Podeli
Foto: Wilmington StarNews/USA TODAY/Reuters/Guliver

Od pojave interneta, slika iz studentske sobe Majkla Džordana (koji se čak 52 puta našao na naslovnici "Sports ilustrejtida") na kojoj se vidi zastavica Crvene zvezde mnogo puta je privlačila pažnju ljubitelja košarke u Srbiji. Iako fotografija autora Lejna Stjuarata nikad nije objavljena na stranicama čuvenog magazina za koji je bila prvenstveno planirana (u velikoj najavi koledž sezone 1983-1984 ušle neke druge), odavno je razjašnjeno da nije u pitanju fotomontaža, jer se nalazi u zvaničnoj arhivi.

Poznat je i put zastavice put iz Soluna do zida internata na Čapel Hilu. Još se jedino ne zna ko je “njegovom letećem visočanstvu” uručio taj poklon 20. oktobra 1983. godine, neposredno pre meča Severne Karoline i Crvene zvezde.

”Voleo bi bih mogu da se setim ko je od nas Džordanu dao zastavicu”, pokušava za Nova.rs da se sećanjima vrati u 1983. godinu Stevan Karadžić, nekadašnji bek crveno-belih i akter te utakmice koja je bila, kasnije će se ispostaviti, sve samo ne obična pripremna.

PROČITAJTE JOŠ

Prema izveštaju za prvi sportski list na balkanu “Sport”, koji je potpisao sada već legendarni trener Božidar Maljković, tada pomoćni trener Ranku Žeravici na klupi crveno-belih, Severna Karolina se dva puta spasavala poraza. Prvo ju je u prvi produžetak uveo Keni Smit, “momak” koga sadašnje generacije pamte kao stručnog konsultanta NBA utakmica, uz Šakila O’Nila i Čarlsa Barklija, a neko od starijih kao člana reprezentacije SAD koja je izvukla sve benefite iz možda najbolnijih 40-ak sekundi SFRJ košarke u polufinalu protiv SSSR (trojke Sabonisa, Tihonenka i Valetrsa) i u finalu stigla do zlata. Potom je još jedan velikan Tar Hilsa, Semjel Perkins podigao ekipu Dina Smita s kolena i uveo je u drugi produžetak. A, sama završnica 50. minuta je već ušla u legendu i prenosi se s kolena na koleno…

Foto: Privatna arhiva

“Nikad neću da zaboravim kako mi je Džordan presekao pas. I danas mislim da je samo on to mogao da uradi. Odradili smo školsko ubacivanje sa dva beka koji prave blok i otvaraju se jedan prema lopti, a drugi od nje. Oba odbrambena igrača su krenula prema meni i ja sam bacio pas igraču koji se otvorio prema centru. Tek kada sam bacio loptu, video sam da mi neko ulazi u vidno polje. Majkla uopste nisam video pre toga, a on je uspeo da malo zakači loptu, promeni pravac, stigne je i šutne za pobedu. Tokom karijere sam mnogo puta ubacivao loptu u sličnim situacijama i nikad mi se tako nešto nije desilo, ali Džordan je Džordan. Još jedna stvar, zapamtio sam da sam nekoliko puta probao da mu blokiram šut kad je naskočio u reketu. Imao sam dobar tajming, skočio bih iznad njega, ali onda bih ja počeo da padam, a on je nekako ostajao u vazduhu i onda šutirao”, i danas Predrag Bogosavljev vrlo dobro pamti momenat kada je iz Soluna nehotice uveo Džordana u legendu.

Kukoč: Imamo šest titula, a ljudi nam traže manu

Međutim, nije samo taj presečen pas ostao u sećanju crveno-belih prilikom upoznavanja sa Džordanom i Severnom Karolinom.

Praja nadigrao Džordana

Istine radi, srpski trener se vraća na početak priče odnosno Džordana koga je šira evropska publika upoznala godinu dana ranije, na dvomeču ol-star selekcije Evrope i koledž tima SAD, povodom obeleževanja pola veka FIBA, odigranom u Ženevi i Budimpešti, 18. i 20. juna 1982. U oba susreta su slavile evropske zvezde među kojima su sijali Dražen Dalipagić i Željko Jerkov. U Švajcarskoj je bilo 111:92, uz Prajinih 24 i Džordanovih 20 poena. I u Budimpešti (103:88) je Praja bio dvostruko uspešan, upisavši 21 poen, odnosno dva više od Džordana.
Pravo iz glavnog grada Mađarske, Majkl Džordan, Džon Pekson i ostali iz NCAA selekcije doputovali su u Zadar gde su 23. juna pobedili Jugoslaviju 92:90. Tadašnja reprezentacija SFRJ je uzvratila tri dana kasnije u Zagrebu 93:92 (Džordan 18 poena), da bi 27. juna u Novom Sadu, sa 21 poenom “Leteći” poveo njegov tim u trijumf od 88:83 nad istim rivalom.

“I pored sve želje da ga uspešno čuvam (menjali smo se na njemu), najveći problem je bio što nisam uspeo da stignem ni da ga fauliram”, kaže Zoran Radović, godinama jedan od najboljih odbrambenih igrača ne samo u Zvezdi, nego i u onoj moćnoj SFRJ, pa i u Evropi, koji je gotovo deceniju bio standardni član naše nacionalne selekcije.

A tadašnja selekcija UNC, uz svo ogromno poštovanje prema najboljem, bila je, pa možda i najbolja u istoriji čuvenog fakulteta.

“Zaboravljate da su Sem Perkins, Bred Doerti i Smit (naravno uz Džordana) imali odlične NBA karijere, Met Doerti je kasnije bio i trener UNC, Baz Peterson je (od 2017) asistnt generalnog menadžera Hornetsa, tima svog nekadašnjeg cimera Džordana, Sesil Ekzum je otac Dantea, reprezentativca Australije i dugogodišnjeg NBA igrača. I Dejv Poposon je zakačio NBA u karijeri, Stiv Hejl (koga su draftovali Netsi u četvrtoj rundi) danas je doktor (pedijatar), dok je Roj Vilijams (sadašnji trener Tar Hilsa s čije je klupe otišao u Kuću slavnih) tada bio asistent Smitu”, gotovo bez stanke nabraja Radović skoro ceo tim UNC iz sezone 1983-1984.

I danas je u kontaktu sa Perkinsom.

“Protiv njega sam igrao 1979. u Brazilu na Prvenstvu sveta za juniore. Sem je osoba prve lige, fantastičan znalac i primer za mlade igače. NBA često koristi njegovo mišljenje i utiske sa brojnih akcija u kojima učestvuje širom sveta”, dodaje Radović, koji je i sa OKK Beogradom imao praksu na mečevima sa koledž timovima, pre nego što je dobio indeks, košarkaški i akademski izuzetno cenjenog univerziteta Vičita Stejt.

PROČITAJTE JOŠ

Prema mišljenju mnogih stručnjaka, pojedinačno najbolju i najtalentovaniju generaciju u istoriiji Severne Karoline bez obzira što nije osvojila ni konfenercijsku (poraz u polufinalu od Djuka), ni NCAA titulu (poraz od Indijane u regionalnom polufinalu), činili su još Klif Moris, danas izuzetno cenjeni kardiolog i vlasnik kardiovaskularnog centra u Virdžiniji, pa Džo Vulf, svojevremeno 13. pik Klipersa, a poslednjih sezona trener Šarlotove filijale Grinsboro Svorm, Kurtis Hanter i epizodni pobednik Finac Timo Makonen (tokom četiri godine sakupljao je minute u 41 meču i svaki put je UNC pobedio) koji je koji se posle osnovnih studija posvetio akademskom usavršavanju i poslovnoj karijeri.

Ipak, malo ko će se truditi da zappanti sva ta imena, ali teško da će zaboraviti Džordana, posebno nabrojani akteri meča u Solunu.

“Šta bih mogao da kažem, a da ne ponovim već izrečeno. Najbolji svih vremena”, dodaje Karadžić.

Kao većina Zvezdinih igrača, nije bio oduševljen samo Džordanovom igrom, već i kompletnom organizacijom američkog fakulteta.

“Bili smo smešteni u istom hotelu, pa su nas pozvali da gledamo njihov trening, mislim dan ranije.”

Foto: Privatna arhiva

Mnogo godina kasnije, Karadžić se sreo sa Rojom Vilijamsom i Dinom Smitom, u SAD.

“Zahvaljujući našem Savezu 2004. godine nas nekolicina trenera je bila u SAD. Imali smo priliku da boravimo na Čapel Hilu mesec i po dana. Roj nas je pozvao na večeru, pa smo i tada pričali o toj utakmici. Kasnije smo se sreli sa Smitom. Naravno da smo se i tada prisetili meča iz Soluna. Onda je on zastao. Zamolio me da sačekam koji trenutak, doneo je knjigu, uzeo olovku i napisao posvetu ‘Čoveku koji je umalo pobedio Džordana’. Možete li da zamislite taj osećaj?”.

Tadašnjoj generaciji Zvezde je izmakla istorijska šansa da pobedi Džordana, Dina Smita i Severnu Karolinu, ali zato može da se pohvali trijumfom nad druga dva NCAA giganta, Majkom Kšiševskim i Djukom.

Medžik i Bird protiv naših asova

Kada se pominju susreti najvećih iz SAD protiv jugoslovenske velesile, ne treba da se zaboravi ni duel iz 8. aprila 1978. kada su Medžik Džonson i Leri Bird pobedili (88:83) tadašnjeg trostrukog evropskog (1973, 1975, 1977) i budućeg svetskog (1978) i olimpijskog šampiona (1980) na čelu sa Draganom Kićanovićem (22 poena)i Mirzom Delibašićem (18 poena).

“(Već) 41 godinu gledam Djuk. Video sam mnogo dobrih ekipa, ali nijedna kao ova nije tako uspešno održavala prednost i pobedila domaćina”, zabeležio je tada specijalni izveštač “Sporta” Marin Sedlaček (tada pomoćni trener crveno-belih) reči jednog američkog novinara.

Sa ove distance “duge” skoro četiri decenije, ta konstatacija zvuči čudno. Međutim, 80-ih godina, američki studenti, pogotovo sa najboljih fakulteta, često su znali da drže ozbiljna predavanja evropskim košarkašima.

“Bilo je i 70-ih godina mečeva naših timova sa univerzitetima, ali Ranko Žeravica, koji je imao sjajne odnose sa Bilom Volom (izvršnim direktorom ABA i kasnije jednim od najzaslužnijih za formiranje ‘USA Basketball’ i davanje dozvole NBA igračima da učestvuju u takmičenjia FIBA) uspeo je da organizuje brojne utakmice sa koledžima. Sećam se da je Jugoslavija (u novembru 1981) izgubila od Kentakija ubedljivo (124:73), pa je Sirakjuz, ne znam tačno koje godine porazio Cibonu oko 40 poena razlike… Svi naši timovi su igrali sa najboljim koledžima. Bilo je tu mečeva sa Severnom Karolinom Stejt, tadašnjim šampionom (sa čuvenim trenerom Džimom Valvanom), pa Ilinojem, Notrdejmom.. I mi smo na početku gubili mečeve, ali vremenom smo sve više učili, pa se sećam da smo te turneje završavali sa pozitivnim skorom. Bila je to sjajna škola za nas”, objašnjava Karadžić, ostavljajući mlađim generacijama da zarone u arhive i potraže susrete dva sveta, američkog i jugoslovenskog koja su pisala istoriju košarke.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar