0
"To je pakao, samo u glavi je ideja da si preumoran, a moraš da pređeš sve i tu moraš da budeš lud, pitao sam se 1.000 puta da li meni ovo treba, koji je ovo đavo, zašto ja ovo radim". Ovako Branko Kokir opisuje nesvakidašnji put do vrha Kilimandžara uz zastavu Partizana.
Branko Kokir je nekada donosio medalje Jugoslaviji u rukometu, osvojio je dve svetske bronze, najveći deo karijere proveo je u Partizanu, čiju je zastavu i poneo na vrh najviše planine afrike.
Planina sastavljena od tri vulkana bila je novi izazov i zamenila je Kokiru loptu, dugo su trajale pripreme za ekspediciju, a poseban partner u ovom poduhvatu bio je poznati sportski novinar Vladimir Maksa.
Njegova ideja je posebno „začinila“ priču, jer je želeo da na vrh odnese zastavu Partizana, u čemu nije uspeo.
To je učinio Kokir uz filmski zaplet, a cela priča biće zaista i filmska, jer je sve dokumentovano za serijal na Sport klubu.
Za Nova.rs, Maksa i Kokir su opisali kako je spremana avantura godine.
„Branko je ideju predložio, ja sam sportski novinar i TV komentator i bila je prvo ideja da napravimo priču o tome kako bi Branko spremao maraton. Nije bilo dovoljno interesantno, Branko ima 45 godina i bivši je sportista, mnogi to rade. A onda je rekao, ‘šta kažeš da se popnem na Kilimandžaro?’ E, to već ima smisla. Imamo materijal za šest emisija koje će ići na Sport klubu oko Nove godine. Tako je kompatibilno sve ispalo, Branko je organizovao ekspediciju, videli smo ko tu sve može da učestvuje, ja sam angažovao prijatelja snimatelja sa kojim dugo radim i koji je pristao da ide. Onda smo imali pet ili šest meseci da se spremamo sve, pričamo, sastančimo. Onda sam ja imao želju da ponesemo gore zastavu Partizana, pošto sam navijač crno-belih od malih nogu. Kontaktirao sam Ivana Ivkovića (PR KK Partizan), uzeo zastavu i spakovao je. Branko je bivši reprezentativac, kapiten Partizana, a ostatak ekspedicije su bili uglavnom zvezdaši. Onda sam na 5.300 metara odustao zbog visinske bolesti, ali poslednja stvar koja mi je bila u glavi, ‘Branko, stani, zastava mora gore’. Samo sam je predao i sišao u kamp na 4.700 metara, čekao sam da se vrate. I kada se vratio, prvo sam ga pitao da li je slikao zastavu na vrhu. Rekao je da jeste, i to je bilo to, misija je ispunjena“, kaže Maksa za Nova.rs.
Članovi ekspedicije
Vladimir Maksa, Gordana Kokir, Branko Kokir, Ivana Blečić, Damjan Blečić, David Kovačević, Janez Kranjc, Aleksandar Petrović, Kristina Petrović, Ljubomir Anđić, Tatjana Mjazina, Andraš Illes, Ivan Vukašinović, Ana Bojinović
Nije Maksa jedini koji je imao problem sa paklenim uslovima blizu samog vrha.
„Visinsku bolest dobiješ ili ne dobiješ, od 14 članova ekspedicije, 10 njih se popelo. Branko čak nije koristio ni kiseonik do skoro 6.000 metara. U ekspediciji je bio i Damjan Blečić, bivši igrač Partizana, ali pre svega Crvene zvezde u rukometu, njegova supruga Ivana koja je bila odbojkašica Zvezde. Većina se popela, Branko i Ivana bez kiseonika. Oni su se više puta peli na Rtanj, Durmitor, planine u Slovenije i imali su ozbiljne pripreme.“
Kokir je za Nova.rs opisao kako se „krčkala“ želja za pohodom na Kilimandžaro.
„Posle igračke karijere, pokušavam da zadržim sportski duh i da na neki način zadajem ciljeve u skladu sa godinama. Ne mogu više da igram rukomet, ali mogu tu i tamo da trčkaram, da sebi zadam cilj kako bi sportski duh živeo. U nekom trenutku su moji drugari bili na Kilimandžaru, pa je u meni tinjala želja. Kada se skupila kritična masa ljudi koja je rekla ‘ajmo, projekat je zaživeo. Pored svakodnevice smo napravili sebi temu koja je osvežavajuća za sve. Nešto drugačije, nema politike, posle i svega. Počeli smo da ulazimo u to šta znači priprema, planinarstvo, oprema, šta je Kilimandžaro. Iz pozicija hobija je bilo zdravo za sve nas, da se odmaknemo od dnevnih tema, korone i svega. U godinu dana smo odmakli od tih tema i u glavi je bilo nešto što baš ne opterećuje. To je bila moja motivacija, cilj je bio ostvariv i zanimljiv.“
Kulturološki je posebno bio zanimljiv odlazak u Tanzaniju.
„U pripremama, najmanje smo bili koncentrisani na Tanzaniju. Ali je ona ostavila skoro sličan utisak kao Kilimandžaro. Skoro 60 miliona ljudi koji žive u proseku od jednog dolara dnevno po glavi stanovnika, a čini se da su raspoloženiji i nasmejaniji od nas. To mi ni danas nije preterano jasno, ali to je nešto što smo doživeli u gomili prašine, nehigijeni, tako lošem vremenskom menadžmentu, svuda se kasni, svi su nenormalno dobro raspoloženi i nasmejani i svi su spremni da ti učine, ugode, da ti bude dobro. Sama ‘hakuna matata’ je njihova mantra i stvarno tako žive.“
Ne bi bilo lako da nije bilo ozbiljne ekipe koja je stala uz srpsku ekspediciju.
„Imali smo pratnju od 39 vodiča, svi su bili tu u svrhu našeg penjanja gore. Prvo, nismo mogli da nosimo sve naše stvari, preteške su za 70 kilometara peške. Jedan deo ljudi je pomagao u nošenju stvari, drugi je nosio hranu, treći deo su vodiči, četvrti su kuvari i kelneri koji su spremali hranu. To je ozbiljna grupa ljudi koja je pokazala nenormalnu zahvalnost što smo došli tamo i omogućili im da zarade od 60 do 100 evra, svako u tih sedam dana. Niko nije tu zaradio preterano, 100-tinak evra za 7-8 dana patnje, ali su presrećni. Bili su jasno i transparentno zahvalni što smo došli. Omogućili smo im da nešto zarade, ali to je ozbiljna patnja da nosiš 20 kilograma punih 70 kilometara na planini, na lošem terenu, vazduhu.“
Poslednja etapa je posebno bila teška.
„Imali smo četiri etape, lagano ulaziš u tu zonu bez kiseonika i postepeno ti je sve teže i teže. Samo se nađeš u situaciji posle tri etape, gde si već mrtav umoran, prljav, bez kiseonika, i treba da ideš na najtežu moguću bazu, a to je penjanje u 12 sati noću do vrha. Otprilike, imaš šest kilometara vrlo strmo, hladno, bez kiseonika, i onda istog dana moraš da se vratiš još 20-ak kilometara. To je pakao, samo u glavi je ideja da si preumoran, a moraš da pređeš sve i tu moraš da budeš lud, pitao sam se 1.000 puta da li meni ovo treba, koji je ovo đavo, zašto ja ovo radim. Ta borba sa samim sobom je nešto što sam spomenuo, to je taj detalj gde ti ideš dalje usled svih napora.“
Zastava Partizana je morala na vrh, a to je bila Brankova misija.
„Maksa je odustao i delovalo je kao Sutjeska, Neretva, kada je neko ranjen i šalje poruku, kao u nekom partizanskom filmu. On meni predaje zastavu Partizana i kaže ‘Branko, molim te, siguran sam da ćeš se ti popeti, ponesi zastavu na vrh’. I tako je nastala ta slika. Ja sam preuzeo zastavu od umirućeg Makse i zbog njega sam u principu i tu zastavu raširio. Video sam da je zastava postala medijski ispraćena.“
Planinarenje je ušlo Kokiru pod kožu, ali se sada sprema za nešto drugačiji izazov.
„Istrčao sam tri polumaratona, cilj je i maraton. Volim da sebi zadam sportske ciljeve koji su u skladu sa godinama. Ali planinarstvo je stvarno ozbiljan resurs lepih ciljeva, uživanja, zdravog života, otkrivanja nekih novih stvari. Baš je dobro. Ovo nam je resetovalo svima mozak, svi smo nekako drugačiji otkad smo se vratili. Svako ima različit, ali vrlo ozbiljan i upečatljiv utisak. Škola, život, safari, plemena, kultura… Milijardu je stvari za koje možeš da se ‘zakačiš’ i otkriješ“, zaključio je Kokir uz preporuku svima da, ko može, proba da dostigne vrh Afrike.
GALERIJA – Put Kokira i ekipe do vrha Kilimandžara
BONUS VIDEO Maljković: Još se nisam oporavio od smrti Bobane i mog prijatelja Radomira Antića
Pratite nas i na društvenim mrežama:
