Za nauk "orlovima".
Košarkaši Španije odigrali su sjajan turnir, iz utakmice u utakmicu su podizali formu da bi na kraju pobedom nad Francuskom stigli do trona „starog kontinenta“.
PROČITAJTE JOŠ...
Ovaj uspeh posebno dobija na značaju ako se pogleda činjenica da su pre početka sezone bili stavljani u drugi red favorita, iza Srbije, Francuske, Slovenije i Grčke.
No, Španci su to prevazišli, predvođeni Lorencom Braunom i braćom Ernangomez razbili su Francuze i popeli se na krov Evrope.
Sa druge strane, favorizovani „orlovi“ doživeli su debakl protiv Italije, završili turnir već u osmini finala, iako su u svom sastavu imali i Nikolu Jokića, kao dvostrukog uzastopnog MVP-ja NBA lige, i Vasu Micića, dvostrukog uzastopnog najboljeg igrača završnog turnira Evrolige i prošlogodišnjeg najboljeg košarkaša čitavog takmičenja. Dovoljno da prosečnog ljubitelja košarke natera da se zapita – šta su to Španci imali, a ekipi Svetislava Pešića je nedostajalo?
Timska igra
Pre svega, timski su delovali gotovo savršeno. Nije bilo „iskakanja“, nije bilo nikakvih dodatnih loših detalja, od prvog sudijskog podbacivanja pa sve do samog kraja bili su briljantni. A koliko dobro su igrali kao tim pokazuje i sledeći podatak – tokom turnira četiri različita igrača završavali su utakmice kao najbojlji strelci, i sve to na notama Lorenca Brauna, koji od devet mečeva na turniru samo jednom nije bio najbolji asistent.
Takođe, savršeno izbalansiran tim doneo je i preko potrebnu svežinu, te niko od igrača nije igrao više od 30 minuta u proseku.
Jaka odbrana
U grupnoj fazi Španci su tri puta rivala ostavili na ispod 70 poena, dok su protiv Litvanije u produžetku, Finske u četvrtfinalu i Francuske u borbi za zlato letvicu podigli na nivo više i stigli do željenog rezultata.
A ta jaka odbrana donela je i veliki broj kontri koje su završavane laganim poenima.
Adekvatna zamena za Lorenca Brauna
Amerikanac je u dresu Španije potvrdio da je jedan od najboljih plejmejkera Evrope, završio je turnir sa najviše asistencija (68), bio je i sedmi strelac turnira sa 137 poena, uprkos tome što je sa prosekom od 25.2 minuta po meču, za razliku od recimo Luke Dončića i Denisa Šrudera, koji su dobrano prebacili 30, dobar deo utakmica na turniru proveo na klupi.
Odgovornost je stoga padala na pleća Alberta Dijaza, koji nije briljirao, ali je uspevao da te minute odigra dovoljno kvalitetno da ekipa ne trpi, pa bi neretko Braunov učinak bivao netaknut i kada bi se vratio u igru. Za razliku od Španije, Srbija bi izlaskom Vase Micića iz igre gotovo u potpunosti izgubila na organizaciji napada, što se videlo i protiv Italije, gde Ognjen Jaramaz nije uspevao da nadoknadi boravak svog saigrača na klupi.
Pitanje je da li bi ostanak Miloša Teodosića u sastavu doneo to što je nedostajalo, ali je jedno sigurno – sa jednim plejmejkerom ne napada se sam vrh Evrope…
„Prazan hod“ sveden na minimum
Sve to dovelo je do činjenice da se prazan hod gotovo nije dešavao, a i ako bi do njega došlo, ne bi bio toliko da je iz njega nemoguće vratiti se. Sa druge strane, „orlovi“ su kao po pravilu, nevezano za rivala, imali trenutke kada su u napadu bili bezidejni i po nekoliko minuta imali rupu u poenima, dok su u odbrani dopuštali rivalima da rade šta im se prohte.
To se dešavalo protiv svih rivala u grupi, ali je razlika u kvalitetu bila tolika da je Jokić sam po sebi donosio prevagu. Prvi ozbiljniji test doneo je debakl najviše zahvaljujući padu nakon početnih +14 protiv „azura“… Na stručnom kadru je da izvuče pouke i pokuša koliko-toliko da popravi situaciju za neka naredna takmičenja.
BONUS VIDEO BEZ KOSKE: Šta je Jokića delilo od idealne petorke
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar