Željko Obradović je stigao u Partizan, čime je zaokružio svoje trenersko putovanje, pošto je put ka košarkaškoj istoriji započeo upravo iz Humske. I to ne svojom željom.
Priču o njegovom trenerskom početku podelio je svojevremeno u opširnom intervjuu magazinu Nedeljnik nekadašnji centar Partizana, pokojni Milenko Savović:
„Željko je trebalo da bude kapiten reprezentacije na Evropskom prvenstvu u Rimu. A sve se dešava u noći pre odlaska na to prvenstvo. Željko i ja sedimo u ‘Klubu književnika’ sa ženama na večeri i dogovaramo se da nađemo klub u kom ćemo zajedno igrati sledeće sezone.
PROČITAJTE JOŠ...
Mi smo dugogodišnji prijatelji i kumovi. Tada nije bilo mobilnih telefona i izlazi kelner iz kuhinje i kaže mi: ‘Savo, telefon’. Na vezi je Kićanović i kaže: ‘Gde ste? Tražimo vas po celom gradu. Dođite kod mene kući’.
Godinama unazad je Kića pričao da će Željko biti trener a ja da dođem na njegovo mesto. Ali nismo se nadali da će to biti brzo. I odemo i dogovorimo se s Kićom, ali postoji problem jer Željko treba da ode na aerodrom i kaže Dudi Ivkoviću da postaje trener.
Prilazimo aerodromu, unosi se oprema, mi bez torbi i Duda pita: ‘Gde ste vi?’. Kaže mu Željko: ‘Postao sam trener Partizana’. Na to će Duda: ‘Ma, ‘ajde bre’, Ali onda ugleda Kiću i shvati da je ozbiljno. Voleo je mnogo Željka, i čestitao mu je“, otkrio je tada Savović.
Taj potez Kićanovića i Savovića pokazao se kao pun pogodak, pošto je klub iz Humske prvu sezonu sa mladim stručnjakom na klupi završio na najbolji mogući način – osvojenom titulom prvaka Jugoslavije, osvojenim Kupom Jugoslavije, ali i pobedom u finalu završnog turnira Evrolige nad Huventudom. Ispostavilo se da je trojka Aleksandra Đorđevića za pobedu bila tek prva od mnogih koje su obeležile karijeru nekadašnjeg plejmejkera iz Čačka.
Nakon odlaska iz Partizana 1993. godine otišao je u Huventud, i sa timom iz Badalone ponovio uspeh koji je dve godine ranije postigao sa Partizanom. Na osnovu toga dobio je ponudu Real Marida, i već u prvoj i sa „kraljevskim klubom“ došao do trećeg trofeja prvaka Evrope za četiri sezone.
Nakon jednogodišnje epizode u Benetonu, kada je osvojeno treće mesto na „starom kontinentu“, usledio je odlazak u Atinu, gde je Obradović zacementirao svoje mesto u istoriji Evrolige, ali i napravio korak ka potvrdi statusa najboljeg trenera Evrope svih vremena.
Od sezone 1999/2000 do 2011/2012, PAO se čak pet puta okitio titulom šampiona Evrolige, a nakon poraza u meču za treće mesto od Barselone, Obradović je napustio „zelene“ i potražio novi izazov.
On je stigao u vidu upražnjene klupe Fenerbahčea, i bio još jedan u nizu pravih poteza. Prvu sezonu Fener je završio u Top 16 fazi, potom je poražen u borbi za treće mesto, zatim je izgubio u finalu, a kruna je došla u sezoni 2016/2017, kada su Obradović, Bogdan Bogdanović, Nikola Kalinić, Jan Veseli, Bobi Dikson i Luiđi Datome doneli ovom klubu trofej najboljeg u Evropi.
Po odlasku sa klupe Fenera čuveni Žoc je odlučio da pauzira godinu dana, nakon čega je, na oduševljenje navijača Partizana, prihvatio ponudu tima iz Humske.
Obradovićevu karijeru obeležili su i uspesi reprezentacije, pošto je Jugoslaviju predvodio do dva zlata, na Evropskom prvenstvu 1997. godine i Mundobasketu godinu dana kasnije, dok su Olimpijske igre 1996. okončane srebrom, a Evrobasket 1999. osvojenom bronzanom medaljom.
U tri navrata je bio proglašen za trenera Evrolige – 2007, 2011. i 2017. godine.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar