0
Sada već imamo četiri pobede iza sebe, pa je ostao samo još korak do Mundobasketa
Košarkaška reprezentacija Srbije imala je mnogo problema u novembarskom kvalifikacionom prozoru, ali je uspela da odgovori na sve zadatke i upiše dve veoma važne pobede.
Mučila se Srbija u oba meča kvalifikacija za Mundobasket, a najpre je pobeđena Velika Britanija u Njukaslu sa 74:68.
Uspeo je Svetislav Pešić da pripremi svoje izabranike za taj duel, ali uprkos konstatnom vođstvu „orlova“, Britanija nije odustajala do samog kraja. Ipak, iznenađenja nije bilo, a Srbiju su „izvukli“ Dušan Ristić, Luka Mitrović i Ognjen Jaramaz.
PROČITAJTE JOŠ:
Pokazao je naš nacionalni tim u tom meču i dobre i loše strane, primetna je bila neuigranost, šut za tri poena nikako nije ulazio, ali je uprkos tome izvojevana pobeda uz timski duh i koncentraciju u ključnim delovima meča. Kad god je bilo „klimavo“, Srbija je uspevala da nađe put do koša (uključujući i Jaramazov prodor za kraj), kad god je bilo gusto izvlačila nas je dobra odbrana, pa je pobeda i te kako zaslužena.
Međutim, ako je pobeda protiv Britanije bila pod moranje, duel sa Turskom (77;76) donosio je mnogo neizvesnosti i strepnje, pogotovo nakon saznanja da Ergin Ataman i Efes ne putšaju Vasilija Micića da se priključi reprezentaciji. Srpski plejmejker već je imao spremnu kartu za dolazak u Beograd, ali je Ataman, inače i selektor Turske, osujetio njegove planove i zadržao ga u Istanbulu.
To nije smetalo Pešiću da napravi tim po svojoj volji od dostupnih igrača, a najbitnija promena od meča sa Britanijom bio je dolazak Marka Gudurića i Vladimira Lučića, koji su odigrali i te kako bitne uloge u drugom trijumfu našeg tima u novembru.
Procenti šuta za tri protiv Turske su podignuti u odnosu na meč sa Britanijom, pa su tako Pešićevi odabranici ubacili 10 od 30 šuteva van linije za tri poena. Ključ pobede možda se krije i u izgubljenim loptama (10), ali i 20 asistencija, što sugeriše na timsku igru i dobru hemiju.
PROČITAJTE JOŠ:
Lučić i Anđušić bili su među najiskusnijima u timu, šut spolja ih nije služio (zajedno 1/10 za tri), ali je Srbija i pored toga pobedila. Verovatno Lučić ne bi bio to što jeste da u poslednjim sekundama nije odigrao „lavovsku“ odbranu na Skotiju Vilbekinu, te direktno uticao na to da mu se oteža poslednji šut.
Gudurić je kreirao i pogađao i sa poludistance i iz prodora, a igrao je skoro 30 minuta. Ključevi su bili u njegovim rukama i Pešić ovoga puta nije pogrešio što mu je dao odrešene ruke. Možda i najbitniju rolu odigrao je Dušan Ristić, svakako najbolji igrač naše selekcije u ovom prozoru. Najpre je protiv Britanije ubacio 15 penala, a onda je protiv Turske ubacio četiri trojke iz isto toliko pokušaja. „Donosio“ je poene kada drugi nisu mogli i hteli da rizikuju, pa se s pravom može reći da je istinski heroj.
Ono što raduje je da smo konačno videli i Svetislava Pešića sa velikom dozom energije, pa je u neizvesnim trenucima čak ušao i u verbalni sukob sa Erginom Atamanom, koji je poznat kao provokator (setimo se da Pešić nije uspeo energetski da digne svoj tim na Evrobasketu kao na primer Đanmarko Poceko Italijane).
Srbija opet na raspolaganju nije imala mnoge igrače iz Evorlige i NBA, do poslednjeg trenutka se nije znalo ko će biti u sastavu, vremena za trening i uigravanje bilo je premalo, ali su svi odgovorno prihvatili ulogu koja im je namenjena. Oni iskusniji su povukli kada je trebalo, mlađi su bili motivisani pre svega protiv Britanije, a Lučić je „izgrizao“ u odbrani i dao primer svima kako jedan kapiten treba da se ponaša čak i kada ga ne ide u napadu.
U trenucima kada se lomilo nije bio problem da jedan centar uzme šuteve za tri poena, da se spusti lopta na Mitrovića, pa čak i da se pogreši. Svako je dao sve od sebe na obe strane terena, pa je promašaj Vilbekina bio nagrada za sve prikazano.
Naravno, bilo je i onih lošijih moemnata i čuvenih „crnih“ minuta u kojima je koš Turske izgledao kao začaran, a odbrana „bušna“. Bilo je i ne baš tako „čistih“ pozicija, ishitrenih rešenja, naivnih promašaja… Međutim, nisu ponovljene greške kao protiv Letonije i Belgije.
Nakon te dve utakmice, Srbija je bila na rubu provalije kada je u pitanju Mundobasket, na sve to došao je i debakl na Evrobasketu, ali sada je slika nešto drugačija. Srbija je pokazala i da sa kombinovanim timom može da napravi dobre rezultate, da Pešić uvek ima „lavove“ na koje može da računa, a i pregovori između Evrolige i FIBA su se pomerili sa mrtve tačke.
Srbija sada ima još dve utakmice do Mundobasketa i jedna pobeda bi je odmah odvela na veliko takmičenje. Konačan odgovor na to daće februarski kvalifikacioni prozor u kom se naša selekcija sastaje sa Grčkom u gostima (24. februar) i Velikom Britanijom kod kuće (27. februar).
Grčka je već obezbedila plasman na Mundobasket, pa verovatno neće sa najjačim (mogućim) timom izaći na megdan Srbiji. Biće to idealna prilika da možda baš ovi isti momci opet pokažu zube i slave u gostima protiv jake reprezentacije. To bi bilo izuzetno važno, te bi se na taj način izbegao potencijalni scenario u kom bi se u poslednjem kolu sve odlučivalo. Srbija svakako jeste kvalitetnija od Britanije, ali u poslednjem kolu nekad ume da se stegne ruka, a pritisak bi verovatno bio veliki.
Naravno, ni Belgija neće imati lak raspored. Najpre će gostovati Britaniji, a onda će ugostiti Tursku u poslednjem kolu. Ipak, ništa od toga neće biti važno ako Srbija pobedi makar na jednoj utakmici, jer trenutno ima dva trijumfa više (odnosno skor 5-3, naspram 3-5 koliko imaju Belgija i Turska).
Pešić i njegovi „lavovi“ sada sve imaju u svojim rukama, zasluženo su došli na korak od Mundobasketa, ali da bi se tamo našli moraće još malo da se oznoje.
BONUS VIDEO Svađa Pešića i Atamana usred utakmice, Kari pokazivao selektoru Turske da sedne
