Prvi večiti košarkaški derbi je doneo više nego zanimljivu utakmicu Partizana i Crvene zvezde koji je na kraju završen u neizvesnom ritmu i sa samo jednim poenom razlike na strani crveno-belih.
Zvezda je bila favorit i to je jasno, kako zbog kvalitetnijeg igračkog kadra, tako i zbog aktuelnog momenta u redovima Partizana, koji je doživeo tektonske promene u poslednjih nekoliko nedelja.
PROČITAJTE JOŠ
Tim trenera Saše Obradovića je potpuno na mestu i svako zna šta je njegov posao, u čemu se vidi pečat stručnjaka koji je ime i stil gradio van granica Srbije.
Nemačka disciplina, čvrsta ruka pored klupe, konstantna vika i upozoravanje na moguće greške – Zvezdin tim Obradović drži u napetosti sve vreme i iz toga izvlači maksimum.
Njegov kolega sa druge strane, zamalo imenjak Sašo Filipovski, nedavno je stigao u Partizan i zatekao čudno stanje, ekipu u kojoj hijerarhija i dalje nije ustanovljena, a radni zadaci nisu podeljeni na pravi način, čemu značajno doprinose i povrede.
Večiti su dobili prvu veliku priliku da odmere snage i kada se svedu računi jasno je da je Zvezda bila bolji rival, te da razlika od jednog poena ne odražava pravu sliku onoga što se dešavalo u novobeogradskoj Hali sportova.
Zvezda ima šut
Partizan je u derbi ušao osokoljen sjajnom šuterskom partijom u utakmici protiv Hunventuda u Evrokupu gde je Markus Pejdž prednjačio sa osam ubačenih trojki, pa se negde očekivalo da crno-beli pokušaju da nastave ritam. I u tom naletu su se izgubili.
Pet promašenih trojki u prvoj četvrtini primarnih šutera, te pogođeni šutevi igrača od kojih se to i ne očekuje previše u redovima Zvezde, odveli su Partizan na 11 poena zaostatka već na sredini uvodne deonice.
Jasno je bilo da se u Partizan uvukla strah od šuta, dok je Zvezda svakim pogotkom dobijala na sampouzdanju i poletnosti, pre svega jer ti šutevi nisu stizali od igrača od kojih se to najviše očekuje.
Dakle, pogađali su Marko Jagodić-Kuridža, Branko Lazić, Džoni O’Brajant, dok su Kori Volden i Džordan Lojd bili veoma tihi u tom periodu.
Na kraju, Zvezda je ubacila deset trojki više (15-5) uz gotovo 50 odsto uspešnosti i savršeno koristila „rupe“ koje su se prečesto pojavljivale u odbrani Partizana.
Faktor Mozli
Dok je Zvezda pogađala trojke, Partizan je pokušavao da izgradi unutrašnju igru, najpre kroz Nikolu Jankovića, a u odsustvu Erika Mike u vatru je ranije morao tek oporavljeni Vil Mozli.
I odmah je napravio razliku.
Mozli je igrač ogromne energije, blistavog osećaja za skok, prostor i dešavanja u vazduhu, a uz to veoma dobro poznaje zahteve u igri za Partizan, što je i demonstrirao na sjajne načine.
Sasvim je jasno koliko je nedostajao crno-belom timu u prethodnom periodu jer je sa njim na terenu Partizan stekao višak od 11 poena.
Na kraju je proveo na terenu gotovo 33 minuta, uprkos jednom teškom padu, imao je 13 poena, 6 skokova, 3 blokade i 4 iznuđena prekršaja, za ukupan indeks korisnosti od 24.
Statistika je kao bikini
Ali bukvalno… Prosto je neverovatno sa kolikim kvalitetom raspolaže trener Saša Obradović što je golim okom bilo vidljivo, ali u slučaju derbija pogled na statistiku baca drugačije svetlo.
Po petorica košarkaša oba tima imala su dvocifren indeks korisnosti, ali je prosto neverovatno videti da je Partizan u tom segmentu imao 104, nasuprot 77 poena Zvezde.
Već je pomenuto da su „drugopozivci“ u crveno-belom timu imali svoje veče, ali zapravo samo početak večeri jer su se Lojd i Volden „upalili“ baš kad je trebalo i uspevali da pronađu prave načine da naprave štetu rivalu.
Na kraju su njih dvojica bili i najefikasniji u Zvezdinom timu, uz procenat šuta veći od 50 odsto.
Volden je za svega nešto manje od 21 minut na terenu ubacio 16 poena, od toga četiri trojke, dok je Lojd, uprkos manjoj povredi, odigrao pola sata, ubacio 18 poena, od toga čak deset iz reketa.
Partizanova kratka klupa
Trener Filipovski je u ovoj utakmici imao svega sedmoricu igrača sa više od deset minuta na terenu, jedan od je odigrao samo 40 sekundi, dok dvojica nisu ni ulazila.
Skraćena rotacija, uz nedostatke, pre svega Ognjena Jaramaza, a potom i Erika Mike koštala je Partizan svežine u momentima kada je dolazio do prilike za preokret, sticao malu prednost i potom jurio rivala.
Uvek je Partizan bio tu negde, Zvezda nikako nije uspevala da prelomi utakmicu, imao je Lazić priliku da donese +13, ali je kockanje crno-belih sa izazivanjem njegovog šuta uspelo, što je donekle bio i iznuđen potez.
Videlo se tokom celog meča da je Zvezdin tim brži i energičniji, svežiji, a sve to ide na račun činjenice da je Obradović iskoristio svih 12 igrača, uz napomenu da su Ognjen Dobrić, Duop Rit i Marko Simonović na terenu proveli ukupno nešto manje od 14 minuta.
Manjak igrača u Partizanovom sastavu je kao rezultat dao i veliki broj ličnih grešaka krilnih igrača, Rada Zagorca i Nemanje Dangubića, zbog čega je i njihov doprinos bio limitiran.
Slobodna bacanja su zamka
Ogroman indeks korisnosti igrača Partizana krije se i u tome što su uspeli da iznude čak 31 prekršaj rivala, te da pogode 32 slobodna bacanja, u čemu je najbolji bio Kodi Miler-Mekintajer sa 11 pogodaka sa linije penala.
Na krilima svoje uspešnosti plejmejker Partizana je želeo da bude junak i da realizuje poslednji napad, ali je u finalnim sekundama bacio veoma loš flouter i bio neprecizan.
Iako je moglo da se čuje da je takav napad bio dogovoren, sasvim je jasno da je on imao na krilima dva igrača na otvorenom šutu i da je mogao jednostavno da bira koga bi da uposli.
Da li osokoljen kriterijumom suđenja, u očekivanju prekršaja, pošto je prethodno dobio čak devet faulova, da li željan da bude baš on taj koji rešava utakmicu, Miler-Mekintajer je sve upropastio za crno-beli tim.
Jasno je da u Partizanu, za razliku od Zvezde, još ne postoji jasna podela poslova, kao i da su moguća iskakanja iz koloseka jer se i dalje ne zna ko je mašinovođa, a ko „loži kazan“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar