"Momci, slabo vam ide to meze", vičem grupici prijatelja, dok sa ogromnog video bima poigrava svetlo, a ljudi okolo skaču od sreće.
„Pa gledali smo Jokića pažljivo“, učinilo mi se da sam pročitao sa usana čoveku koji rastegljivom folijom pokriva nepojedeno suhomesnato na ovalu, podiže pogled iznenađeno mi odgovara kao da sam ga uhvatio s rukama u rerni gde je svež kolač.
Mislim se, ovo je tako tipično vojvođanski, neviđeno simpatično. Ljudi se opremili i došli da uživaju, to je prava priča.
PROČITAJTE JOŠ:
Neki dečaci koji metar dalje su se zagrlili i skandiraju „MVP“, razglas trešti, a gore na ekranu se smenjuju lica igrača Denver Nagetsa gde jedni plaču, drugi se smeju, treći već šalju poruke i grle svoje voljene.
Hej, čoveče, Nikola Jokić je NBA šampion! Ne znaš da li da vrisneš, pa ti se onda iz grla ne otme ništa. Samo ćutiš i smeješ se, misliš da izgledaš glupavo, ali si srećan. Naš čovek je odvukao svoj tim do NBA titule. Imali smo epizodiste, bez ikakve uvrede, ali sad smo se u Somboru u pola noći okupili zbog „glavne uloge“ u najjačoj ligi na svetu.
Treba i to raščistiti u glavi koja gleda ka satu, pa ka prozoru i oba pokazuju – jutro. Kad je Majami promašio poslednja dva šuta, a semafor je pokazivao 94:89 za Denver, iskreno nisam znao da li da se radujem, skačem od sreće, šta… Tu sam poslom, ali oprostićete, bio sam malo i pristrasan. Svi smo.
Denver Nagets, koji je do juče (dobro, do pre sedam godina) bio bitan kao lanjski sneg, preko noći je u našoj zemlji postao ime zbog kog Portugalac Karlos dolazi u Sombor da gleda utakmicu sa Srbima.
Bilo mi je krivo što sam čoveka prekinuo u pola zamaha kašikom usred večere, ali istovremeno i drago jer vidim da srpski sportisti dopiru do sveta.
Kad sam pitao dečka otkud mu ljubav prema basketu kad su Portugalci u njemu jaki kao Popajeva Oliva, kaže da je to došlo slučajno iz nekog prkosa i vremena kad je još Entoni igrao u Koloradu.
Slučajno ili ne, baš u godini i nedeljama kad je Karmelo rekao „ćao, odoh u penziju“, neko je pod istim brojem dresa „15“, njegovu štafetu oterao mnogo dalje.
Zato je u Sombor pored nas došao i Stefano, Amerikanac iz Majamija kom sam u razgovoru rekao da je uljez, jer mi je priznao da krišom stiska pesnicu kad Hit da koš.
A ni Majami ni Denver se koševa nisu nadavali u petoj utakmici velikog finala. Stegle su se i noge i ruke igračima, pa je delovalo da ni Dunav u Golupcu ne bi mogli da pogode, a ne obruč od nekih 45, 46 centimetara.
Zato su se mladi okupljeni između dve srpske trobojke formirane bljeskovima svetlosti reflektora na dva zida sale u centru Sombora radovali i kada Aron Gordon nekom lupi rampu, a ne kad Jokić ubaci koš.
Neki momak u crvenoj majici skače iz stolice svakog časa, ostali prate uglavnom mirnije, ali ima tu i psovki i prozivki sudija. Svega. Čak i kučeta koje je ušlo unutra da se zagreje po prilično svežoj somborskoj noći. Možda je i ono navijalo za Jokića.
PROČITAJTE JOŠ:
Kako je utakmica odmicala, broj ljudi se povećavao, ali je i dalje ostala neka praznina. Možda je to praznina mog očekivanja, jer mi bitniji meč nismo imali verovatno od finala Evrobasketa 2017, ne znam da li je to.
Malo me je iznenadilo jer sam očekivao više ljudi. Ok, bila je popunjena hala, ali što kaže jedan kolega – da se tako nešto desilo kod njega, tačno bi skinuo majicu i ne bi znao šta će sa sobom od sreće.
Somborci ne odaju tu emociju i to se vidi od trenutka kad uđete u grad. Stigli smo uveče oko pola deset i sve je delovalo tako obično i normalno.
„Došli ste zbog utakmice, je l’? Znamo, znamo da se igra, evo Sokolski dom je ovamo levo“, kaže nam žena na kiosku brze hrane, tu u centru.
Ako ste, kao ja pre dolaska, pomislili da će ulice Sombora biti opasno naelektrisane zbog utakmice, zbog koje su se kao osice skupili i novinari, grdno ste se prevarili. Ovo jednostavno nije takav grad. Bilo je više dece jer nema škole i kako su se kazaljke približavale dvanaestici, tako je postajalo sve pustije.
„Ma mrtav grad!“, kaže oštro i strogo mladi dečko iz radnje nedaleko od mesta okupljanja navijača.
Verovatno ga baš zbog toga Jokić voli i zato mu je obavezna stanica svake godine kad uhvati malo lufta u NBA sezoni. Sad je taj luft stigao kasnije nego obično.
Pre tri godine finale Zapada, pretprošle godine druga runda, prošle prva, a sad finale. Jedno čišćenje. Mnogo kritika. Pritisak, nepravda, sve to je nekako zvučalo kao strašan mamac da ljudi dođu i stanu iza svog zemljaka, tu u Somboru, ako već ne mogu da odu u Denver i Majami da uživo gledaju spektakl.
„Dolazi on tu, bio je i čašćavao u Salašu ceo lokal, ali kad ga vidim na ulici bude samo ‘aha, Jokić i to je to. Nema ovde niko od nas neki sad utisak da je ono neka zvezda i da zarađuje milione“, kaže momak na pumpi prekoputa Sokolskog doma dok kupujem energetsko piće spremajući se za neprespavanu noć.
Nije bilo više od pola 12 uveče u tom trenutku i još uvek se po glavi vrtela misao „kako je moguće da nigde nema nikakvog nagoveštaja da se ovde rodio i odrastao mogući NBA šampion“.
Prisećam se usput kako sam kao klinac religiozno sa drugarima u školi pričao kako je Divac uradio ovo, a Peđa Stojaković ono, posle utakmica Sakramento Kingsa dok sam još kao osnovac i srednjoškolac zbog njih gajio podočnjake.
Podočnjake, nekad podebljane i suzama kao onomad na tri minuta pre kraja finala Svetskog u Indijanapolisu, između Jugoslavije i Argentine, pre nego što sam iz susedne sobe čuo kako moji urlaju dok Bodiroga ubacuje trojku.
Od suza do ekstaze prošle su daj bože tri, četiri sekunde tada. Pre toga smo bili na ulici, ceo komšiluk se skupio da gleda utakmicu na jednom televizoru koji je otprilike pedesetak centimetara, ne veći od toga. Čudi me da danas nema te iste emocije kad je – hej, bre, neki naš čovek šampion NBA lige.
Žurka je uglavnom raščišćena oko pola sata po završetku utakmice, negde oko pola šest ujutru. Bilo je kao da se ništa nije desilo.
Poneki optimista bi zatrubio kolima, neko drugi bi vikao MVP ili ime i prezime somborskog šampiona i to je to, ‘ajmo na spavanje.
Imaš otprilike dva sata sna, pre nego što probaš da pogodiš nogavicu pantalona, da bi potom, onako simbolično, pronašao prvu pekaru i „pocepao“ burek kao Jokić Majami.
Burek vreo, gori jezik, ali je onako „bogat“ i sirom i mesom, zavisi od toga koji izaberete. Time se pohvalio i jedan čovek kog smo posle doručka sreli na hipodromu, tražeći nekog iz Jokićeve porodice. Kaže da je u Somboru burek odličan. Nije čudo što ga je Jokić kao dete razbijao.
Tu na hipodromu je osim prijatelja Jokićevog oca danas i Drim Kečer, čuveni Nikolin konj, tamo je i poštansko sanduče sa njegovim prezimenom, blizu štale gde je primio MVP nagradu. Nikog iz porodice tu nema.
Dok se sivi Porše „Kajen“ hladi prislonjen uz jedan žbun ispred žućkaste kuće u ulici Gruje Dedića, jedna žena užurbano izlazi iz dvorišta i uz škripu guma svog Pežoa odlazi, a baš tada stiže američki pikap Ford i dvoje ljudi ulazi u dvorište porodične kuće.
Iz dvorišta se čuju žamor i pozdravi, a momak koji, dok prilazim, brže-bolje viče: „Ne mogu ništa da ti kažem“, dotle mirno kosi travu ispred.
Ulazi kroz kapiju, kroz koju ulazi još jedna žena pristigla u međuvremenu malim, belim autom. Ako će slavlja i biti (a verovatno hoće), opet verovatno neće na tom mestu i baš u tom trenutku. Baš zato je najjači utisak jedna velika tišina.
Čujete vi sa ponekog drveta okolo neku pticu kad kosilica prestane da drči, kod sivog auta koji vozi Nikolin otac, Branislav, povremeno se oglasi i ogromni šarplaninac, ali mimo toga – sve deluje tako obično.
Kao bilo koji drugi dan u godini. Kao da neko ne bi zapucao iz Amerike ili iz Portugala da bi se našao baš tu. Možda u tome i jeste fora.
Nama iz Beograda, Niša, Kragujevca, Pirota, Užica, Portugala ili iz Amerike, Jokić je možda velika zvezda. Somborcima je on komšija, dečko koji čašćava ceo lokal kad dođe da se opusti.
Ne zato što hoće da se pokaže, ili zato što može, već zato što mu je merak. I onda ne čudi što ćete i kod mnogih običnih ljudi koje sretnete usput na ulici i pitate ih o njemu, probuditi osmeh makar u uglu usana.
Njima je Jokić običan dečko koji je odrastao tu na terenu kod škole, igrao košarku sa burazerima i slučajno ili igrom sudbine, postao bolji od svih. Pa neka takav i ostane, a mi ćemo rado opet da dolazimo u Sombor i kljukamo se nezdravim pićima da bismo do kraja ostajali budni dok se punimo zdravom euforijom koju iz Amerike šalje jedan debeli dečko – najbolji na svetu.
BONUS VIDEO Sombor i Jokic – posebna veza
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare