Izgleda da su sinovi shvatili šta znači igrati za Srbiju

I sada više nije pitanje da li se vraća kult reprezentacije, one košarkaške koju svi obožavamo, nego se vratio, bar se nadamo.Počeo je da se vraća sa selektorskom ulogom Saše Đorđevića, a izgleda onaj stari sjaj će doživeti sa Svetislavom Pešićem na klupi nacionalnog tima.O čemu se radi? Aleksej Pokuševski (rođen 2001) i Nikola Jović (rođen 2003), košarkaši Oklahome i Majamija, potvrdili su kako žele da igraju za Srbiju ovog leta na Svetskom prvenstvu u Japanu, Indoneziji i Filipinima, od 25. avgusta do 10. septembra. I to ne bi trebalo da bude ništa epohalno, zaista, ali...Vremena su se vrlo promenila, mladi, pogotovo u NBA, mnogo drugačije gledaju na karijere nego pre deceniju, dve, igranje za reprezentaciju njima više nema tu težnu. Nestao je, ili bar izbledeo, taj osećaj ponosa i časti, prioriteti su se drastično promenili, ne sanja se više doček na balkonu Skupštine... O tome je i selektor Pešić govorio u Nova.rs serijalu "100 godina košarke u Srbiji", povodom nestvarnog jubileja koji obeležavamo ove godine."Koliko god da smo mi u toj nekoj prošlosti imali benefit i profitirali od uspeha reprezentacije, mi posle nismo. Više ne profitiramo od uspeha reprezentacije, to je sasvim nova situacija, apsolutno su se promenili prioriteti. Klupska takmičenja postaju dominantna, prioriteti igrača postaju drugačiji. Nisu se promenili želja, ni moja, ni igrača, ali jesu prioriteti, iz dva razloga - promenio se kompletan sistem takmičenja koji je totalno nedefinisan na nivou Evrope, da ne govorim na nivou Srbije, igrači potpisuju ugovore mnogo veće nego ranije. U ona vremena ako nisi pozvao igrača iz nekog kluba doživeo bi najveće moguće kritike i napade tog kluba, jer su imali interes da njihov igrač bude u reprezentaciji, da kroz nju napreduje, i da klub tako ima košarkaški benefit. Danas je totalno drugačije, imamo američku filozofiju, dobio si poziv, ti odluči, ako ti se ide mi nismo protiv, ali ti sam odluči. Ne odlučuju uvek sami, ali odlučuju prema interesima kluba", ispričao je Pešić.Legendarni stručnjak je podvukao još jednu bitnu razliku u odnosu na ona vremena."Sva velika takmičenja nisu više u junu, kao ranije, ili početkom jula, već godinama su u vreme priprema klubova za predstojeću sezonu. I sve to kad se stavi u jednu veliku sliku, sa mnogo detalja koji su danas uticajni, naravno da se sve promenilo. I život se menja, ali to je jedan novi izazov, zato nema problema, već rešenja", naglasio je selektor koji je nacionalnom timu doneo poslednje i evropsko (2001. Turska) i svetsko zlato (2002. Indijanapolis), pre više od 20 godina.Zato je bitno što su u prvoj polovini jula, u jeku NBA Letnje lige, stigle su lepe vesti i za selektora, i za navijače Srbije.

Jović, krilo Majami Hita, otkrio je novinarima u SAD da želi da igra za Srbiju na Mundobasketu, a nešto pre njega isto je učinio i Pokuševski, krilni centar Oklahome Siti Tandera. Jedini problem kod Pokuševskog je da bude zdrav, pošto je početkom juna doživeo prelom desne nadlaktice tokom treninga.Mladi srpski košarkaš je ove sezone već bio van terena tri meseca zbog povrede leve noge, pa je za Tander odigrao samo 34 utakmice.Opet, naravno da je na selektoru da li ima u planu dva mlada NBA igrača, ali je bitna njihova želja, koja je toliko nedostajala nekim prethodnicima.Jović je prošlog leta draftovan od strane Majamija kao 27. pik prve runde, u kojoj svaki od 30 klubova izabere jednog igrača. Možda je mogao i ranije da bude izabran, ali se čini da je otišao u odličan klub za pravi razvoj.Rođen je 2003. u Lesteru, gde je njegov otac igrao košarku, a u Beograd se preselio sa devet godina. Tokom odrastanja igrao je i vaterpolo za Partizan, a na košarku prelazi tek sa 11. Kao dete trenirao je u KK Sava, a 2018. je prešao u Megu odakle se lansirao u NBA visine po oprobanom receptu čiji je potpisnik njegov imenjak Jokić.

U ABA ligi je, u sezoni uoči odlaska u NBA, prosečno beležio 11,7 poena, 4,4 skoka i 3,4 asistencije po meču u dresu Mege. Debitovao je i za seniorsku reprezentaciju Srbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo.Kada je reč o NBA igračima iz Srbije, Aleksej Pokuševski je prve košarkaške korake napravio u lokalnom klubu Kadet. Odatle je prešao u NS Stars, pa u Vojvodinu, da bi sa nepunih 14 godina postao igrač Olimpijakosa. Takmičio se u grčkoj Drugoj ligi, a povrede prvotimaca su mu dale šansu da pokaže svoje umeće i u Prvoj ligi i Evroligi.Postao je i najmlađi debitant Olimpijakosa u Evroligi, sa 17 godina i 83 dana je protiv Bajerna (19. marta 2019) upisao jedan poen, dva skoka i jednu asistenciju.Na Draftu 2020. izabran je kao 17. pik Minesota Timbervulvsa, da bi u trejdu završio u Oklahomi, čije boje i brani u NBA.Obojica su imala neka zapažena izdanja u mlađim reprezentativnim selekcijama. Jović je, na primer, blistao 2019. na U19 Svetskom prvenstvu, bio je i član idealne petorke i to sa svega 16 godina."Orlići" su ostali bez medalje, zauzeli su četvrto mesto na planeti, a talentovani košarkaš beležio je prosečno 18,1 poen, 8,3 skokova i 2,9 asistencija.

Pokuševski je nastupe za mlađe selekcije imao 2018. kao član U17 tima na Svetskom prvenstvu, i sledeće godine na U18 Evrobasketu.Tokom sedam mečeva prosečno je beležio 7,7 poena, 8,3 skoka i 1,6 asistencija na U17 SP, a na EP 2019. je imao 10 poena, 7,2 skoka, 3,7 asistencija i čak četiri blokade u proseku po utakmici.Izgleda da je došlo vreme za najveću scenu, a (širi) spisak čeka cela košarkaška nacija, očekuje se u drugoj polovini jula, pa da krene novo loženje na zlato "orlova". Jer, mi drugačije ne znamo i ne možemo."Je l' sad shvataš sine?", pitao je Sale Đorđević Vladimira Radmanovića i zagrlio ga je dok je plakao kao kiša, jer nije dobio medalju, svetsko zlato, iz Indijanapolisa 2002.

"Sportistima se pruža prilika da predstavljaju svoju zemlju u nečemu. Da li ima nešto više i veće? Ugovor, novac, jedno leto više provedeno na plaži ili brodu – ima vremena za to. Karijera sportiste vrlo brzo prođe, pogotovo ta reprezentativna, jer je zahtevna. Nikada neću zaboraviti Vladimira Radmanovića, te 2002. godine, kada su osvojili zlato u Indijanapolisu. Dočekao sam ih i otišao sa njima u Skupštinu grada. I na toj terasi, Radmanović je bio bez medalje jer je napravio jedan 'dišpeto' prema treneru Pešiću u nekom četvrtfinalu ili polufinalu, i bio odstranjen, a zamenio ga je 13. igrač koji je tada bio sa njima, Aleksandar Smiljanić, koji uopšte nije igrao, ali oko čijeg vrata stoji zlatna medalja. Radmanović je toliko plakao da sam ga zagrlio i rekao mu: 'Je l’ sad shvataš, sine?' A on me grli i viče: 'Sad shvatam'. I suza suzu stiže. Shvatiće oni...", rekao je Đorđević svojevremeno za "Nedeljnik".Dobro je, jer izgleda da su neki sinovi shvatili. Jer, decenijama unazad se život u Srbiji pauzira na dva sata kada košarkaši izađu na teren. Tada sve staje, pale se televizori, ide na utakmicu, na svaki način bodri se nacionalni tim. Ponosan je narod na sve što naši košarkaši rade širom sveta, ali ono što se uradi u reprezentaciji zauvek ulazi u legendu.Srbija će na Mundobasketu igrati u D grupi sa Južnim Sudanom, Portorikom i Kinom. Sa Jovićem i(li) Pokuševskim u avionu za Filipne? Vrlo moguće.BONUS VIDEO Nepoznate priče o najvećim imenima srpske košarke i tajna jedne koverte

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ep5celaepizodasajtds2-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="6037580"]