VIDEO Aleksandra sa srebrom u Nova.rs: Skakala sam zbog Novaka, a sad je on mene pratio i još me pita nešto

"Gde idemo, na treći sprat? 'Ajmo peške, molim te, toliko mi nedostaje trening", iznenadila nas je Aleksandra Perišić, osvajačica olimpijskog srebra u tekvondou, kada smo se našli i, šta ćemo, moramo da je slušamo.

Više puta je ponovila koliko joj nedostaje da trenira i da jedva čeka da nastavi sa tim obavezama, iako se utisci i emocije iz Pariza još sležu. Jednostavno, to je ona, šampionka, uvek hoće više, želi bolje, jer zna da može, zato je i sa svog debija na OI donela kući medalju sa samo 22 godine.

Trknuli smo na treći sprat i nekih pola sata sjajnog razgovora je proletelo. Neprestano nasmejana, zrači neverovatnom energijom, tek ponekad ozbiljna, otkrila nam je kako uživa u medalji i ulozi nove miljenice nacije. Posebno je ponosna na to što će neka nova deca upravo zbog nje početi da se bave tekvondoom.

"Joj, predivan je osećaj usrećiti narod, ne znam rečima da im izrazim zahvalnost... Od malena sam sanjala da odem na Olimpijske igre i da osvojim medalju, htela sam zlato, ali i ovo srebro za mene nije ništa manje vredno. Pokušavam što više da uživam o ovom osećaju sada", kaže Aleksandra Perišić za Nova.rs.

Kad god se njeno ime pojavi, uvek ide i neki uspeh, medalja, sjajan rezultat… Kao živahna devojčica sa četiri godine otišla je na sestrin trening tekvondoa i tako se zaljubila u svoj sport, a sada bi toj devojčici imala šta da poruči, što vas čeka i u videu na vrhu.

"Smiri se (smeh). Samo da nastavi da sanja svoje snove, bio je težak put ka toj medalji, da se drži, da manje plače i da grize dalje, a onda će sve kockice da se slože. Samo da prati zacrtan put i da ne odustaje".

Suzama posle finala pokazala je koliko je emotivno to sve doživela... Ističe i zbog toga što priču za pamćenje nije zaokružila zlatnim sjajem, ali je odlučna da dođe i do najsjajnijeg odličja.

Sama se prisetila Novaka Đokovića kome je nedostajala samo ta zlatna olimpijska medalja za koju je toliko grizao i istakla ga kao primer pravog sportiste. I želi da bude upamćena kao najbolja, kao Nole, o kome posebno priča.

"Zajedno smo slavili na balkonu, odlično peva. U trenutku sam repovala deo pesme "Igraj i pobedi", zbunio se što znam ceo tekst a imam 22 godine, a ja sam je slušala stalno kao mala dok idem na trening. Krenuli smo zajedno da repujemo, a pre toga me je zagrlio. Htela sam prva da mu čestitam, ali smo stajali u nekom redu... Prvi put sam ga tad videla, od malena navijam za njega i skačem zbog njega. On je meni prišao i zagrlio me, šokirao me je, nisam očekivala. Pričali smo, pratio je moje borbe, mislila sam možda finale, ali je pratio sve, rekao mi je da sam bila odlična. Novak Đoković je mene pratio - šok. Još me pita da li je ova protivnica manja kategorija... Znam koliko je prizeman i dobar, i kakva je veličina od čoveka, volela bih da budem kao on, ne samo u sportu", naglasila je srebrna junakinja.

Radovala se i zajedno sa zlatnim vaterpolistima, bronzanim košarkašima, zlatnim Zoranom Arunović i Damirom Mikecom.

"Ni košarkaše nisam viđala u Olimpijskom selu... Prvi put sam ih srela na balkonu i to mi je bio novi šok, svi smo čestitali jedni drugima, bilo je nekako čudno sve. Tek kad bude prošlo još malo vremena i budem sela sama sa sobom da pogledam sve, moći ću da napravim neku sliku šta se dogodilo".

Deluje da ima materijala i za jednu zanimljivu knjigu.

"Iskreno, ima toliko stvari iz mog života koje se još ne znaju, saznaćete, stvarno bih mogla da napišem knjigu. Ali, čekamo te tridesete godine, ima još vremena", uz neizbežan osmeh dodaje Aleksandra.

Ne krije da bi sam doček na čuvenom balkonu mogao da dobije posebno poglavlje.

"Bilo je čarobno, noge su mi se odsekle. A nije tako delovalo? Dobra sam glumica, haha. Iskreno, jesu mi se odsekle, ali sam pokušala da se smirim i da uživam u trenutku, jer je to nešto najlepše što može da se desi jednom sportisti. Moj osmeh je najviše govorio, pevali smo, držali govor, čak sam i dobro pričala iako sam veliki tremaroš".

Otkrila nam je i da li joj je bilo lakše u borbi za zlato ili na balkonu, ali i koliko joj je značila podrška Milice Mandić, sa kojom se slikala i 2012. godine posle OI u Londonu.

"Bukvalno sam čuvala tu sliku za ovaj trenutak, ne znam ni kako sam je našla. Da nje nije bilo i njenih saveta, ne bismo ni mi mlađi verovali da možemo ovako nešto. Dan pred put ona je pričala sa nama i to mi je mnogo pomoglo. Rekla je da je tu za nas u bilo koje doba dana i noći, osetila sam da bilo šta mogu da je pitam. Rekla nam je da ne dozvolimo da nas ponese sve u Olimpijskom selu, da ne potrošimo energiju na prateće stvari pored samog takmičenja. Jedva čekam da vidim i nju, i Tijanu Bogdanović, da ih sve zagrlim, izljubim i da se ispričamo".

Novu ljubimicu nacije opisuje i rečenica - bol koji osećaš danas je snaga koju ćeš osetiti sutra - tetovaža koja opisuje težak deo njenog života posle operacije koja je mogla da je odvoji od tekvondoa. Na sreću nije, a objasnila je da li bi i kad možda uradila još neku tetovažu.

"Ljudi oko mene su imali toliko veliku ulogu, i moj klub Azija, naravno trener Petra Butala Kovačić, a jedan dečko mi je toliko pomogao, on je viši skoro za glavu od mene, noge su mu tako brze i jake, treba da se odbranim od svega toga, nervozna kad gubim, 'polomila' bih ga (smeh), a ne mogu da mu priđem. Dosta mi je pomogao za visoke protivnice, i druge devojke, i moji prijatelji koji su me dosta trpeli sa pomešanim emocijama. Pokušala sam malo da se sklonim od njih, neki su se čudili, ispaštali, hteli su da mi pomognu a nisu znali kako, samo je trebalo da me malo puste da sama sredim šta treba".

I sredila je, postala olimpijska vicešampionka, pa sada sija sa srebrom oko vrata. I tek će da sija, čekaju je Los Anđeles i 2028. godina, ali i još mnogo toga lepog na tom putu. Do tada uživajte u njenoj priči na vrhu teksta.

BONUS VIDEO