Ispovest srpskog olimpijca: Rat mu odneo sve, on postao magistar i šampion

Ostalo 17. okt. 202115:55 > 16:54
Podeli:
Aleksandar Kukolj Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

"Otac je doveo mamu i mene u Beograd, vratio se na ratište da brani svoje ognjište. Kada je selo izgorelo, došao je kod nas i opet krenuo od nule. Želudac mi se okrene zbog te situacije, otac je izgubio sve, ali nije promašio kao roditelj i može da bude ponosan kada pogleda moju sestru i mene."

PROČITAJTE JOŠ

Ovo je samo deo životne priče jednog od naših najvećih šampiona u borilačkim sportovima.

Džudista Aleksandar Kukolj može se pohvaliti uspesima na više polja, retkost je kombinovati vrhunske rezultate u sportu i obrazovanju, njemu je to pošlo za rukom uprkos trnovitom početku i vihoru rata.

Bio je đak generacije u osnovnoj i srednjoj školi, osvajao je evropska i svetska odličja, sanja olimpijsku medalju i već pravi plan za Pariz, gde bi mogao da kruniše bogatu karijeru.

Za Nova.rs, opisao je teške porodične trenutke kojih kao mali nije bio ni svestan, a iz kojih je kasnije dosta toga naučio i shvatio zašto može da bude ponosan na svoje roditelje, koji su ga u najtežim vremenima izveli na pravi put.

„Ja sam 1991. rođen i rat generalno nisam osetio, ali jeste familija uža i šira, i to dobro. Moji su poreklom iz Bosne, iz Kukolja kod Zvornika. Otac je šofer u penziji, napravio je nešto i došao u Beograd, krenuo da radi i bio je u ‘Trudbeniku’ koji je imao ozbiljne projekte po svetu, tako sam se i ja rodio u Pragu. Pre rata je radio u Crnoj Gori i Iraku na nekim projektima, zaradio je pristojno za to vreme i uspeo je da se skući u svom selu i napravi neku razliku u svom životu. Onda izbija rat i u tom momentu smo mi u Češkoj, u septembru 1991. Negde početkom 1992. smo se vratili iz Praga u Kukolje. Ne sećam se tačno cele hronologije, ali čim smo se vratili, nije to toliko još bilo zakuvano u tom reonu. Znam da je otac branio liniju i da je bio na položajima, ako nešto pukne iz tog sela, da smo napadnuti i da mora da se vrati jer su tu žena i dete. Znam sve o tim pričama pomalo i u početkom 1992. godine u februaru, martu ili aprilu, taj neki period, poslao nas je za Beograd, a on je ostao kao dobrovoljac na ratištu još šest meseci. Da brani svoje ognjište, nije se pojavio u nekoj formaciji ili bilo šta slično, dok je mogao da brani svoje ognjište, branio je, a kada je selo izgorelo, on je zbog svih stvari koje je tamo video i sa jedne i sa druge strane, došao u Beograd i opet krenuo od nule. Od nule je krenuo u trenutku kada ima dete i kad kreću lude godine 1990-ih, sestra mi se rodila 1994. i iz mog trenutnog ugla, želudac mi se okreće zbog te situacije. Nema, i to ti je to. Nema hrane, brate, i to treba da rešiš. Ja sam sada daleko od bogatog, ali mogu pristojno da živim i ne moram da razmišljam kako da kupim detetu patike. Ali situacija u kojoj je on bio mi je nezamisliva, da primiš pola plate i da možeš da je podigneš za dva dana i fali malo da kupiš detetu jaknu. Tek sada mogu da razumem težinu tih stvari kada imam svoju decu. Ranije mi je to bila priča kao priča. To je bila tragedija naše nacije, ne samo moje porodice, nismo jedini kroz to prošli.“

Aleksandar Kukolj Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Inflacija je „pojela“ mnoga domaćinstva tog doba, mnogi su bili žrtve čuvenih priča „Jezda – Dafina“.

„Bile su zarobljene devizne rezerve, nije moj ćale verovao u te priče gazda Jezde i te ekipe, iako on možda nije najobrazovaniji po tom pitanju. Bilo je čak ljudi u njegovom okruženju koji su super prošli u tom prvom talasu sa gazda Jezdom zbog čega su i bili namamljeni neki drugi ljudi. Vidiš, nisam dublje u to ulazio iako sam ekonomista, mogao bih da malo uđem u materiju da bih razumeo šta se sve tačno desilo i kako su sve izašle pare i kako su fiksirali dinar za marku… Da ne ulazim u to, ali znao sam da je dolazio da digne svoje marke i kažu mu ‘nema’, a on stoji na šalteru dok ne bude bilo. Dođe čovek i deponuje ne znam koliko maraka. On kaže, ‘evo ih sada’, a onda mu kažu da su to namenske marke za to i to. Kao klinac, skupljao sam krompirove zlatice, za svaki od tate dobijem dinar. Skupim ih 200 i iz kurtoazije ga pitam gde da uložim. On kaže, ‘sve spiskaj sine na lagodan život, ja gde god sam uložio da sam mislio  da je dobro, sve mi je propalo.’ Karikiramo, zeza se, ali suštinski ne zeza se. Ne postoji ništa sigurnije s parama nego da ih uložiš u kuću i deviznu štednju. On je oba izgubio u jako kratkom periodu. Kuća je izgorela i to je igra sudbina, to je nešto što ne možeš da predvidiš i u tome ne možeš da budeš pametan unapred. Kao što su mnoge kompanije propale u svetu jer ne možeš da se osiguraš od globalne pandemije i da se nečemu samo nadaš. Imaš neke stvari za koje nije racionalno i moguće imati plan. Ali eto, moj otac je isplivao, čupavo je bilo. Za ponos je to što on kaže, ‘prošao bih kroz to još pet puta za decu kakvu sam napravio’. Ja se bavim sad javnim poslom, sestra mi je završila fakultet i zaposlila se preko projekta za 50 najboljih sa jako visokim prosekom, dobila je mesto koje je želela i na kom je volontira. Pristojni smo i ispali tačno kako treba, ja sam napravio to što sam napravio u karijeri i to je javno.  Neke su se stvari posložile u životima mojih roditelja da u zrelim danima mogu da uživaju kao ljudi. Kad ih vidim vikendom… Budu tu sestra i njen momak koji je divan čovek i sa kojim planira budućnost, dođemo žena i ja uz dvoje dečice. Izvučem se sa svojim mislima, nekim petim, dođe momenat da mogu da razmišljam o nečemu jer su oni sa decom, pogledam ih i bukvalno osetim  – mučili su se, ali znam zašto su se mučili. Gledam njih i daleko od toga da treba neko opet da prolazi kroz to, ali gledam njih i voleo bih da mi tako prolaze dani kada dođem u te godine.“

Aleksandar Kukolj Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Školovanje je posebno bilo važno Kukolju od samog početka.

„Sve što napraviš, napraviš u skladu sa okruženjem, mentalni sklop ti je takav i sistem vrednosti. Tebi za bodovanje i upis srednje ulaze ocene iz petog razreda. Teško da ćeš to objasniti detetu u petom razredu da mu to treba, meni je objašnjavano to, ali tada si u fazonu ‘ma boli me sada uvo za fakultet, hoću da se igram’. A suštinski, ako tada hoćeš da budeš mangupčić, moraš da imaš loše ocene i da bežiš sa časova, nemaš drugi način da se istakneš. A to te onda košta kroz te bodove i znanje, onda ulaziš u vrzino kolo iz kog je teško izaći. Praktično sudbinu predodređuješ negde u petom razredu, ne možeš da zameriš detetu u petom razredu što će biti simpatičan devojčicama jer je pobegao sa časa. Ne možeš ni da ga osudiš ne znam koliko, to su dečački nestašluci. Ali kec onde, ovde, ništa nisi naučio, prijemni bato, ta devojčica ima 95 bodova, a ti 62. Meni je škola išla i znali su roditelji da se raduju tim mojim sitnim uspesima u celom tom ludilu. Meni je to bilo jako, dobijem peticu i donesem svesku, oni se Bog zna kako oduševe. To mi je bio način da nahranim klinački ego, ali mi je bilo drago što u svim njihovim mukama mogao da ih obradujem. Završio sam osnovnu i srednju školu kao učenik generacije, išao sam u Drugu ekonomsku školu gde je direktor bio Dejan Nedić.“

Aleksandar Kukolj Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Tu je dobio laskavu titulu i motivaciju „do neba“.

„Tada se odlučilo da za učenika generacije glasaju profesori, a ne da ide po statutu. Ja sam tada imao 18 godina, a prethodni statut je vrednovao takmičenja iz ekonomskih predmeta. Onda se to poklopilo sa državnim prvenstvom u džudou, ali sam imao dobru konekciju sa profesorima koji su me stvarno uvažavali. Bio sam mangupčić, ali uvažavali smo se, nisam bio bezobrazan, naravno, ali sam se uvek trudio da znam sve što traže. Bitno je da ostaviš utisak gde god se pojaviš i da budeš autentičan i upečatljiv. Čujem se i dalje sa nastavnicima i društvom iz srednje, doživljavam to da razredni starešina dođe na rođenje deteta. Bitno je kako se pokažeš, kad je težak zadatak, a kada mi nešto nije jasno, ja sam u stanju sedam puta da dignem ruku dok mi ne objasne da mi sve bude logično. Moraju da te zapamte, trudiš se da ne pitaš gluposti, ali tako se napravi konekcija i ja sam i taj fakultet završio sa profesorima koje doživljavam kao prijatelje. Igrom slučaja, kada sam završio fakultet, upisao sam master studije privatno i nisam se pokajao, opet bih isto. Tu su predavali profesori sa državnog fakulteta došli sa idejom da naprave fakultet kakav misle da treba. Kad takvim ljudima daš to ovlašćenje, to ispadne kako treba. Ja sam sarađivao sa Vladom Vučkovićem, jednim od profesora koji je sada izašao iz prosvete i otvorio pivaru i bavi se proizvodnjom. Sednemo i ispričamo se, znao sam da nema asistenta i da je zbog svojih obaveza bio i fiskalnom savetu, ima ga i u medijima pomalo. Nudio me je da me preporuči kolegama u drugim branšama. I ja vidim da ako se ne budem bavio ekonomijom na bilo koji način, da ću ispasti iz koloseka.  Zagrebao sam ispod površine i video da mi je zanimljivo. A realan sam prema sebi i znam da nisam tip koji će u slobodno vreme reći ‘hajde malo uzmi da prelistaš ekonomiju da se podsetiš’. Od toga nema ništa, pa sam se ponudio da budem volonter saradnik u nastavi, zbog mojih sportskih obaveza je tako moglo da funkcioniše. Kada mu treba zamena, ja ako mogu, dođem, ako ne, onda radi kako je i bez mene radio. Suštinski nisam mnogo bio angažovan, ali mi je bilo jako zanimljivo. To što sam zakačio… Znaš kako, kada treba da pripremim predavanje, ja se trostruko polomim u odnosu na to kada treba da pripremim ispit. Jednostavno, takav sam tip i imam odgovornost prema drugima i sebi. Ne treba da znam sve, ali ne sme da mi se desi na predavanju da ne znam nešto što bi trebalo da znam. Tako je funkcionisalo i ja u tom momentu imam 25-26 godina i predajem ljudima od 22 koji me zovu profesore. Meni je to bilo super zanimljivo. Gostovao sam i jednoj emisiji gde je gost bio profesor koji se igrom slučaja zna sa Vladom Vučkovićem, profesorom, i posle mog izlaganja smo se toga dotakli. Onda je shvatio da sam završio ekonomiju i posle me je zvao da gostujem na predavanju kod njega.“

Aleksandar Kukolj Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Razmišlja Kukolj i „šta dalje“.

„Mislim da mi je vreme da širim izbore sve više. Ono što volim kod sebe, jeste što kad nešto želim, tome bih se posvetio maksimalno. Tako je bilo sa džudom i ekonomijom, ne znam još na koju ću stranu da odem, imam više vizija, šta je realno, šta ne, videćemo. Ja i kroz obrazovanje, sportske rezultate i poznanstva imam mogućnosti da radim šta god hoću, nemam limit da nemam iskustvo, obrazovanje ili ime, u krajnjem slučaju. Volim da vidim gde sam i u drugim sferama, u džudou sam imao uvek i bekap. Imao sam mogućnost da se zaposlim, imao sam alternativu. To nije baš tipično za veliki sportski rezultat, ali znaš ono, Švarceneger je rekao da ne smeš da imaš plan B, uvek ti tri posto ode na plan B, a ovamo ti treba 117 da bi nešto napravio. Ja sam uspeo da ne idem baš tim putem. Samo je razlika što je njemu plan B,kompanija, a meni je bio plan B gola egzistencija. Ja nisam hteo ništa da prepuštam slučaju. Evo i sad, kada sam nešto napravio, idem za 15 dana na Belmeken gde imam krevet, internet i klopu, ali nema živog čoveka 16km okolo. Ja to svesno biram i nije mi problem, biram da vidim da li sam taj igrač ili nisam. Pokazao sam sebi da mogu da zagrebem kada mi je bitno, bez obzira na to šta je sa strane.“

Foto: EPA-EFE/TAMAS KOVACS

U sportskoj karijeri, Kukolj je ponosan na talas koji je pokrenuo.

„Ja sam za Srbiju u 2017. osvojio prvu evropsku medalju u istoriji, pogledaj kad je pre i posle bilo medalja. Imamo 10 medalja posle te moje, a pre, čini mi se da je poslednja bila 2007. A prethodna 1997. Znači, na 10 godina. Ja sam od krvi i mesa, došao sam tu brate, sa našim ljudima, našim kadrovima, našim ubeđenjima, osvojio sam i Grend slem u Tokiju i Rusiji, gde se smatralo da si dobro prošao ako si se vratio bez povrede. Onda smo potvrdili kvalitet i na to sam ponosan, mislim da smo promenili mentalitet džuda u Srbiji i to je moj takmičarski doprinos. Balkanska medalja se smatrala vrhuncem kod nas pre nego što sam počeo da osvajam velike medalje. To niko ne ferma više, jure se svetske i evropske medalje.“

Prešao je Kukolj iz kategorije do 90 na 100 kilograma, što ume da bude prilično zahtevno.

„Ja sam se povredio na prvom takmičenju u oktobru, sa 100 kila na Grend slemu. I to je bila bojazan, pričao sam sa ljudima iz kluba, Saveza, sa Božom Maljkovićem ispred OKS-a. On je sprega države sa nama i osetio sam poverenje, bio je jasan da smo Majdov i ja u fokusu, ali stvarno sam osetio punu podršku. Mnogo su to zaj…ne ekskurzije kada menjaš kategorije, ljudi se nekad ne prilagode uopšte novoj kategoriji. Ja sam u 90 bio dokazan, kako će to izgledati sa 100? Novu kilažu tvoje telo treba da nosi, treba da nosiš protivnika koji ima tu istu kilažu. Nastaju povrede. Značila je ta bezuslovna podrška, ‘brate, stojimo iza tebe 100 posto’. Pričao sam sa Božom, čovek je iz košarke i predočavam mu sve, desiće se povreda, sada trpim 20 kila više, prsne koleno na prvom takmičenju. Bude to u malom mozgu, da može da se desi povreda. I to je bilo u oktobru, ali sam se krpio i svetsku medalju sam osvojio sa takvim kolenom. Znao sam da mogu i olimpijsku. Igrom slučaja, naleteo sam na korejskog borca koji je za mene zaj…an kao kratko ćebe. Ja visok levak, on niži dešnjak, odlične je niske tehnike, odlična borba za gard, nacrtan prototip čoveka koji treba da me pobedi. Ja sam ušao u borbu da ga bacim jer sam znao da će ići u njegovu korist ako borba traje dugo. Išao sam, brate mili, da pobedim na način koji donosi najveću verovatnoću. On je bio prvak sveta i svako je imao ‘nešto’ na tim Igrama, svako je bandažiran, zakrpljen, ne osvrćem se na to mnogo. Dok god sam mogao da odlučujem kada ću da se operišem, nije to bio smak sveta.“

Aleksandar Kukolj Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Borilački sportovi su postali posebno popularni u Srbiji, ali i trofejni, o čemu svedoče poslednje Olimpijske igre. I da nije postao džudista, Kukolj bi izabrao sličan put. 

„Ja sam sa našim rvačima jako dobar, iako su u pogrešnom sportu, rade džudo u trikoima. Juče videh Maksimovića i Štefaneka, oni mene zovu rvač u pidžami, ja njjih džudistima u trikoima. Ali sa ovom glavom, moram da biram u skladu sa realnim mogućnostima, ne mogu da biram da budem astronaut, što kaže moj rođak Neša. Sin hoće da mu batali džudo, gleda Real, hoće da igra fudbal, a trenirucka džudo. Iz Bosne je isto, kuća do kuće sa mojom majkom, gleda se zajedno TV, na TV-u Real. I kaže moja majka njemu, ‘sine moj mili, ima li u ovom Realu neko iz Kaluđer’ce? Nema? Pa idi onda na taj džudo i nemoj zaj**avati’. Ja sam plakao od smeha. Na TV-u Mesi, Ronaldo i ostali, on se ‘pali’ i hoće da bude kao oni. To je jedna simpatična anegdota o skladu sa mogućnostima, ali kada je to u pitanju, verovatno bih bio rvač ili bokser. Pričam o uvažavanju tog sporta, imam prijatelje i u boksu, tekvondo pratim i devojke koje uzimaju medalje su odlične za Srbiju i sport. Kada ih vidi čovek, pomisli, ‘voleo bih da mi dete takvo bude’. Ako si ti samo napravio milion pratilaca i imaš preglede na instagramu, sve ti je džabe za tu širu sliku. Bolje je da te ljudi znaju po suštinskom dobru, a njih zna mnogo više od 2.000 ljudi, i to po dobru. Meni je u malom mozgu da bih za ćerku pre birao tekvondo nego džudo. Ali takva je mala, mislim da će biti džudo ili rvanje. Šalim se, neću forsirati decu ni na šta, ali voleo bih da se time bavi. Devojke nas kroz tekvondo ozbiljno prezentuju, a i iz ugla samoodbrane, to je ozbiljan sport. To ljudi možda ne mogu dožive. Druže, ne možeš da im priđeš, ižonglira te nogama na distanci.“

Aleksandar Kukolj Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Roditeljstvo je još jedna važna stavka života našeg olimpijca, koji planira napad na medalju u Parizu.

„Kada sam dobio prvo dete, ja sam se prva dva petka pravio pametan. Da sam znao da je tako lep osećaj, još pre bih postao otac. Ogroman sam zagovornik dece i opet mislim da te ona drže prizemljenog i gde treba. Suštinski, sve ovo što mi pričali, možeš da baciš u đubre ako tu promašiš kao otac. Ako si tu promašio,  nema povratka. Moj ćale je svuda promašio, ali je ovde pogodio i kaže da bi opet promašio sve ostalo. Ne postoji karijera ili bilo šta što može da kompenzuje to da si promašio kao roditelj. Ne postoji knjiga, pravilo, jedino što možeš je da im se posvetiš i da se vodiš savešću, svojim moralnim načelima i vizijama. Uživam u toj ulozi i mogu da dubim na trepavicama samo da ih nasmejem. Ćerka Jana ima godinu i po dana, sin Tadija već ima četiri godine i razmišlja, ima svoje misli i verovanja, on se nešto pita, a pre pet godina ga nije bilo u planu. Juče mi je tri puta rekao ‘tata ja te volim’, sva tri puta sam ga pitao ‘šta želiš sine’. Pistaće. Pošto mu ograničimo jer ne može sve da bude koliko hoće. Možeš da napraviš paralelu i sa sportom kada je u pitanju roditeljstvo. Nema pravila, možeš da uradiš sve kako treba i da nemaš rezultat. Mislili smo da smo prepametni kada je Tadija kao beba spavao i nije se mnogo bunio, onda ti dođe Jana koja se budi na 20 minuta. Mislio si da sve znaš, a ne znaš ništa i tu su deca da te na to upozore.“

BONUS VIDEO Zašto je Kukolj odbio da se bori za Emirate i Tursku

 

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar