Novo lice Nikole Jokića

Srbija je u četvrtak pobedila Švajcarsku u gostima sa 73:97, a Jokić je bio najbolji pojedinac na terenu. U svom ritmu je dao 22 poena uz 14 skokova i sedam asistencija za indeks korisnosti 35 za malo više od 30 minuta na terenu.

"Orlovi" su tako došli do skora 3-2 u kvalifikacionoj grupi za Svetsko prvenstvo, ali pre plasmana u Katar moramo da prođemo još jednu fazu.

Trenutno u našoj grupi dominira Turska sa pet pobeda (dve protiv Srbije, tada nije igrao Jokić), dok su izabranici Dušana Alimpijevića na drugom mestu, a Bosna i Hercegovina na trećem sa dva trijumfa i tri poraza. Švajcarska je poslednja i bez pobede, ali nije ostavila loš utisak.

U narednu fazu se prenose bodovi, a tamo ćemo igrati protiv Italije, Litvanije i Islanda ili Velike Britanije. Na kraju će samo tri od šest reprezentacija proći na Mundobasket.

Ono što je bitno jeste da smo po prvi put u ovim kvalifikacijama mogli da računamo na Jokića i na primer Nikolu Jovića. Kada u timu imate jednog od, ako ne i najboljeg košarkaša na svetu, sve je lakše, a on sve oko sebe čini boljim na terenu - to je već dobro poznato.

Setimo se samo da je Jokić propuštao i cela takmičenja kada je Srbija u pitanju, ali sada je priča drugačija. Odlučio je da usred leta, nakon naporne NBA sezone, pomogne u žestokoj borbi za put u Katar. Mnogo puta do sada bio je na udaru zbog odluka u vezi reprezentacije, ali je ove godine pokazao koliko je motivisan da igra za Srbiju.

Mogao je ponovo da se požali na to da nije spreman ni fizički ni mentalno da pomogne reprezentaciji. Izgleda da drugačije razmišlja, možemo reći i zrelije. Bez njega, Srbija bi imala znatno manje šanse za plasman na veliko takmičenje, a samo njegovo prisustvo uliva sigurnost i saigračima i navijačima.

Istina je da ove godine sa Denverom nije išao do kraja u plej-ofu, već je ispao na startu istog, ali sigurno da bi voleo da ima slobodno leto. Ipak, izgleda da je svestan koliko je potreban Srbiji i zbog toga je odmah pokazao spremnost da pomogne i tako ne ostavi drugare iz reprezentacije na cedilu.

Naravno, nije Jokić jedini koji se "žrtvuje", ali priča oko njega i reprezentacije se uvek povede, pa je sada red i da pohvalimo njegovo ponašanje, što mu i priliči kao novom kapitenu Srbije.

Alimpijević mu nije slučajno dao kapitensku traku. To je bila poruka za njega da povede saigrače ka Mundobasketu, ali i njima da su uz Jokića mnogo jači i da samo treba da ga slede.

Uz to, konačno možemo da čujemo nešto iz Jokićevih usta. Godinama nije pričao pred srpskim novinarima, pošto je redovno izbegavao medijske "obaveze" čak i kada je oblačio opremu Srbije.

Iako u Americi redovno priča na konferencijama posle utakmica, sa reprezentacijom je druga priča. Znamo svi da Jokić ne voli da su "svetla" i kamere samo na njemu, ali počelo je da bude iritantno to što je praktično izbegavao izjave pred srpskim novinarima.

Setimo se da je pre nekoliko godina upravo on izjavio ono čuveno: "Mi Srbi ne volimo košarku, nego volimo da pobeđujemo". Nije to baš bilo rečeno u nekom pozitivnom tonu, pa se od tada redovno pitam - a ko to ne voli da pobeđuje i šta je tu čudno? A sa ovim da ne volimo košarku, ne mogu da se usaglasim, iako mi je jasno šta je hteo da kaže.

Sada je Jokić mnogo prijatniji za razgovor. Bez pogovora je pričao sa srpskim novinarima odmah po okupljanju reprezentacije, dotakao se kapitenske uloge, a onda se i posle utakmice sa Švajcarskom pojavio na konferenciji za medije - kako protokol i nalaže.

Pričao je o ključnim trenucima u meču sa Švajcarskom, napetim kvalifikacijama, a posebno je oduševio pričom o značaju igranja za reprezentaciju.

"Osećali smo se kao da smo igrali kod kuće. Atmosfera, navijači i svi ljudi koji su došli da nas podrže bili su naš šesti igrač. Zahvalni smo im veoma. Zato igramo - da čujemo naš jezik, naše pesme, vidimo naše zastave. Bio je to neverovatan osećaj tokom čitave utakmice", istakao je Jokić.

Zreliji pristup Jokić ima i kad je u pitanju fizička sprema. Ranije je tokom godine imao periode u kojima se malo više opusti, pa čak i neoprezno nabaci nekoliko kilograma, ali sada to nije slučaj.

Tokom cele godine je Jokić na vrhunskom nivou, čak i leti naporno trenira i održava formu, a odmor mu je izgleda postao aktivniji. I dalje zna da uživa, prati konje, izađe u kafanu ili se opusti sa prijateljima, ali to je najnormalnije i samo neka tako nastavi.

Ono što se vidi jeste i da bolje izgleda, deluje čak i zategnuto za njegove standarde, a na snazi nije izgubio. Magija je svakako uvek u njegovim rukama.

Jokić je na igračkom vrhuncu (mada on stalno pomera granice), oduševljava pojavom i prisustvom, voljan je da igra za reprezentaciju čak i tokom leta, pa nema sumnje da će i u nastavku kvalifikacija njegovo prisustvo biti od velikog značaja za Srbiju, jer Mundobasket još nije obezbeđen, a njemu su trenutno bliži i Turska i Italija.

Sa ovakvim Jokićem je sve lakše, kako na terenu, tako i van njega. To se oseća, čak i kada su novinari u pitanju.

Već za tri dana igramo protiv Bosne i Hercegovine u Beogradu. To je prilika da navijači napune dvoranu Pionir, a Jokić i "orlovi" naprave još jedan značajan korak ka Mundobasketu i to protiv veoma jakog rivala.