0
Druga decenija 21. veka odlazi u arhivu, pa je pravi trenutak da sumiramo sve ono što se dogodilo u svetu najjače lige u američkom fudbalu na planeti od 1. januara 2001. godine do poslednjeg dana 2020. godine.
PROČITAJTE JOŠ...
Tihi dečak iz San Matea
U suštini, priča o američkom fudbalu u 21. veku, tačnije bar u prve dve njegove decenije, počinje i završava se jednim imenom – Tom Brejdi.
„Sećam se tog dana kada je došao. Nosio je kutiju sa picom i neke sveske ispod miške. Pozdravio me je, i pre nego što je stigao da kaže bilo šta, rekao sam mu da znam ko je, on je Tom Brejdi, naš pik šeste runde.“
Odgovor koji je Robert Kraft, prvi čovek Nju Ingland Pejtriotsa, dobio od Brejdija poslužio je kao svojevrstan putokaz svega što će se u narednim godinama dešavati:
„Ja sam najbolji potez koji je ova organizacija napravila.“
Poprilično samopouzdano zvučao je momak koji je odabran kao 199. pik na draftu, ali ne bez razloga. Tehnički, prvu utakmicu Brejdi je odigrao 2000. godine, ali je kompletirao jedan pas, i to za tajt enda Roda Ratlidža 23. novembra u porazu od Detroit Lajonsa 34:9.
Prvu sezonu počeo je kao četvrti kvoterbek u rosteru, tokom godine se izborio za drugo mesto u ekipi, iza Drua Bledsoa, a potom u drugom meču druge sezone, nakon što je Bledso doživeo unutrašnje krvarenje protiv Njujork Džetsa, preuzeo „komandnu palicu“ i nije je ispuštao sve do leta 2020. godine.
Od prve plej-of utakmice bilo je jasno da je pred Nju Inglandom svetla budućnost, ali je i taj meč, uprkos sjajnom nastupu Brejdina i 314 prebačenih jardi, pokazao da će sva slava tima iz Bostona ipak imati blagu senku u vidu skandala koji su Petse pratili tokom godina. Te godine, protiv Ouklend Raidersa, Brejdiju je izbijena lopta prilikom obaranja. Sudije su, s obzirom na to da su do lopte došlo igrači Raidersa, pregledale snimak i preinačile prvobitnu odluku o famblu u nekompletan pas.
Nedugo potom doneta je odluka poznata kao „Tuck rule“, a Brejdi dobio priliku da zablista. I to je uspeo, pogotovo u Superbolu, gde je protiv Remsa na 1:30 pre kraja doveo Petse dovoljno blizu da legendarni Adam Vinatijeri može da šutne za tri poena. Boston je slavio, a Brejdi bio po prvi put MVP, i to kao najmlađi kvoterbek kom je pošlo za rukom da osvoji Lombardijev trofej.
To je u narednim godinama uspeo još pet puta, uz četiri titule namenjene najboljem igraču poslednje utakmice u sezoni, tri naziva najkorisnijeg igrača lige za čitavu sezonu… I pokazao da nije pogrešio kada je rekao ono što je rekao Robertu Kraftu. Ostaće, doduše, mrlje u vidu skandala sa špijuniranjem protivnika ili izduvavanja lopte, zbog čega Brejdi nikada neće biti jednoglasno smatran za najboljeg, ali ono što niko ne može da ospori jeste činjenica da je obeležio prvih 20 godina 20. veka kada je ne samo američki fudbal, već i sport generalno u pitanju.
Šerif od Luizijane
Kada kažete „šerif“, prva stvar koja pada na misao je čovek u mokasinama, sa zvezdom na peti, kako ide kroz puste ulice Divljeg zapada i u stilu Vajata Erpa sprovodi čeličnu ruku pravde. Upravo takav utisak ostavljao je Pejton Mening, nakon što je stigao u Indijanapolis Koltse. Mening je dres Koltsa zadužio 1998. godine, ali je pravi uspon počeo 2003. godine i savršene utakmice protiv Tampa Bej Bakanirsa. Aktuelni šampioni imali su minus od 21 poena na manje od četiri minuta pre kraja, kada je Mening počeo da „rešeta“. Tri tačdauna, uz jedan uspešan „onsajd kik“, i njegovi Koltsi su postali jedina ekipa u istoriji lige koja je nadoknadila deficit od 21 poena za manje od četiri minuta igre.
Usledilo je više od deset godina nadmetanja između Brejdija i Meninga, povremeno bi se u trku uključio neko treći, poput Drua Brisa, Arona Rodžersa ili Rasela Vilsona, ali su ova dvojica igrača iz nedelje u nedelju dizali lestvicu sve više i više. Dolazilo je povremeno do bljesaka drugih igrača, pa su dominantne sezone imali Dru Bris, Rasel Vilson, Aron Rodžers, Kem Njuton, Džo Flako, Met Rajan.. Ali, niko od njih nije uspevao da u kontinuitetu pruži ono što su pružali Brejdi i Mening. Da stvar bude još bolja, dodatan problem Brejdiju napravio je mlađi Pejtonov brat, Ilaj, koji je dva puta osvojio Superbol upravo pobedama nad Nju Inglandom.
Što se „Šerifa“ tiče, Pejton je u penziju otišao uz prasak, pošto je – doduše, u dobroj meri zahvaljujući Vonu Mileru – odveo Denver Bronkose do titule, svoje druge u karijeru (prvu je osvojio sa Koltsima).
Šta kaže statistika?
Najuspešniji tim u prethodnih 20 godina je Nju Ingland sa šest titula, Baltimor, Njujork Džajantsi, Pisburg Stilersi imaju po dve, dok su po jednu titulu osvojili Tampa Bej, Nju Orleans, Sijetl, Denver, Indijanapolis, Filadelfija, Grin Bej i aktuelni šampioni, Kanzas Siti Čifsi.
Odbrana donosi titule
Trend koji je počeo da se polako razvija devedesetih, od 2001. godine na ovamo dobio je zamah, pa je liga donosila sve više pravila koja su ograničavala defanzivne igrače. Tako je povećan broj faulova koji su smatrani „nepotrebnom grubošću“, dok je poslednji u nizu prekršaja o kom se pričalo mesecima takozvano „ugrošavanje bacača“ – igrač mora da pokuša da izbegne udaranje igrača koji baca loptu čim vidi da je ona izbačena iz ruke. Tako je izbijedno jedno od najjačih oružja odbrane, a u defanzivi su na ceni dobili pravi umetnici. I podarile su nam dvehiljadite godine neke od najboljih defanzivaca ikada – od Reja Luisa, preko Troja Polamalua do Ndamukonga Sua, Ričarda Šermana, Flečera Koksa, Aronda Donalda, Luka Keklija i savršenog Džej Džej Vota, ispodprosečne ekipe postajale su prave mašinerije zahvaljujući brutalnoj odbrani.
I retkost je – ako je uopšte moguće – pronaći sezonu kada je napad odnosio pobedu nad odbranom. Najbolji primeri su Superbol 49, kada je Malkolm Batler presekao pas Rasela Vilsona (i naterao čitav svet da u neverici pokušava da shvati zašto je Pit Kerol odlučio da loptu da Vilsonu u ruke umesto Maršonu Linču), Superbol 50, kada je do tada nezaustavljivog Kema Njutna Von Miler dva puta oborio, izbio loptu, a Denver Meningu doneo najlepši poklon za oproštaj, zatim Superbol 52, koji je, uprkos maestralnoj partiji Nika Folsa, odlučio „strip sek“ Brendona Grejema koji je došao do Dereka Barneta…
Da ne pričamo o tome da je jedno od najpopularnijih „trejdmarkovanih“ imena ono koje je nosila defanzivna trojka Sijetl Sihoksa – Kem Čanselor, Ričard Šerman i Erl Tomas, uz promenu na mestu četvrtog igrača u takozvanom „sekonderiju“, mada su tu najčešće bili Brendon Brauner ili Bajron Maksvel. Evo predloga za jedan eksperiment – nađite nekoga ko prati američki fudbal, pitajte ga za „Legion of Boom“, i prepustite se naletu emocija pri spominjanju apsolutnog savršenstva jedne defanzivne četvorke.
Čuda se dešavaju onima koji veruju
Tokom godina videli smo neke zaista neverovatne preokrete, pobede u poslednjim sekundama, a na snimcima ispod moći ćete da se podsetite nekih od njih:
Odlasci koji su pogodili sve
Prve dve decenije 20. veka obeležio je i veliki broj tragedija vezanih za NFL.
U januaru 2007. godine u pucnjavi je ubijen kornerbek Denvera Darent Vilijams, i to nakon što je bio jedan od najboljih kornerbekova u sezoni pre.
Tek što se oporavila od Vilijamsove smrti, liga je ponovo bila na kolenima, a Vašington Redskinsi odavali počast izvođenjem desetorice igrača, uz upražnjeno mesto na poziciji sejftija, koje je trebalo da zauzme ubijeni Šon Tejlor. Njega su u decembru iste godine usmrtili prijatelji nakon žurke na kojoj su zajedno prisustvovali, a sve sa ciljem otimanja novca od njega.
U decembru 2012. godine, Jovan Belčer je prvo ubio svoju devojku, nakon čega je automobilom došao do stadiona Kanzas Siti Čifsa, a potom, tokom razgovora sa trenerom Romeom Krenelom i generalnim menadžerom Skotom Pijolijem, izvršio samoubistvo pred njima.
U poslednjih par godina, najviše se spominjalo ime Arona Ernandeza, tajt enda Nju Inglanda, koji je osuđen zbog dvostrukog ubistva i to u momentu kada je pretio da postane jedan od najboljih igrača lige. Umesto toga, Ernandez je ubio dva čoveka, dobio je doživotnu kaznu, a u aprilu 2017. izvršio je samoubistvo vešanjem u zatvorskoj ćeliji.
Takođe, trebalo bi spomeniti i smrt Peta Tilmana, koji je 2001. napustio NFL i otišao u vojsku, da bi poginuo 2004. godine u Avganistanu, kao i ubistvo Stiva MekNera, kog je ubila ljubomorna devojka.
CTE – istraga koja bi mogla da promeni tok sporta generalno
Kada je 2002. godine preminuo „Gvozdeni“ Majk Vebster, legenda Pitsburga, patolog Benet Omalu izvršio je autopsiju i otkrio tragove hronične traumatske encefalopatije, ili skraćeno CTE, stanja do kog dolazi usled neprekidnog dobijanja udaraca u glavu. Studija iz 2017. godine potvrdila je da čak 99% preminulih igrača američkog fudbala ima tragove razvoja CTE. U narednim godinama liga je donela veliki broj pravila po kojima su udarci u glavu zabranjeni, dok su igrači, nakon što osete bilo kakav vid problema, moraju da napuste igru i ne smeju da se vrate na teren sve dok ne prođu protokol. A situacija bi mogla da bude još drastičnija, s obzirom na to da se trend borbe protiv CTE širi, pa je izvesno da prave promene, bar kada je ovo u pitanju, tek slede u narednim godinama.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
