"Volim da učim od fudbalskih trenera": Srbin najavio veliku trenersku karijeru u košarci, postao i noćna mora večitih

Kvaliteti 35-godišnjeg Marka Baraća i rezultati koje u kontinuitetu ostvaruje sa Megom nisu prošli nezapaženo, pa je u novom mandatu selektora Svetislava Pešića na klupi reprezentacije uvršten i u stručni štab reprezentacije.

Takođe, sa klincima iz Mege je postao i noćna mora večitih.

„Poziv u nacionalni tim za mene je bio velika čast“, kaže Barać.

On se na to nadovezao.

„Uvek sam se trudio da moj razvoj bude postepen i praćen predanim radom, da iza svega toga postoji kvalitetna podloga. Tako se moja karijera odvijala do sada i zato mi je veoma drago da je usledio i taj korak i poziv da postanem član stručnog štaba naše seniorske reprezentacije. Bio sam ponosan i, da budem iskren, jedva sam čekao novembarski FIBA prozor da uzmem učešće u državnom timu“, objasnio je Barać koji je svojevremeno kao pomoćnik Dejana Mijatovića sa mlađim reprezentativnim selekcijama osvojio tri medalje - dve bronze sa mladom i juniorskom reprezentacijom na evropskim prvenstvima, i srebro na Svetskom šampionatu za igrače do 19 godina".

Shodno rezultatima koje pravi sa, iz godine u godinu, Meginim sve mlađim timom, na račun Baraća stižu pohvale sa svih strana i to od velikih trenerskih imena:

„Zahvalio bih se svima koji su javno prepoznali neki kvalitet u meni“, odgovara Barać na pitanje kako reaguje na komplimente starijih i iskusnijih trenera koji su ostavili upečatljiv trag u evropskoj košarci:

„Mislim da je to i potvrda da način na koji moj tim igra košarku ima smisla. Svima je poznato koliko je legendarnih trenera ova zemlja dala, a ovu igru sam učio upravo od svih njih i zato mi je to veliki podstrek za dalji rad. Međutim, moram da kažem da pored pohvala ponekad postoje i kritike i zato se uvek trudim da budem čvrsto na zemlji i da verujem u svoj rad i ideje“.

U trenerske vode Barać je ušao već sa 19 godina. Prethodno je igrao košarku u prvom timu Superfunda, ali kada je dobio poziv da bude trener, nije se mnogo dvoumio.

„Kao mlad igrač sam sa trenerima i saigračima imao odnos koji je ljudima u klubu odavao utisak da bih mogao da se bavim trenerskim poslom. Takvi komentari samo su mi dodatno ulili samopuzdanje, jer sam već od juniorskih dana počeo da ozbiljnije pratim rad trenera i da se pripremam za taj neki budući poziv. Vrlo rano sam bio svestan da sam neki igrački potencijal dostigao prerano, da sam se rano razvio u fizičkom smislu i da te moje fizičke karakteristike neće biti dovoljne za najviše domete. Iako mi se igrala košaraka, brzo sam presekao. Jednog dana samo sam spakovao sportsku opremu u torbu, otišao na popodnevni trening, pozdravio se saigračima, podelio im tu opremu i poželeo im sreću. Isto veče sam nabavio nekoliko osnovnih trenerskih alatki kao što su štoperica i pištaljka i pojavio se na treningu kadetske ekipe Suprfunda i nakon toga više nije bilo nikakve dileme“.

Posle nekoliko godina u Superfundu, usledio je odlazak u italjinskog trećeligaša Ortonu, a potom povratak u Srbiju, gde je sa Torlakom i ekipom zemunske Mladosti beležio odlične rezultate. Tri godine je potom bio pomoćni trener u Igokei, sa kojom je osvojio tri titule šampiona Bosne i Hercegovine i dva nacionalna Kupa, a potom je u sezoni 2022/2023. seo na klupu Mege. Početak nije bio nimalo lak. U prvih pet kola pretrpljeno je pet poraza, a u uvodnih 13 utakmica ekipa je izgubila 10 mečeva.

„U ovom poslu nije uspeo samo onaj koji nije izdržao. Neuspesi moraju da se prihvataju kao lekcije, kao svojevrsna škola“, vraća film i sa određene vremenske distance sumira utiske Barać:

„Od sklapanja tog tima u leto 2022. godine i početka priprema imali smo zajedničku ideju, gurali smo u istom smeru i to je dosta dobro izgledalo što se tiče načina rada, napretka igrača i podele uloga u timu, u smislu davanja najveće odgovornosti najtalentovanijim, ujedno i najmlađim igračima. Ali, nije bilo lako pobeđivati u to vreme. Međutim, ono što mora da se napomene i što mora da bude lekcija za mnoge je da su mi ljudi iz kluba ukazali bezuslovnu podršku. To je bilo veliko poverenje, ali ujedno i verovanje u sopstveni izbor i zajednički rad. Sve to se na kraju isplatilo. Sezona se okrenula, u drugom delu zabeležili smo devet pobeda od 10 utakmica i igrali plej-of“.

Na ovom primeru Baraća, Mega je pokazala i dokazala koliko je specifičan klub i drugačija košarkaška sredina. Zato možda i ne čudi što nosi epitet kluba koji je van američkog kontinenta dao najviše draftovanih igrača u NBA ligu – čak 16. Na pitanje, koja je tajna uspeha Mege, Barać odgovara:

„Tajna je u sistemu, koliko god ta reč bila izlizana, ali zaista je tako. Tajna je u tome da svi ljudi koji su uključeni u taj proces imaju iste ciljeve. Timovi su svake godine praktično novi, a svi znamo koliko je u ovom sportu teško napraviti uspeh kada se igrači menjaju. I ne samo što su novi, nego su i timovi sve mlađi i to ne predstavlja lak posao. Međutim, niko od tih igrača nije u Megu zalutao. Svi su oni tu zato što su prepoznati zbog svog talenta i potencijala“, rekao je Barać i potom posebno istakao:

„Na najodgovornijim mestima u klubu rade ljudi koji itekako znaju svoj posao i koji besprekorno sprovode ceo koncept. Ono što je možda i najbitnije, a to je da postoji jasna ideja na koji način Mega treba da radi, kako treba da igra i koji su osnovni principi koji se ne menjaju, da mladi treba da dobijaju šansu, da moraju da imaju pravo na grešku, da se na svakoj utakmici ide na pobedu i da se napravi sistem igre i treninga u kome njihovi kvaliteti i talenti mogu najviše da dođu do izražaja“.

Koncept jedinstvene i specifične metodike rada u Megi donosi sve više benefita srpskoj košarci. U prilog tome najbolje svedoči činjenica da su u reprezentaciji Srbije na Olimpijskim igrama u Parizu, gde je osvojena bronzana medalja, igrala čak petorica igrača koja su stasala i igračku afirmaciju stekla upravo u Megi – Nikola Jokić, Vasilije Micić, Filip Petrušev, Nikola Jović i Uroš Plavšić.

„I najvećim protivnicima Mege postalo je jasno koliko je ovaj klub postao značajan za srpsku košarku, jer u najvećoj meri neguje mlade igrače. Ogroman broj tih mladih igrača u Megi i sada predstavlja budućnost nacionalonog tima. Kada bi postojalo više sredina nalik ovoj, mislim da bi naša košarka od toga samo profitirala“.

Uspeh ne dolazi preko noći. Ključna reč je posvećnost, ali i permanentna edukacija i stručno usavršavanje.

„Krenuo sam vrlo rano u trenerske vode i samim tim vrlo rano došao do tog broja sati koji su potrebni da bi u nekoj veštini dostigao zadovoljavajući nivo. Trudim se da svakodnevno učim i to od uspešnih ljudi iz različitih oblasti. To nije samo košarka i ne nužno samo sport. Kroz godine bavljenja ovim poslom došao sam do nekih zaključaka i istina, trudim se da pravim paralele i nađem slične situacije u drugim oblastima u životu“, kaže Barać i potom detaljnije pojašnjava ovu svoju tezu:

„Volim da gledam fudbal i da pratim rad fudbalskih trenera. Stvari koje su najbitnije, kada je taktički deo posla u pitanju u košarci, kao što su defanzivna tranzicija, obezbeđivanje poseda, stvaranje brojčane ili kvalitativne prednosti na određenom delu terena su iste takve i u fudbalu. Ponekad smo mi treneri toliko u svakodnevnom poslu da ne možemo da razlikujemo šta su istine, a šta zablude koje su rasprostranjene u našem sportu, ali kada vidiš da u fudbalu važe isti ili slični principi za koje misliš da su bitni i u košarci onda postaje kristalno jasno da je to istina“.

Barać ne krije da se trudi da mnogo uči iz iskustva drugih:

„Svako je skup onoga što je negde video, čuo ili pročitao. Zato treba birati sadržaje kojim ćeš da se obogaćuješ u svakom smislu kroz umetnost, literaturu... Ono što mi u poslednje vreme privlači pažnju su biografije uspešnih privrednika, ljudi iz sveta biznisa i drugih oblasti, koji su bili inovatori odnosno ljudi koji su imali veliku želju da se u nekom poslu dokažu i ostvare uspeh. Svi oni su negde delili ogromnu strast prema svom poslu, istu onakvu kakvu ja gajim prema košarci i zato se trudim da upijam ta njihova iskustva. Smatram da su svi oni imali samo jednu veliku želju, kao uostalom i ja da postanem trener, i na neki način postali smo njome opsednuti“.

Trenerski posao traži mnogo odricanja, veoma je i stresan, a Barać je jasan šta ga u svemu tome ispunjava:

„Najviše me u radu čini srećnim sam proces do ostvarenja nekog cilja koji smo postavili. To može da biti mikrociklus, kada je neka utakmica u pitanju, ili dugoročni cilj kada se reč o napretku tima na kraju sezone u odnosu na početak ili individualnom razvoju igrača. Sve što obuhvata te procese i taj rad treba da bude uživanje. U ovom poslu postoji puno pritiska, a taj pritisak nikada ne sme da prevaziđe i nadjača količinu uživanja i ljubavi u tom celom procesu“.

A kada su ciljevi Mege u ovoj sezoni u pitanju Barać kaže:

„Pre svega, da se zaboravi prošla sezona koja je bila istorijska. To nije lako. Na mnoge stvari u sportu generalno ne možeš da utičeš, a to su kvalitet lige, kvalitet protivnika, budžet. Međutim, ono na šta možeš da utičeš jesu sopstvena očekivanja. Mi nismo želeli da budemo nerealni i robovi nekih očekivanja koja se sama po sebi nameću. Opredelili smo se da budemo skromni, da shvatimo da smo prošle godine imali sreće i znanja da izbacimo ogroman broj igrača koji su napravili iskorake u svojim karijerama i da sada na njihova mesta dolaze momci koji imaju svoju priču, svoje kvalitete i mane i da negde sve paralele treba da prestanu da se povlače“, rekao je Barać

On je za kraj poručio.

„Iz te skromnosti i realnosti postavili smo sebi realne ciljeve koje nije lako dostići, a to je da igramo ono što ja volim da kažem mega košarku. To je način igre koji smo uspostavili, da se igra u velikom intezitetu na oba kraja terena, da se igra brzo i moderno, odnosno košarka koja će nam sa ovom ekipom dozvoliti da budemo ravnopravni sa svima i da svaku utakmicu igramo da pobedimo. I za kraj, ono što je najbitnije, a to je da se iz takvog načina igre i iz ovogodišnjeg tima afirmiše nekolicina igrača spremih za najviši nivo“, zaključio je Barać.

BONUS VIDEO