Zamislite da kao klinac odete u Ameriku, tek što ste krenuli u srednju školu. Zamislite da možete jednom nedeljno da zovete kući i to samo minut. Tako je, 2006. nije bilo "Vibera" i "Whatsappa"...
Danas je sve drugačije, a neke životne priče imaju filmske momente. Takva je i priča Branka Dugalića, koga je fudbalski put pre više od 15 godina odveo u Sjedinjene Američke Države.
Prošao je kroz razne faze i teške na momente, ali i kroz neke najlepše u životu. Kao i mnogi ovdašnji klinci želeo je da bude fudbaler.
Trenirao je, školovao se, radio, prošao svakakve situacije i zbog onih još lepših se vratio u Srbiju. A sve je počelo prilično slučajno…
PROČITAJTE JOŠ
„Bio je avgust i letnja pauza, igrao sam fudbal za Bežaniju tada. Na terenima u ‘Studenjaku’ sam igrao sa drugarima četiri na četiri i spazio me je, stvarno skroz slučajno, jedan trener koji je trčao i tu se našao. Njegov prijatelj je bio trener u Americi, tražio je napadača i sve se stvarno kao na filmu desilo. Klinac, šta sam znao, hoću da idem…“, priča Branko Dugalić za Nova.rs.
E, sad, tek što ste zagazili u srednju školu treba da idete „preko bare“, koliko je samo nepoverenja roditelja bilo u to vreme.
„Nedelju dana kasnije opet sam igrao fudbal i taj trener je opet došao, pitao me da li imam neki video sa najboljim potezima da pošaljemo. Mislio sam da neće biti ništa od toga, roditeljima nisam ni pomenuo. Tada je tek počinjao da radi ‘Yahoo’, ne sećam se ni kako smo poslali snimak. Dobio sam punu stipendiju, roditelji su naravno mislili da je neka prevara, još u to vreme, postojalo je mnogo predrasuda. Zato želim da ovom pričom stvorimo poverenje ljudi, bio sam tamo i mogu da pričam iz iskustva, gotovo da nema situacije koju nisam prošao i u kojoj ne bih mogao da pomognem nekome ako se sad nađe u istoj“.
MINUT RAZGOVORA PET DOLARA
Amerika nudi mnogo čari, ali morate da budete spremni na žrtvovanje i upornost.
„Bilo je i dobrog i lošeg, ali su sve vredne životne lekcije. Otišao sam tamo znajući pet reči engleskog… Slabo sam se i družio onda, jer nisam mogao da pričam. Domaći koji može da se uradi za tri minuta, meni je trebalo tri sata dok sa engleskog prevedem na srpski, pa uradim i onda opet prevedem na engleski. Na kraju sam učio reč po reč, tražio reči i po knjigama, zapisivao, i svaki dan učio po 20-30 reči. Teško mi je palo što nisam imao s kim da popričam, u društvu sedim i ćutim, ta barijera me je mnogo sputavala”.
Jednu stvar posebno ističe kao najtežu…
„Udaljenost od kuće i komunikacija su bili najteži, koristio sam kartice za telefonske pozive. Zamislite da platite pet dolara da se čujete sa porodicom jednom nedeljno i to na minut… To je za sadašnje vreme nezamislivo, iako uopšte nije bilo tako davno“.
Školovanje, radno iskustvo, sve i svašta je prošao, pa odlučio da se vrati u Srbiju – zašto?
„Išao sam u dve srednje škole, ‘Paterson Prep’ i ‘St. Benedict’s Prep’, i posle na fakultet ‘Davis & Elkins College’. Pre sedam godina sam pričao kako ću se vratiti, jer želim da pomognem našoj deci koja bi da idu u SAD, i sad to zaista mogu da uradim. Sarađujem sa agencijom ‘Athlete Plus‘, sa sličnim ljudima koji su meni pre 15 godina pomogli da odem“.
Branko je potom iz Severne Kalorine prešao u Nju Džersi, u novu srednju školu koja je bila broj jedan za fudbal u Americi. Dobio je punu stipendiju za prelazak, pa je tamo nastavio školovanje u trećoj i četvrtoj godini.
„Tu je bio baš visok nivo sporta, treninga, opreme, putovanja… Prvi put sam osetio šta znači profesionalni sport u nekom smislu. Kad sam završio fakultet, uzeo sam godinu dana slobodno i igrao malo futsal u Čikagu. Onda sam se na kratko vratio u Srbiju, igrao za BSK Borču kad je bila u Superligi. Nije mi se uopšte svidelo kako je to sve izgledalo u našem fudbalu i sportu generalno. U Americi nam je bilo drugačije, najbolja stvar je bila to druženje u timu. Ceo taj sklop škole i sporta u jednom mi je fascinantan. Na časovima smo bili od 9 do 14 sati, onda idemo na trening, posle učenje, kao neka velika ekskurzija koja dugo traje. Tada sam se zbližio sa nekim ljudima za ceo život“.
Usledila je nova selidba, diploma, ozbiljan posao…
„Dobio sam ponudu da iz Čikaga odem u Vest Virdžiniju na koledž, tamo sam za tri i po godine završio četvorogodišnje školovanje i dobio fakultetsku diplomu za marketing. Potom sam otišao na Zapadnu obalu u Sijetl da radim u njihovom državnom fudbalskom savezu, u sektoru za omladinu. Bio sam tri godine, organizovali smo turnire po celoj državi Vašington, bio je to dobar posao“.
LEKCIJE SAZREVANJA, SNALAŽENJA I PRILAGOĐAVANJA
Dugalić ističe da je mnogo više lepih trenutaka doživeo u SAD od loših i podvlači kako bi opet baš sve isto uradio.
„Naučio sam veliku lekciju sazrevanja, snalaženja i prilagođavanja, što je nekako najveći atribut ljudskog tela. Koliko god misliš da nema šanse za nešto, ipak možeš, ili ćeš opstati ili ćeš propasti što se kaže. Nema povratka, roditelji su pozajmili novac za avionsku kartu, a mnogi su se vraćali jer nisu mogli da izdrže. Sport je meni bio izlazna karta za kupovinu bolje budućnosti, ne samo finansijski, nego u smislu obrazovanja i života generalno, čini mi se da toga danas deca nisu svesna“.
Jednu stvar posebno naglašava.
„To sazrevanje je bilo baš zlata vredno, kad si u tome milion puta pomisliš šta mi je ovo trebalo, ali kad prođe svestan si zašto, da mogu da vratim vreme opet bih sve isto uradio. Da imam dvoje dece, oboje bih poslao u Ameriku, znam koliko bi nam bilo teško, ali ta neka spartanska metoda je što se mene tiče sjajna za razvoj dece i dalje formiranje ličnosti“.
Dugalić je objasnio zašto je poželeo da se vrati u rodnu zemlju i šta je bilo ključno.
„Prelomno je bilo to što nisam video sebe da živim u narednih 15-20 godina u Americi. Želim da budem sa suprugom u Srbiji, da mogu da obiđem porodicu više od tri puta godišnje… Želim da i naša deca prođu delom kroz ovu školu ovde, da se bore, idu na probu, jer u Americi obrni-okreni imaš komfor. Treneri su tamo mnogo pažljiviji, meni su kod nas na probi kada sam imao šest godina rekli da ne znam da igram fudbal, to je tamo nezamislivo, jer si oštetio dete za ceo život, a meni je to stvorilo žar da se borim. Da dokažem da mogu. Sad je sve dosta lakše, od toga da možeš da se čuješ sa svojima, preko svega drugog. Zalažemo se za to da osim tokom samog procesa apliciranja, deci obezbedimo i maksimalnu podršku u svakom smislu dok su tamo.”
Ističe koliko je presudno to što za njega ne bi bilo nepoznatog prilikom usmeravanja mladih na njihovom američkom putu.
„Kako si, kako je s trenerom, je l’ treba neka pomoć oko bilo čega, ta pitanja mnogo znače, to bi bila moja uloga dok su tamo, između ostalog. Da može svako da mi kaže kako mu teško pada škola, ako ne igra kod trenera, da popriča sa mnom oko čega god, jer nostalgija ume opasno da drma… Sam sebi sam bio i najveći prijatelj, sada to tako ne mora i želim da im stavim do znanja da nisu sami u tome”.
Pojasnio je kako bi sada funkcionisao odlazak srednjoškolaca u SAD.
„Do dece dolazimo najčešće preko turnira, preporuka naših klijenata koji su već u Americi ili nekih organizacija, klubova… Imamo i akademije po svetu, od Španije do Dubaija, i tako dolazimo do dece i roditelja kojima predstavljamo ideju ako su zainteresovani za odlazak u Ameriku. Zavisno od sporta pravimo profil tog igrača, glavno je šta žele roditelji i kakve su im finansijske mogućnosti. Raspon je uglavnom srednja škola, od 14 do 18 godina, može i direktno na fakultet, ali je moja preporuka barem godinu dve u srednju školu da bi se prilagodili. Srednja škola je tamo i dalje sporija malo, profesori hoće mnogo da pomognu, taman i da se malo nauči jezik, upozna se s kulturom, lakše je sve posle. Na fakultetu je to malo više biznis, ozbiljni timovi, lige, rezultati, takmičenja, kamere, mnogo se očekuje“.
OD KLINCA DO ZRELOG ČOVEKA
Sport je verovatno jedna od najlepših stvari u odrastanju, i životu uopšte, ali je bitno da ne bude jedino na šta su mladi usmereni.
„Svi oni sanjaju NBA, istina je mnogo surovija. Ne treba nekog demoralisati, samo treba predočiti šanse za onaj najveći uspeh o kojem deca maštaju, ali neko može da ode na Harvard i da posle neke takve baze i povezanosti sa ljudima kad ga završe mogu da rade šta god žele u životu. Zato ne treba sve karte polagati na sport, naravno da treba biti maksimalno posvećen i uporan, samo ne treba zapostaviti ni akademsku stranu“.
Otkriva i kako danas reaguju ljudi kada im se predoči plan odlaska deteta „preko bare“.
„Ljudi hoće da poveruju, jer im pričam iz iskustva… I želim da pomognem, meni je drago da neko uspe, zato se razvija i ta naša mentorska strana. Radimo generalno sve sportove, primarni su košarka, fudbal, odbojka, vaterpolo, veslanje, atletika i za devojčice i za dečake. Mi u ‘Athlete plus‘ imamo želju da pomognemo studentima sportistima da ostvare pun potencijal – da igraju i studiraju u inostranstvu. To podrazumeva sve od stipendija do usluga mentorskih programa. Imamo više od 15 godina iskustva u radu sa sportistima, trenerima i skautima iz celog sveta. Organizovali smo više od 2.500 stipendija i sve to kažem samo radi shvatanja ozbiljnosti programa“.
Na prvu loptu možda neke cifre deluju vrtoglavo, za neke nemoguće, zapravo nisu mnogo veće od roditeljskih izdataka u Srbiji na godišnjem nivou. Plus je to životna investicija koja ne može da se poredi ni sa čim drugim.
„Proces je da nakon što mu stvorimo profil, onda kontaktiramo trenere, pričamo, pregovaramo… I posle nekoliko dana sednemo sa roditeljima i predočimo, na primer, tri ponude, damo im više opcija svakako. Predloge pravimo prema nekom njihovom projektovanom budžetu, na njima je posle da odluče šta im odgovara. Ako izaberu neku od ponuđenih opcija, slede potrebne formalnosti, papirologije i slično. Tamo je škola oko 60.000 dolara godišnje, ali mi im obezbeđujemo najveću mogucu stipendiju. Stipendija je i sportska ali i akademska. To je stvarno životna investicija, te četiri godine od klinca naprave zrelog čoveka koji će kasnije donositi drugačije, ispravnije odluke u svakom pogledu – naučiće sam da se snalazi, pošto roditelji preko okeana ne mogu da uskoče da mu pomognu“, završio je Branko Dugalić.
BONUS VIDEO Spektkal Filadelfije i Kanzasa u 57. Superboulu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar