"Mi smo ta ekipa što se kapira u pokretu, bratija po kodeksu, matira u potezu". Sećate se ove čuvene pesme Beogradskog sindikata? U septembru 2022. malo nam je ta traka zaribala.
Nije problem, navićemo je opet i vratiti u kasetofon, pa će opet biti muzike kao i prvog dana, tamo negde pre 15-ak godina kada je stasavala generacija šampiona od koje smo se pre koju nedelju oprostili.
PROČITAJTE JOŠ
Odoše Filip Filipović, Andrija Prlainović, braća Pijetlović, Stefan Mitrović i Milan Aleksić, skinuli su reprezentativne kapice i rekli konačno „zbogom“ timu Srbije.
Iza njih je ostalo deveto mesto na Evropskom prvenstvu, samo godinu dana nakon što je osvojena zlatna olimpijska medalja u Tokiju.
Od olimpijskog zlata do evropske margine put je bio prekratak, gravitacija u bazenu nekim čudom prejaka, a pad bolan.
Mučenje sa Slovenijom i Holandijom, šokantan poraz od Francuske u osmini finala Evropskog prvenstva, pa doigravanje za deveto mesto, nije nešto na šta smo navikli i zbog čega smo pozvali Danila Ikodinovića da probamo da raščivijamo šta se desilo u Splitu i šta nas čeka u budućnosti.
Imamo li razloga da se brinemo, i koliko, da ćemo sopstvenim nemarom za gajenje kulture vaterpola doći u situaciju da se za njega borimo tek kada bude „na aparatima“?
Ako je neko zadužio srpski sport to je prethodnih godina bila vaterpolo reprezentacija Srbije, pa bi ovakav scenario bio stvarno horor koji niko u Srbiji ne bi voleo da vidi.
Bilo da smo se zvali Jugoslavija početkom dvehiljaditih, Srbija i Crna Gora ili od 2006. ovako kako se zovemo i danas, ime države se menjalo, ali su rezultati „delfina“ uvek bili tu. Sve do sada…
„Nažalost, ili na sreću, nisam ostao aktivno u vaterpolu, ali ga pratim i družim se sa ljudima koji nešto znače u ovom sportu. Ponavljam ja stalno da smo mi odrasli zajedno od obdaništa i baš smo se videli noć uoči njihovog odlaska u Split. Neke prognoze su bile otprilike – daj Bože da dođemo do četvrtfinala, a posle šta bude. To je bilo kroz našu šalu, ali to je naša realnost. Deveto mesto jeste iznenađujuće za sve. Posle kad se malo dublje analizira… Deki će to savršeno da objasni kad se ovo završi. Niko nije očekivao da ćemo ispasti u osmini finala od Francuza. Ostali smo bez šest glavnih, veličanstvenih, sjajnih igrača, te generacije cele, koja je osvojila sve po više puta. Ostali smo bez njih, otišli bez Jakšića koji se nije oporavio od povrede, Đorđe Lazić otišao rovit. Šta da očekuješ više? Jakšu ubrajam u drugi deo te njihove generacije od ‘šestorice veličanstvenih’, da kažem da je on sedmi igrač. To ol-star NBA neka ekipa ne bi podnela i izgubila bi. Doduše, mi smo izgubili od Francuske, ali… Žao mi je što se to desilo, jer ovo je jedan od gorih rezultata u poslednjih 30, 40 godina. Najgori je bio Atlanta kad smo bili osmi na Olimpijskim igrama 1996. Mi smo jednom bili sedmi u Firenci 1999, Deki je kad je tek počeo 2013. bio nešto peti, sedmi u Barseloni. Deveti da smo bili, ne pamtim evo otkad sam živ i igram vaterpolo. Ne treba ovo da shvatimo kao tragediju. Desilo se, ostao si bez šestorice fantastičnih igrača i teško bi to mogao da preživi na pravi način. Samo što smo mi dobili baš jednu šamarčinu i to je za analizu“, ispričao nam je Ikodinović.
Prebirajući po glavi zaista je teško setiti se kada je rezultat bio slabiji i problem nije što smo očekivali medalju, već da nećemo izgubiti baš od Francuske.
„Ali sedmo mesto je bilo dovoljno. Kad kažeš ‘Srbija u vaterpolu izgubila u osmini finala’. Ja to ne pamtim u svojoj ličnoj istoriji. Ok, šesto, sedmo mesto, ali ušao si u četvrtfinale, sa Italijanima bi se svakako teško igralo. Sedmo mesto bi bilo lepo otrežnjenje, a ovo mnogo boli. Kao šamar sa dve ruke, da ti je neko lupio onako jednu ‘lepinju’ sa dve ruke“, slikovito opisuje Ikodinović.
Svestan je da Savić ima pravo kad kaže da „ne može da se igra četiri minuta“ i da se dobije meč od 32 minuta, posebno kad se ne istakne neki igrač kao „vođa čopora“.
„Čitao sam Dekijevu izjavu gde kaže da smo mi u toj utakmici igrali samo četiri minuta. Ako ti igraš četiri minuta od 32 minuta, ti nemaš tu šta da tražiš ni sa Albanijom, a ne sa Francuskom. Žao mi je što se to desilo, ali moje viđenje je da na ovom Evropskom prvenstvu se nije nametnuo nijedan lider. Kolektivni sport zahteva lidera, apsolutnog lidera, trener ima svoju ulogu, ali lider u bazenu može da bude samo neko od igrača, a mi nažalost nismo to imali sad“, analizira Ikodinović.
Optimista je kada je reč o oporavku nacionalnog tima, jer su momci do 18 godina na peterce ostali bez svetskog zlata.
Određenih potencijala i dalje, a Ikodinović se apropo višegodišnjih uspeha srpskog vaterpolo tima kako kaže „peckao“ i sa čuvenim selektorom odbojkašica Zoranom Terzićem.
„Zato smo mi dosadili ostalima i nipodaštavali su naše uspehe, jer kažu – lako je osvojiti u vaterpolu. Pa nije care. Imao sam priču sa bivšim selektorom Zoranom Terzićem, pošto je moja supruga Maja Ognjenović 20 godina igrala za reprezentaciju i onda on kaže: ‘Lako je vama’. Ma da, evo vama je teško s Belgijom i Nemačkom, stalno se mučite. Tako smo se stalno peckali, što je najcrnje on je mislio ozbiljno, ja sam mislio moje ozbiljno. Nismo se, ne daj Bože, svađali, ali kažem, ne volim to – bilo čiji uspeh ne smeš da nipodaštavaš, jer ni u jednom sportu nije lako doći do ijedne medalje. Pričam o sportu, u svim ostalim stvarima je nešto drugo. Sport je transparentan i uspeh je 99 posto zaslužan u bazenu, terenu ili gde. Ovo preostalo su eventualno neke sudijske odluke. Nema tu muljanja u sportu. Evo imaš 13 najboljih igrača i taj 13. možda bude neki tatin sin. Dok sam igrao, to je bilo možda jedanput ili dvaput. Sport je u biti pravičan, ne mogu da ti podvalim ništa“.
Kao neko ko je odrastao uz Dejana Savića, kaže da je Deki verovatno „poludeo“ zbog toga kako je sve ispalo.
„Ne znam, moram da ga vidim, mogu samo da pretpostavim. Ma poludeo je sigurno, pojeo je svoj želudac. Siguran sam da nije očekivao, iako će on meni dati stručno, pravo objašnjenje. Mislim, ne meni da da, nego kad budemo pričali, on to tako lepo izanalizira. Zato je najveći car, trener, poznaje vaterpolo u dušu i drži ga u malom prstu. U jedno mogu da budem siguran, da nije spavao i da možda i sad ne spava. Videćemo kad dođe, prerano je sad da pričamo“.
Ipak, dodaje da je Savić sada više „nogama na zemlji“ i da će se smiriti pre ili kasnije.
Smiriće se, svestan je. Sazreo je i kao čovek i kao trener, ima i dovoljno godina iskustva. Takav je, poludi, on je borac bre, hrabar, hoće uvek najbolje. Kad ne dobiješ to, temperament poludi, ali ume da spusti loptu na zemlju i da kaže: ‘Hajde sad da vidimo šta ćemo da menjamo'“. I njegove izjave kroz ovo prvenstvo su bile simptomatične, kao kad je rekao: ‘Tri, četiri igrača nisu došla’, posle one utakmice s Mađarima. Znao je on zašto je to rekao, jer sam siguran da im je to svima rekao u lice. Ključ njegovog uspeha je ta psihologija i pedagogija, jer je odličan i psiholog i pedagog“, kaže Ikodinović.
Veruje da će selektor uspeti opet da „sve utegne“ kako treba, da reorganizuje stvari jer poznaje vaterpolo i moći će da shvati zašto je došlo do ovoga.
Moraće istovremeno da shvati i kako da pomogne Dušanu Mandiću, sjajnom igraču kome se za sada uloga lidera ekipe pokazala kao breme, ili bar tako deluje.
„Moći će da mu pomogne, koliko Mandić bude hteo sam sebi da pomogne. Ako Mandić bude hteo da prati, sluša instrukcije, onda će moći da pomogne. Ne znam šta je u Dušanovoj glavi, ali mogu da zamislim šta je u Dejanovoj jer znam kako je vaspitan u smislu i kuće i sporta. Znam šta Deki očekuje od njega, a da li će da se stvori konekcija… Nije isto kad ti je Manda lider i kad je bio iza lidera u onoj generaciji prethodnoj. Ogromna razlika. Tamo su bile aždaje. I Manda je onda bio aždaja, ali nije bio lider i nije se očekivalo da ima lidersku poziciju. E sad, svi očekujemo od njega… Mislim, očekujemo, ko sam ja da očekujem nešto od tebe. Ali se tako kaže. Očekuje se od tebe da budeš vođa, da preuzmeš dirigentsku palicu, da vučeš ekipu kad je loše i dobro, da podvikneš, zna se šta treba da radi lider“.
Deo uzroka problema nalazi se u nekonstantnosti i nestabilnosti klubova. Danas imamo tri, sutra jedan, preksutra ko te pita…
„Mi smo u jednom momentu imali nekoliko odličnih ekipa. Partizan, Šabac, Kragujevac i Novi Beograd. Imali smo i Zvezdu koja je tu negde levitirala, gravitirala. Sad smo opet došli u situaciju da imamo jedan jedini klub. Dva kluba, izvinjavam se. Radnički u kom Jugoslav Vasović radi vrhunski posao, menadžerski. On je vođa, glavni je tamo organizaciono i svaka mu čast. Šteta što ne radi u nekom bogatijem sportu, verujem da bi bilo bolje i tom sportu i njemu samom. Kolektivne sportove dobro poznaje i od Kragujevca je napravio ozbiljan klub sa relativno normalnim parama za vaterpolo. Novi Beograd je veštačka tvorevina, da ne ružim lepu sportsku priču politikom. Tu se grunulo para, niko ne zna odakle i kako. Pokazalo se kao veštačka tvorevina i već dve godine se vidi da pare ne igraju uvek glavnu ulogu i drago mi je da one ne igraju uvek glavnu ulogu i nadam se da će ostati i u budućnosti tako. Da jedan Radnički koji je uložio toliko rada, truda, kroz mlađe kategorije, pare koje troše racionalno, uspeli su da naprave uspeh kada su uzeli Jadransku ligu i prvenstvo one tamo sezone. Nažalost, vaterpolo klupski se sveo na Novi Beograd i Radnički Kragujevac. Partizan, Zvezda, Šabac ne postoje na nekoj ozbiljnijoj mapi, jeste to negde problem, odatle ćeš teško da nešto crpiš“, kaže Ikodinović.
O ovome je svojevremeno pričao i Andrija Prlainović, tvrdeći da klubovi moraju da žive da bi bilo talenata.
„Opasno su mu zamerili, i to ne da su mu zamerili, nego su hteli u top da ga stave. A to je jedina istina. Ako ti nemaš jake klubove u Srbiji, odakle ćeš da crpiš talente? Ako jedna vaterpolo škola Partizana… pritom niko ne uništava Partizan, odmah da prekinemo tu sagu. Partizan su uništili oni koji su u njemu bili. Znamo ko je bio predsednik 20 godina, ko je otišao u Novi Beograd i ostavio dug od šest, sedam miliona evra. To je za jedan vaterpolo klub, kao da ostaviš u fudbalu dve, tri milijarde duga. Šta da rade, samo da sednu i da plaču. Partizan je sa 600, 700, 800 dece u jednom momentu, prošle godine, kako su mi rekli, došao na sedamdesetak dece. Znaš ti šta to znači? Iznosim tačne podatke. Ne znam sad da li su se malo povratili, nisam se čuo skoro sa nekim iz Partizana, ali nadam se da jesu. Ako je neko ostavio klub u takvim dugovima, onda je u najmanju ruku morao da odgovara nešto. Možda ne da ide u zatvor, ali mogao si, prodaj svoj stan pa namiri nešto. Banalizujem malo stvari, ali to nije banalno. Zvezda se bori koliko može, rade stvari na neki drugi način. Šabac ne znam šta radi, bore se da održe to još uvek i ne znam šta će biti od toga“.
Ikodinović tvrdi i da Beograd i Srbija nemaju dovoljno bazena, te da neke od postojećih vode pogrešni ljudi.
„Banjica je rekonstruisana triput od početka dvehiljaditih i svaki put propada jer je vode laici, ljudi koje to ne interesuje ili oni koji hoće da se okoriste na raznorazne načine. Uvek se vraćamo na sistem, džaba ti ulaganje i sve ako nema sistema i ako ljudi na rukovodećim mestima nisu pametni i pre svega nemaju dobru nameru“.
Isto je stanje i sa trenerima i pedagozima, gde se sve češće vidi da ljudi rade taj posao jer vole vaterpolo, a da sa strane žive od nekog drugog. Jasno je da tu nema jednake količine kvaliteta koju je nekad proizvodila plejada starih stručnjaka.
„Opet je stvar finansija. Nekad je Partizan bio stabilan klub, pa si mogao da imaš Vlaha Orlića, Ratka Rudića, Nenu Manojlovića, Nikolu Stamenića. Da ne pričam o ljudima koji su bili u mlađim kategorijama i koji su nas pravili. To su fenomenalni psiholozi i pedagozi bez čijeg rada i podrške VK Partizan ne bi iznedrio tolike reprezentativce. Jedan nezahvalan i težak posao, ali su oni svi mogli da rade samo njega i da brinu samo o svom poslu. Govorim o Partizanu jer sam dete tog kluba i od 1983. sam u klubu, iako oni misle da više nisam. Ovo sada blage veze više nema“, priča Ikodinović.
Vrativši se na pitanje problema Partizana, konstatuje da je bilo pokušaja da se pomogne klubu, ali dobronamerni nisu hteli da nemaju kontrolu nad novcem koji daju. Zbog toga Dača lek vidi u privatizaciji klubova.
„Ti kukaš kako nema niko da ti pomogne, a šta ti radiš? Leva ruka, desni džep, desna ruka, levi i? Ti si super, zatvorio si vrata kluba posle 20 godina, nisi se okrenuo i kome si odgovarao? Nikom živom. Pokušali su neki ljudi da pomognu Partizanu, ne bizMismeni, već biznismeni. Ljudi iz posla. Još kad sam ja bio pri kraju karijere i došao na sezonu u Partizan bilo je sačuvaj bože. Bilo je još tad ljudi koji su hteli da pomognu, ali neće da imaju posla sa šljamom i hoće da stave svog čoveka da pazi na te pare. Da te pare idu tetkicama, onima koji rade na bazenu, u kotlarnici. Ne mogu da ne prime platu dve godine. Moraš sve te ljude da voliš i paziš, a to kod nas nije tako. Uzimam za sebe, ovo drugo me ne interesuje. Kukam na sva usta kako mi niko ne pomaže, a ovamo… Dok god nam je tako i dok god se ne privatizuju klubovi, nema sreće u sportu. Evo pogledaj šta se dešava sa fudbalskim klubovima, ko zna kolike pare tamo odlaze. Mi smo deset vrhunskih klubova za ligu Srbije mogli da imamo od novca koji je otišao u Zvezdu i Partizan. Žao mi je, sport u Srbiji može da se uredi ispravnije i bolje. Počev od dece u školama i obdaništa, od njih da stvorimo normalne ljude, a onda ćemo uraditi i nešto u sportu“
Za kraj, naveo je da je kao večiti optimista uveren da će vaterpolo već sledeće godine opet vratiti deo sjaja koji mu je dala prethodna generacija asova.
„Ja očekujem da će vaterpolo brzo da stane na noge. Da će već sledeće godine da bude opet neko polufinale. Možda sam preveliki optimista, ali ceo život sam optimista. Znaće Deki sa saradnicima da to povrati, pa da nam bar polufinala velikih takmičenja budu neka normala. I ova deca iz tima vicešampiona sveta, da neko od njih ispliva i da sledeće godine bude bar na širem spisku“, zaključio je Ikodinović u razgovoru za Nova.rs.
I na ovom velikom takmičenju podrška našoj podmlađenoj reprezentaciji je UNIQA – zvanično osiguranje vaterpolo tima Srbije.
BONUS VIDEO Suze Dejana Savića na aerodromu
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar