Smrt Henka Arona, jednog od najboljih igrača u istoriji bejzbola, obeležila je odlazak ne samo čoveka koji je obeležio ovaj sport, već i završetak jedne priče koja bi mogla da posluži kao inspiracija.
Tamnoputi Aron je 1974. godine oborio rekord legendarnog Bejba Ruta po broju „houm ranova“, za njegovo ime vezano je još šest rekorda MLB lige, a rezultat koji je postigao dodatno dobija na težini ako se u obzir uzmu okolnosti pod kojima je do njega došao.
Rođen je 1934. godine u mestu Mobajl, u američkoj državi Alabama, u kojoj rasizam nije bio stran, ali je situacija žestoko izmakla kontroli u godini kada je postalo jasno da je pitanje dana kada će doći do „kote 715“ i tako nadmašiti Bejba, legendu Njujork Jenkisa i po mnogima najboljeg udarača kog je bejzbol ikada video.
PROČITAJTE JOŠ...
Navijači Boston Red Soksa i Njujork Jenkisa činili su sve što je u njihovoj moći kako bi uticali na Arona, pa je iz dana u dan dobijao pisma u kojima je išlo od psovanja do najjezivijih pretnji. Isto je bilo i na tribinama, pa je gotovo svaki njegov izlazak na teren sa palicom u rukama praćen uvredama i pretnjama, na šta je on odgovarao osmehom, a rezultat bi neretko došao u vidu loptice koja je letela daleko van granica terena.
„Mislio sam da sam gotov, ali kada god bih izašao na teren i stao u prostor za udarače, razmišljao sam samo o bejzbolu“, rekao je Aron svom dugogodišnjem prijatelju, novinaru Terensu Muru, u razgovoru koji su imali krajem decembra 2020. godine.
U tom razgovoru Aron je otkrio da su pojedinci išli toliko daleko da su u pismima pretili kidnapovanjem njegove dece, ali su te pretnje na papiru i ostale, dok je krčio put ka legendi ovog sporta.
Ipak, Henk Aron nije jedini sportista koji je na rasnu ili bilo kakvu drugu vrstu diskriminacije i pretnje odgovorio ostvarivanjem rezultata o kom će generacije nakon njega pričati.
Priču o tada 23-godišnjem Afroamerikancu zna gotovo čitava planeta. Ovens je na Olimpijske igre u Berlinu 1936. godine stigao u jeku rasta nacističke ideologije Adolfa Hitlera, uprkos pritiscima da odustane od puta u prestonicu Nemačke. Ovensa je od učešća pokušao da odgovori, između ostalih, čuveni borac za ljudska prava Volter Frensis Vajt, ali je, nakon nešto dužeg razmišljanja, odlučio da ode put Evrope.
Ispostavilo se da je povukao pravi potez jer je gotovo savršenim nastupom maltene sam oborio tezu Adolfa Hitlera o uzvišenoj „arijevskoj rasi“. Hitler mu nije direktno čestitao, ako izuzmemo blago mahanje dok je prolazio pored njegovog boksa, ali je Ovens postao prava zvezda kojoj je bila neophodna vojna pratnja kako bi ga, prema rečima njegovog timskog kolege Džimija Luvalea, sačuvala od najezde tinejdžerki koje su uz povike „Gde je Džesi“ pokušale makazama da dođu do delića njegove odeće.
No, pravi problem za Ovensa nisu bile same Igre u Berlinu, kako je i sam kasnije priznao više puta. Tokom takmičenja osećao se kao jednak sa ostalim sportistima, dok je od strane Luca Longa, legendarnog nemačkog skakača u dalj, dobio veliki broj tehničkih saveta, a on odgovorio masirajući Longov list kad je imao problema sa grčem.
Problemi za Ovensa nastali su po povratku u SAD. Iako ovekovečen oreolom čoveka koji je sa četiri zlatne medalje naterao Hitlera da napusti Olimpijski stadion bez rukovanja (mada je to kasnije potvrđeno netačnim – Hitler nije zbog Ovensa odlučio da ne pozdravi šampione već jer mu je zamereno to što je ignorisao sve sem nemačkih i finskih sportista), u domovini je doček bio blago rečeno hladan.
Jesse Owens winning the gold medal ? versus Hitler’s athletes in the 1936 Berlin Olympics. https://t.co/6hEzfzs8Rc pic.twitter.com/Kfx93JtpW4
— Austin Barbour (@Austin_Barbour) January 24, 2021
Predsednik SAD Teodor Ruzvelt mu nije poslao ni telegram, dok je Ovens, koji je zbog nastupa na Olimpijskim igrama ostao bez mesta na univerzitetu Ohajo, bio prinuđen da u narednim godinama proglasi bankrot, a potom radi veliki broj fizičkih poslova, među kojima se posebno istaklo točenje goriva na pumpi, sa jednim jedinim ciljem na umu – preživljavanjem, jer niko nije želeo da mu ponudi bilo kakav posao. Ovens je umro 1980. godine od posledica raka pluća, danas nagrada za najboljeg atletičara SAD nosi njegovo ime, uvršten je među najbolje sportiste 20. veka, a on sam će večno ostati upamćen kao sportista koji je gotovo sam „na pleća“ bacio teoriju o nepobedivosti arijevske rase i rasističke povike pretvorio u klicanje navijača dok je obarao rekorde sada već davne 1936. godine.
Dokaz da žrtve rasizma ne moraju nužno biti ljudi druge boje kože pokazuje i život Pitera Normana, sjajnog sprintera iz Australije koji je zbog jednog gesta na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. godine trpeo posledice praktično dok nije umro.
Norman je tokom trke na 200 metara zauzeo drugo mesto, iza Amerikanca Tomija Smita, a ispred Džona Karlosa. No, nije taj podvig ono što je upisalo ovog tada 25-godišnjeg mladića iz Kolburga, predgrađa Melburna, u anale ne samo sportske već i svetske istorije.
Slika sa postolja na kom, po prijemu medalje, Smit i Karlos stoje pognute glave uz dignutu desnu, odnosno levu ruku sa crnom rukavicom na njoj, sadrži i jedan detalj koji nije toliko poznat – Normana koji nosi bedž Olimpijskog projekta za ljudska prava, organizacije koja se mahom bavila ukazivanjem na postojanje rasizma prema sportistima tamne puti.
Svojim gestom Norman je zauvek „kupio“ ovu dvojicu atletičara (koji su, inače, nosili kovčeg na Normanovoj sahrani 2006. godine), ali i izazvao pravu odmazdu društva u Australiji. Uprkos olimpijskom srebru i statusu jednog od najboljih atletičara u istoriji Australije, podrška u rodnoj zemlji ne da je izostala, nego su Australijanci činili sve kako bi Normana na svakom koraku sabotirali, pa je, uprkos tome što je u čak 13 trka istrčao rezultat vredan mesta u Olimpijskom timu, selektori su kao jedini validan uzeli onaj sa trke koju je Norman trčao povređen.
50 years ago today, Tommie Smith and John Carlos raised their fists in protest at the 1968 Olympics. pic.twitter.com/mLyqKx2aTj
— Bleacher Report (@BleacherReport) October 16, 2018
Da njegov gest Australijanci nisu zaboravili bilo je jasno 2000. godine, kada je Sidnej bio domaćin Igara. Iako je, kako su tada tvrdili, Norman učestvovao u lokalnoj promociji olimpijskog turnira, za njega među počasnim gostima nije bilo, i gotovo je sigurno da ne bi prisustvovao ovom događaju da nije dobio poziv od strane Olimpijskog komiteta SAD.
Tek pošto je preminuo, Norman je počeo da dobija priznanja u Australiji, kao čovek koji je svojim gestom uticao na promenu sveta.
Kada je loptica za bejzbol 1. oktobra 1961. godine preletela ogradu stadiona Njujork Jenkisa na poslednjem meču sezone koji su Jenkiji igrali protiv Boston Red Soksa, Rodžer Meris je uspeo ono što se do tada činilo nemogućim – oborio je rekord Bejba Ruta po broju postignutih „houm ranova“ u sezoni. Po završetku meča Meris je u ruci držao pramen kose, koji je bio najbolji pokazatelj svega kroz šta je te godine prošao.
Meris je u Jenkije stigao 1960. godine, i već tada sa Mikijem Mentlom stvorio „M&M bojse“, tandem koji će ući u istoriju MLB lige kao jedan od najboljih od kako takmičenje postoji. No, u tom tandemu Mentlovo „m“ je bilo nešto veće zahvaljujući tome što je čitavu svoju karijeru proveo u Jenkijima. Sezona je po njih dvojicu krenula fantastično, i išlo je toliko dobro da su se utrkivali ko će imati veći broj optrčavanja po meču. Kada je bilo jasno da bi rekord Bejba Ruta iz 1927. godine mogao da bude oboren, usledila je prava odmazda od strane lokalnih medija, koja je išla od pokušaja zavade sa Mentlom do indirektnih poziva na linč, a situacija je dostigla tačku ključanja kada je Meris dobio i pretnje smrću od navijača koji su bili spremni na sve kako bi rekord ostao u vlasništvu „pravog Jenkija“.
Meris je uspeo da, uprkos svemu, upiše svoje ime u istoriju bejzbola, ali je sve to ostavilo traga, pa je u narednim godinama bio tek bleda senka, da bi 1985. preminuo. Njegov rekord stajao je sve do 1998. godine, kada ga je nadmašio Mark Mekgvajer.
Kada je krajem ’70ih godina prošlog veka doneta odluka o ukidanju škola podeljenih po boji kože, grad Aleksandrija iz američke države Vidžinija postao je jedan od najpopularnijih u čitavoj Americi zahvaljujući ekipi koja je igrala američki fudbal – Tajtansima iz škole „Ti Si Vilijams“. Herman Bun, dotadašnji pomoćni trener, proglašen je za glavnog, dok je legendarni Bil Jouts trebalo da bude njegov zamenik.
Former TC Williams coach Bill Yoast (“Remember the Titans”) passed away yesterday at 94
pay homage pic.twitter.com/c8mIvVKxdg
— Phil Murphy (@Phil_Sports) May 25, 2019
Po prvi put ekipu su činili igrači bele i tamne puti, pa su pripreme, radi zbližavanja, održane u Pensilvaniji. Sve to dalo je rezultata, savršeno su igrali te sezone, ali to nije sprečavalo navijače da svoj stav iskažu razbijanjem prozora na Bunovoj kući, ubacivanjem WC šolje, pucanjem ispred nje… Situacija je počela da izmiče kontroli, i pitanje je šta bi bilo da Joust nije javno stao uz Buna.
It is with great sadness that we share the sad news of the passing of former Head Football Coach Herman Boone who lead the Titans to the State Championship in 1971?. #RIP@TCWilliamsAD @TCWSports @AlexandriaPatch @AlexandriaNow @AlexGazette pic.twitter.com/4I0DFAAWSF
— T.C. Williams H.S. Football Boosters (@TCTitanFootball) December 18, 2019
Rezultat? Dvadeset i sedam vezanih pobeda, nula poraza, osvojeno državno prvenstvo i mesto u istoriji ovekovečeno sjanim filmom „Remember the Titans“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar