1
Mirisalo je da neće biti dobro. Mirisalo je na raspad, na rat, na zlo. Neko je to mogao da vidi. Mnogi nisu želeli. I dalje su nosili jednu zastavu, pevali jednu himnu, branili jedne boje.
Košarkaška reprezentacija Jugoslavije je 1990. godine otputovala u Argentinu s namerom da postane šampion sveta kako bi objedinila to zlato sa najsjajnijim odličjem osvojenim godinu dana ranije na prvenstvu Evrope održanom na teritoriji države koju predstavlja.
PROČITAJTE JOŠ
Kaznena ekspedicija, kako je popularno nazivana tadašnja selekcija na čijem čelu se nalazio Dušan Ivković, doživela je samo jedan neuspeh na turniru i to u duelu sa Portorikom tokom grupne faze.
I to je bilo baš lekovito, čisto kao opomena timu da se neće prošetati do trofeja, već da će svako želeti da mu stane na put i priredi iznenađenje.
Pre jedinog poraza pobeđene su ekipe Venecuele i Angole, a u drugoj fazi su viđene dve „stotke“, najpre protiv Brazila, a potom i protiv Sovjetskog Saveza, da bi maksimalan učinak bio postignut trijumfom nad Grčkom.
U polufinalu je sa 99:91 ostvarena pobeda nad ekipom Sjedinjenih Američkih Država, poslednjom pred stvaranje „Drim tima“, da bi u finalu ponovo „pali“ Sovjeti sa 92:75.
Sve je štimalo u timu do poslednje sekunde. A onda…
Tokom slavlja košarkaša, stručnog štaba i navijača, na terenu dvorane Luna park u Buenos Ajresu pojavio se Tomas Šakić, sin hrvatskih migranata.
I u rukama je nosio zastavu Hrvatske. Zapravo, to je bila zastava ustaške Nezavisne države Hrvatske, odgovorne za brojne zločine u vreme Drugog svetskog rata.
„Ja sam Argentinac, nisam Hrvat, ja sam sin Hrvata. Nisam ni navijao za Jugoslaviju, ali nisam ni navijao protiv. Navijao sam za Hrvate iz tima, Tonija Kukoča, Dražena Petrovića, Zorana Čuturu. Mislio sam da je i Vlade Divac Hrvat. Kad je zgrabio zastavu shvatio sam da je Srbin. Ja sam pobegao“, rekao je Šakić.
Zagrljaj koji je obeležio trenutke po isticanju vremena za igru se više nikada nije desio.
U tom zagrljaju su bili Divac i Dražen Petrović, momci koji su odrasli zajedno kroz reprezentativne selekcije Jugoslavije, godinu dana pre Argentine otišli u NBA, razgovarali, savetovali se, družili…
(1989) Vlade Divac and Drazen Petrovic
RIP Mozart of Hoops pic.twitter.com/uxWBHv8Czi— Throwback Sports (@Throwback_Sport) June 8, 2018
Jaz je stvoren. Duboki, duboki jaz koji je postajao sve dublji svakim novim iskopanim ratnim rovom između nekadašnje braće, između Srba i Hrvata.
PROČITAJTE JOŠ
Divac to nije razumeo. Kako je govorio, odgajan je u jugoslovenskom duhu, a njegovi dojučerašnji drugovi su gotovo preko noći postali hrvatski nacionalisti.
„Bili smo veliki, pravi prijatelji. Postojalo je izuzetno poštovanje i respekt s obe strane, sve do trenutka kad su nam se, nažalost, putevi razišli. Nekoliko godina pre njegove smrti zahladili smo odnose. Zbog nerazumevanja. Jesu li za to nerazumevanje odgovorne političke manipulacije? Apsolutno“, rekao je Divac jednom prilikom.
Koliko je Divac bio van cele priče svedoče i izvodi iz intervjua datog 1991. godine, u svojstvu odgovora na prethodne reči Petrovića i Stojana, kasnije Stojka Vrankovića o tome da nameravaju da igraju za reprezentaciju Hrvatske.
„Verujem da se Jugoslavija neće raspasti. Čude me te izjave da će igrati za reprezentaciju zemlje koja ne postoji“, naveo je Divac.
Dražen i Stojko nisu igrali za Jugoslaviju na njenom poslednjem zvaničnom pojavljivanju na Evropskom prvenstvu 1991. godine, a već sledeće su se pojavili u hrvatskom dresu na Svetskom prvenstvu, te stigli do srebrne medalje posle finala sa originalnim „Drim timom“.
1987 ? Dubrovnik (Hırvatistan)
? Toni Kukoc & Stojko Vrankovic & Drazen Petrovic pic.twitter.com/eCfBv2BgQ5
— Güzel Günlerden (@GGunlerden) July 12, 2020
„Tokom Evropskog prvenstva u Italiji 1991. godine Slovenija je proglasila nezavisnost. Jedan slovenački igrač dobio je tada pismo u kojem je pisalo da će, ukoliko i dalje bude igrao pod jugoslavenskom zastavom, biti proglašen izdajnikom Slovenije“, rekao je Ivković.
I tu je stiglo zlato, ali proslave gotovo da nije ni bilo.
„Kada smo pobedili u finalu, morali smo da se, kako to običaj nalaže, popnemo na pobedničko postolje i podignemo jugoslovensku zastavu. Ali većina igrača se povukla. Oni to nisu želeli. Tada sam shvatio šta se dogodilo. Svima je bilo jasno. To je bio – kraj“, rekao je Divac.
Divac to nije želeo. Nije želeo i da više ne razgovara sa ljudima koje je smatrao prijateljima. Braćom.
„Kada su sukobi počeli, svako je na svoj način pokušao da pronađe objašnjenje. Ja sam znao šta se događa u Srbiji, ali želeo sam od drugih da čujem šta se događa u Hrvatskoj. No, Dražen kao ni drugi hrvatski igrači u NBA ligi, nisu želeli o tome da pričaju. Uvek su govorili da ćemo razgovarati kada sve prođe, ali ne sada“, istakao je Divac.
Nije se stiglo do toga da sve prođe. Dražen je poginuo 7. juna 1993. godine u saobraćajnoj nesreći u Nemačkoj. I više se nikada on i Divac nisu zagrlili kao onog momenta kada je istekla i poslednja sekunda finalne utakmice u Buenos Ajresu.
Zašto? Zato što je počeo prokleti rat i zato što su se birale strane. I zato što razum više nije stanovao na prostorima Jugoslavije. I zato što je Dražen morao da dokazuje da je Hrvat, zbog srpskog porekla njegovog oca Jovana. Sigurno je da mu u tome nije bilo lako, ali je sasvim sigurno i da ništa na svetu ne može da bude važnije od prijateljstva.
I od zajedničkih uspomena, priprema, utakmica, medalja, pehara, slavlja…
„Ne, nismo razgovarali… Bili smo bliski, ali se događaju teške stvari u državi. Nismo razgovarali od tad. Volim Vlada, dobar je momak, dobar je igrač, sve to je više politička stvar nego bilo šta drugo“, rekao je Petrović u javnom komentaru u vezi sa odnosom sa Divcem.
Nažalost, gde politika umeša prste, a naročito je to slučaj u sportu, nestaje sve dobro, iskreno i pitomo, te postaje svoja sušta suprotnost, van svake pameti i rezona.
Tri decenije kasnije se i dalje biraju neke strane i dalje se gleda ispod oka i dokazuje „odakle su moji, tvoji, naši“. Srećom, ratova ovde više neće biti, nisu nikome u interesu, pa je izvesno ni slučajeva braće koje su zavadili neki treći. Ali, sve to stoji nad glavama svima za nauk i opomenu. Da se nikada nešto slično ne ponovi.
Na to ukazuje i poruka Dina Rađe, važnog člana jugoslovenske reprezentacije koji zbog povrede nije mogao da bude deo tima iz 1990. godine, ali je iz prvog lica bio prisutan tokom svih godina rasta i uspona poslednje generacije jugoslovenske košarke.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
