i ima neke svoje probleme, i njemu se tako zalomilo".

"IDEMO PO OLIMPIJSKU MEDALJU"Kako se vaša generacija nosila sa pritiskom, strahovima, padovima, problemima?"Ma, ko te pitao... Mi smo radili malo s jednom koleginicom, meni lično taj rad iz pozicije sportiste se nije dopadao, a iz pozicije psihologa mislim da znam i zašto, jer to se po meni ne radi tako. Šta je problem? Ako meni nešto pomaže, ne znači da će tebi pomagati, drugačiji si tip ličnosti i to je najveći problem kod trenera. Oni su tako učili i onda prema svima postupaju isto, a ljudi nisu isti. Super sam kliknuo s ovim, ovaj je bezveze, a nije, samo je drugačiji i ne umeš da izađeš s njim na kraj. I onda taj neko ode kod drugog trenera i tamo pokida, pa bude priča kakvog smo talenta propustili, a zapravo je problem u treneru".Šta je vaš glavni cilj kao sportskog psihologa?"Moj cilj je da radim sportistima koji osvajaju medalje na Olimpijskim igrama. Imam jednog za Tokio za koga verujem da će da 'klepi' medalju, a kvalifikovano mi je ukupno četvoro i mislim da će još dvoje da izbori plasman na OI"."ČEMU REZULTATI AKO SA 35 GODINA IMAŠ TIKOVE"

Šta mislite od Dušku Vujoševiću i njegovim metodama?"Mi smo došli da gledamo šou i sportisti treba da prave šou. Ne poznajem ga, čuo sam da je dosta grub prema igračima i mislim da to nije način, jako sam protiv toga, mislim da je to potpuno pogrešno. Znam da je za mlade igrače potrebna određena količina discipline, ali postoje drugi načini za to. Ne smeš da udaraš igrače, da vičeš toliko, to je maltretiranje. Tako da mi se ne dopada kako je radio bez ozbira na rezultat. Ako ostvariš rezultat i posle u 35. godini imaš tikove, ili psihičku bolest zato što si imao budalu od trenera, šta je poenta?Velike rezultate pravio je i selektor ženske odbojkaške reprezentacije Srbije Zoran Terzić?"Imaš dva sistema, prvi je da ideš iz kluba ili reprezentacije posle olimpijskog ciklusa, a drugi da zameniš sve igrače na svakih četiri-pet godina. On radi ovo drugo. Kao selektor je uzeo drugo mesto na Olimpijskim igrama, tri evropska zlata, jedno svetsko i jedno srebro, ali ima mnogo toga što nije osvojio. A imao je uvek dobru ekipu. To može da se gleda s dve strane"."BRAVO, CARE, NAJBOLJI SI, A TI NIŠTA NE VALJAŠ"

Šta je ključno na čemu bi treneri dodatno trebalo da rade?"Treneri treba da imaju neku vrstu obuke iz psihologije, van obaveznog kursa. Samo treba da prepoznaju problem i usmeri na sportskog psihologa, i sva sreća situacija se menja. Sve više trenera me zove i kaže kako ima nekog sportistu za kog misli da treba sa mnom da radi. Moje prvo pitanje je da li on (taj sportista prim.aut) hoće da radi, jer ako neće onda mi treba dve-tri sesije samo da razbijem otpor. Trener mora da ima fleksibilnost da radi i ovako, i onako. Tebi je cilj da iz tebe izvuče maksimum. Ako ja kažem 'bravo, care, ti si najbolji', jer znam da te najbolje 'radi' pohvala, a njemu ću onda da kažem 'ti ne valjaš', jer će najbolje odreagovati iz inata. To su sve finese, radio sam s vremena na vreme i s trenerima, pošto hoće pomoć da reše neke probleme u ekipi. Osnovna stvar je da radiš na sebi i moraš da učiš sve vreme".Šta je vama posebno upečatljivo?"Šta sam ja otkrio? Potrebno je široko znanje jer ljudski um i načini razmišljanja nisu tako jednostavni, ne mogu da se gledaju samo crno i belo, ima toliko nijansi sive da moraš da budeš obučen da znaš da proceniš šta se tu dešava. Ko ima mnogo iskustva, može lagano da reši, ja se bavim ovime sedam godina i imao sam više od 300 ljudi jedan na jedan i ne znam koliko njih na radionicama. I svaki put naučim nešto novo, u tefter uvek pišem nešto za klijenta i nešto za sebe što sam skontao.Poenta je da sportista odabere nekoga ko mu zaista prija i ko mu pomaže da ostvari rezultat. Nije OK da sportistima budeš najbolji prijatelj, ja sam tu da mu pomognem da ostvari ono što hoće. Nekad ću ga isprovocirati namerno, nekad konfrontirati, jer mi treba da izazovem određenu emociju za dalji rad s njim", zaključio je Andrija Gerić praznični intervju za Nova.rs.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagramhttps://youtu.be/gmqMPhgRBdM