U amfiteatru Univerziteta „Banovina“ u Nišu održana je promocija knjige selektora Svetislava Pešića „Moja igra, moj put“.
Među brojnim gostima na promociji bili su i Dragan Tarlać, Nebojaša Ilić, Žarko Zečević, Dejan Tomašević, a preko video linka javili su se Peđa Stojaković, Emir Kusturica, Mark Gasol, Hendrik Rendl, Nemanja Bjelica i mnogi drugi.
PROČITAJTE JOŠ
„I ja imam snove. Kažu da sam i u godinama, ali ja još uvek imam nove ciljeve koje bih voleo u ovom svom sportu da ostvarim… Ogromno mi je zadovoljstvo i čast što se promocija moje knjige održava u Nišu, pa još u vreme Kupa Radivoja Koraća. Niš je meni u srcu, iako više volim Pirot. Evo i ovaj autoput koji je sada napravljen između nas, sve nas više približava.“
Govorio je zatim i o knjizi.
„Pisao sam je čitavog života. Mnogo sam putovao po svetu. Košarka me vodila od Australije do Argentine. Kažem Australije jer nam je sada ostala u nekom ne baš lepom sećanju. Pisao sam mnogo tih publikacija jer sam morao. Od poznatih trenera, očekuje se da doprinosimo ne samo održavanju seminara i trenerskih klinika, već i da pišemo publikacije. Tu sam stvarno uvek trudio. I sad kad pogledam sve te publikacije koje sam pisao, recimo, pre 30 godina, verovatno je to neki drugi trener bio. Sve u životu se menja, pa se i mi menjamo. Trener sam postao pravo iz patika. Imao sam neka pravila koja sam naučio od mojih prethodnih trenera, kako da treniram ekipu, pa i kako da vodim ekipu, kako da držim sastanke, neka taktička rešenja i pitanja. Ali, to su bila pravila. Sada imam svoju filozofiju. Posle toliko godina rada u košarci, formiraš neku svoju filozofiju, ne samo napada ili odbrane, kako se postiže i ko postiže koš u poslednjem trenutku, već i kako se stiže do tog zadnjeg momenta. Kako stiže do ostvarenja tih ciljeva.“
Onda je spomenuo i motive za knjigu.
„Tu sam mogao da podelim svo moje iskustvo i znanje koje sam nakupio posle toliko godina. Veliki motiv bilo mi je to da, dok sam aktivan, sve što sam naučio podelim sa, pre svega, trenerima, ali ne samo sa trenerima iz košarke, već iz svih sportova, kao i ljudima koji u ova moderna vremena vode sport u klubovima, savezima, reprezentacijama. Jedan deo knjige je posvećen životu trenera. Taj trener sam ja. Na tome sam radio sa mojim drugarima koji su mi mnogo pomagali. I Saša Miletić, kao i moj rođak i veliki prijatelj, Boban Mitić. I svi ostali moji treneri sa kojima sam ja radio. Nemojte misliti da sam ja to sve sam napisao. Ja sam napisao i vršio selekciju, ali su mi drugi ljudi pomagali.“
I to nije sve…
„Biram da živim sa ljudima od kojih mogu nešto da naučim da bih bio bolji. Nikada utakmicu ne pobediš sam. Na svu sreću, imao takve trenere pa sam i to mogao da naučim od njih. Nedavno me na jednom gostovanju novinar predstavio kao: „Planetarni trener, genije je naš gost“. Odmah sam morao da reagujem. Jer, ako stvarno pomisliš da si genije, onda si najveća budala. Ja jesam donosio poslednje odluke, kome ćemo da damo loptu u ruke u zadnjem napadu i šta ćemo da igramo da bismo došli do nekog cilja ili uspeha. Tako i ova knjiga. Napisan je život trenera, odakle on dolazi. Meni je tu dosta pomogao moj drug koji je napisao dovoljno knjiga – Boban. Kada sam mu dao da vidi, ostalo je nekih sto stranica, rekao mi je: „Čekaj, ovde samo piše ja“. „Ja sam bio tu i tu, ja sam uradio to i to“. Izbaci to „ja“. I odmah sam izbacio. Onda je tu bilo nekih veliki poruka i reči. Ono što sam doživeo, neka iskustva, nešto što sam naučio od drugih ljudi, trenera, pa i ljudi koji se bave biznisom… Pa su mi neki tražili da im pošaljem te neke velike misli. Ja sam to izvukao iz knjige. Onda Boban kaže. „Nećemo to, nisi ti Mao Cedung da stavljaš neke misli. Ljudi koji su radili sa mnom mnogo su mi pomogli i doveli su me tamo gde ustvari i jesam. Čitavog života sam se bavio time da nađem balans između ljudske i sportske skromnosti i samopouzdanja. Ne znaš sve, uči, ali veruj u ono što radiš. To je neka moja vodilja i kroz ovu knjigu. Ja o tome pišem, delim sa ljudima koji i dalje žele da uče. I da čitaju. I ja sam mnogo čitao, ne samo košarkašku literaturu. Nažalost, iako smo mi bili prvaci svega i toliko je dobrih trenera prošlo kroz našu košarku, da ne kažem koliko igrača, u Jugoslaviji i Srbiji nije mnogo toga napisano. I tu sam se trudio da dam neki doprinos, očekujući da će to sada u budućnosti moje kolege imaju isto tako, a možda i više to da podele“, objasnio je Pešić.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar