U dobar deo neprocenjivih životnih i karijernih iskustava Predraga Bate Zimonjića već ste imali uvid u prvom delu intervjua za Nova.rs.
Kondicioni trener Partizana, jedan od najboljih stručnjaka Evrope, već je govorio o tome kako mu je rad sa mladim Peđom Stojakovićem promenio karijeru, kako je bilo suočiti se sa bokserskim temperamentom Tundžija Avodžobija, zbog čega je Željko Obradović tako poseban.
Rad sa Željkom je više od posla, zbog toga je i Zimonjić došao u Partizan, gde je ponovo postao saradnik najtrofejnijeg evropskog trenera.
Posle odlaska Obradovića iz Fenerbahčea, Bata je još jedan period proveo u Turskoj u saradnji sa Igorom Kokoškovim, a onda je usledio povratak – Željko nije imao mnogo dilema oko toga koga će zvati da brusi nove asove za velika dela.
Svojevremeno, Bata je izveo i legendarnog Dimitrisa Dijamantidisa na pravi put, a to nije bilo lako zbog problema sa kičmom. Podsećanja radi, u prvom delu intervjua, izneo je detalje o dolasku golobradog Dijamantidisa u Iraklis.
„On je kod nas došao iz Kastorije i treće lige, neobične građe i sa izraženom skoliozom. Tu je dosta korekcija trebalo da se obavi, već onda je bio lagan na nogama, agilan, nezgodan, ali nije mogao mnogo tog napadačkog talenta da pokaže, bio je „teška ruka“. Trebalo je puno rada na tome, a Lazaros Papadopulos je bio rvač i trebalo mu je osam sekundi da pretrči ceo teren, skakao je uvis umesto da trči, bilo je puno posla oko njih dvojice. Hvala Bogu, bili su divni momci i igrači, ta sezona je njima bila značajna, radili su u jednom sistemu koji je bio košarkaški i prvoligaški, u to vreme je Grčka bila previše jaka, svi su ulagali i radili dobro. Oni su se sjajno snašli uz sjajnog trenera Šakotu, koji ih je i selektirao. Upoznavali su se polako sa modelima igre i već sledeće godine su imali ulogu u timu, ostalo se o njima sve zna.“
Takođe, radili ste sa Vladimirom Radmanovićem i čak čuvate tadašnje treninge i programe rada sa njim?
„Još uvek to čuvam, danas imaš kompjutere i sve je lako sačuvati, ali te neke sveske čuvam i drage su mi, volim da ih pogledam. Ne znače sad puno, ali je interesantno i videti kakve su progresije imali, pogotovo Radmanović, on je posebno telo. Kod mene je bio kao junior Zvezde, nastavili smo on, Vujanić, Ćakić i ja saradnju i kasnije. Što se Radmanovića tiče, on je jedan prvi period u Americi proveo tako što nije imao neku preveliku potrebu za mnom. Mi smo se ovde nekad sklanjali na druga mesta iz Beograda jer je to neophodno, onda su krenule povredice i postojala je potreba za zajedničkim radom, nastavili smo i do kraja smo to izgurali. I danas smo prijatelji i s njim volim da provodim zajedničko vreme.“
VIDEO – Bata Zimonjić: Miličićevi fizički testovi iz Hemofarma su bili čudo
Koliko ste puta bili u Americi i kako ste videli tamošnje metode?
„Radio sam sa Peđom i imao sam tamo dva boravka, posle sam i sa Radmanovićem bio u Golden Stejtu 2010. Tada je trebalo povredu sanirati do kraja i utisak je bio, prvi, za nas iz Evrope, da vidimo uslove i organizaciju. Sada se dešavaju pomaci u Evropi i postoje trenažni uslovi i hale koji su slični. Ali tada, toga u Evropi nije bilo. To je prvi utisak iz mog ugla, što se mog posla tiče, mnogo toga se moglo videti, i dobrog i lošeg – naravno, iz ugla kako ja to gledam. Mogla su neka saznanja da se prošire, stekla se slika da ne može da bude „copy-paste“, prvo zbog njihovog kalendara takmičenja, slobode u odabiru šta rade na treningu i sa kim će između ostalog da rade, jer su neki veliki igrači mogli da rade svoje programe. A metode rada su kod njih u „fashion“ talasima, malo je moderno ovo, pa ono, a ja sam imao veliku sreću da tada upoznam, hajde da kažem pravog trenera u NBA, koji je jedna zanimljiva škola – bio je glavni trener kanadske atletske reprezentacije u eri Bena Džonsona, to sve govori o njegovoj veličini, i lepezi sredstava koja koristi u radu sa igračima, imao je otvorenost da to deli sa mnom. Od njega sam dosta toga naučio.“
Kako izgleda FIBA kalendar u skladu sa klupskim dešavanjima, Partizan je nedavno poslao mnogo igrača u reprezentaciju, pa se desila povreda Smailagića uz druge probleme poput istrošenosti?
„To ne izgleda nikako, kao svima. Svi znamo da su ti prozori besmisleni, sad, kako tome da se prilagoditi… To je haos, sećam se situacije da u Evroligi jedni idu, drugi ostaju, u Evrokupu se pravi pauza, pa se ne pravi… Nejasno je i u trenažnom smislu zahtevno organizovati ekipe koje su u situaciji kao što je Partizan. To je bolno za nas u trenažnom smislu, šta raditi sa tri igrača koja ti ostanu? Mi nemamo samo srpske igrače, imamo Madara, Mura, ovog puta nije u reprezentaciji bio Glas koji će sledeći put verovatno biti… Mi imamo tri igrača jer su ostali u reprezentaciji, i šta raditi sa njima, kako ih održati u takmičarskoj formi? To je sve dosta komplikovano.“
Postoje li neke rehabilitacije igrača koje su išle daleko brže od očekivanja?
„Mnogo je primera sa velikim pomakom… Tu postoje dve stvari, jedna je uočiti problem na vreme i preventivno raditi na tome. To je jedna stvar. Reći koliko je uspešno, pomoglo… Što se tiče dela gde su te stvari jasne, postoje rizične i teške rehabilitacije. Nekada ne idu najbolje, uz svu vašu volju, znanje i energiju. Jedna od tih je bila meni posebno teška sa Nemanjom Aleksandrovim, koji je jedan od najvećih talenata sa naših prostora. Tu je sve bilo van naše moći jer je tu postojala nekakva bakterija koja je pravila probleme stalno, s vremena na vreme, vraćala nas je unazad, unazad, unazad… Dugo je godina trebalo da se to dijagnostifikuje, pa izleči. To je bio ogroman period za vreme njegovog razvoja. Uz svu energiju i rad, od tih težih povreda, dosta je bilo rehabilitacija iza mene i slovim za nekog ko je tim igračima mnogo pomogao. Svakako, najkomplikovanija je bila ona povreda kod Peđe.“
Vaš sin je sada posvećen košarci na Floridi, ali podjednako i obrazovanju – koliko taj balans smatrate važnim, mnogi roditelji danas sve podrede sportu?
„Različiti su pogledi oko tih stvari. To je već sad pitanje šta je dobro, šta nije, vreme će pokazati. On je izabrao pravi put, mlad je otišao u Ameriku, mislim da je odluka ta da se nastavi škola uz košarku prava. Iznenađuje me podatak koliko dece koja trenira košarku ne ide u školu, opredeljuje se da živi od košarke. On je prvo trenirao fudbal i džudo, pa je jako kasno došao u košarku i kasno počeo ozbiljno da trenira. Mislim da je zadovoljan i srećan i u košarkaškom smislu će da napreduje. Ako bih pričao o razvoju iz mog ugla, mislim da je to prava stvar, ne znači da sam u pravu. Nekako su se te naše priče skockale tako da on tamo sebe vidi, videćemo. U krajnjem slučaju, ako ne bude ništa od košarke, doći će kao čovek sa velikim životnim iskustvom i obrazovanjem, nastavljamo život dalje.“
Bata smatra da i decu treba pustiti da budu deca u najosetljivijem periodu – sve je otišlo predaleko sa preranim uvođenjem mališana u „mašinu“.
„Rana specijalizacija je velika greška koja se dešava u košarci i svugde drugde. Imate jedan opseg motoričkih sposobnosti koje se moraju razviti i sad imate dečake koji se klanjaju fizičkog da se ne bi povredili jer igraju košarku? Ja sam protivnik toga, pa koja je igra najbolja za razvoj košarkaša? Možda su to baš šugice na ulici, nisam video 20 godina to da neko igra. Da li dete treba da napravi kolut unapred ili unazad, da igra fudbal, da se bavi drugim stvarima… Svojoj deci sam kao obavezu nametao samo da treniraju i džudo, smatrao sam to kao nešto što je dobro za taj period, to je sport adekvatan za osnovu u sazrevanju. Kad su došli na lep nivo, oni su birali – sin je otišao na fudbal, ćerka na ritmičku gimnastiku. Deluje smešno posle džudoa, ali ona se tamo zadržala osam godina, on je nastavio fudbal i krenuo na košarku, trenirao je amaterski do skoro, tri ili dva puta nedeljno u jednoj školi. On ni u Dinamiku nije imao pun program jer je išao u školu, nije mogao da dolazi. Definitivno mu nedostaje puno specifičnih košarkaških treninga, iskustva, ali ja verujem da talenat ne može da se sakrije. Pokazaće se pre ili kasnije, strpljenje je potrebno, pa šta bude.“
Tata Petronije ima status legende u srpskoj i jugoslovenskoj košarci – uz njega, Bata je „upijao“ znanje i rasla je želja da krene njegovim stopama, iako se ocu nije sviđalo.
„Posebno sam bio vezan za njega, ne samo u tom delu saradnje i onog što sam mogao da naučim od njega i što mi je vrata otvarao. Bio je uzor ljudski. Nekako je tada bilo sramota sve da tata pomogne, da li deca doktora treba da budu doktori, glumaca glumci… To se uvek gleda kao sramota i protežiranje, ja sam to gledao kao na dobar pedigre. Bio sam mali i gledao sam kondicione treninge još tada, nešto sam doživljavao, tako da sam na njega ponosan. Radio je i sa ženskom i sa muškom reprezentacijom, bio je profesor fizičkog, osnovao je KK Karaburma, prešao je u Zvezdu i radio sa ženama, bili su prvaci Evrope 1979. u La Korunji, ne znam koliko je puta Kup i prvenstvo osvojio… Kasnije je prešao u mušku košarku, OKK Beograd, Zvezda, Partizan. Radio je za reprezentaciju, a bio je trener i u Panatinaikosu kada je Boža Maljković osvojio Evroligu. Imao je uspešnu karijeru, bogatu i sa igračima koje je radio individualno. Iz nekog razloga, nikada nisam to razumeo, nije bio za to da se bavim ovim poslom. Čak sam išao u elektrotehničku školu, on je imao poznanstva tu i bio je uporan da odem tamo. Nije mu se dopalo da budem trener, smatrao je da nema to neku perspektivu, da je sve drugo bolje za mene nego ovo što sada jeste. Nije hteo čak da pomaže oko prijemnog, nego su to radile kolege njegove koje su me znale. Ja sam taj prijemni uradio, bio sam u vrhu i to je bila moja želja, da mu pokažem da to mogu, da ću da upišem, kasnije sam i bio prilično dobar, voleo sam to. Dešavalo se da učim noću, on ustane i vidi me, kaže, čekaj čemu ovo, pa što nisi išao na medicinu. Nije imao stav da je ovo pravi put.“
Na šta ste najponosniji u karijeri?
„Na CV. Eto, tako da kažem, imam kompletan CV rada, bez godine pauze, puno potrošenih leta u NBA i reprezentaciji, ogroman broj igrača sa kojima sam sarađivao, stepenice koje nisam preskakao, akademski imam doktorat u oblasti košarke, to je kompletna priča na koju sam zaista ponosan“.
Da li se dešavalo da fizički ne možete da budete sa svima koji imaju želju da rade sa Vama tokom leta ili bilo kog perioda karijere i godine?
„Puno je toga bilo u karijeri, imao sam uvek nekoliko saradnika i ljudi koji su počinjali pored mene, pa sam im mnogo igrača prepuštao, jednostavno nije moguće svima se podjednako posvetiti. I nije tačno da sam se ja posvećivao samo najzvučnijim imenima, nego onima kojima je pomoć najpotrebnija, nekada je to bilo uslovljeno obavezama u klubu. Ovde sam morao da radim preko leta kada dođu Điđi Datome, Veseli, Duverioglu, ali za teže rehabilitacije sam radio igrače sa kojima sam bio u dugom procesu i koji je trebalo da se završi. Imao sam i puno svojih nekih studenata, pa je jedan od njih počeo sa mnom – Marko Sekulić u Hemofarmu, nastavili smo saradnju i on je sada u Megi trener, trener je u našoj reprezentaciji, nije slučajno to. Preko mene je došao do velikog broja ozbiljnih igrača – Krstić, Džedi Osman, i tako dalje. Dobar glas se daleko čuje, pa je on svojim radom zaslužio veliki broj dobrih igrača i gradi karijeru na pravi način, što je meni posebno drago.“
Rezultatski, kruna rada u Feneru je evroligaška titula. U Feneru je bilo dosta povreda i problema tokom boravka sa Željkom, šta je bilo najteže tokom te šampionske sezone?
„Imali smo ozbiljnu distorziju Bogdana Bogdanovića, koji je bio ozbiljan i važan šraf, puno nam je nedostajao. Iz nekog razloga se njegov povratak na teren odužio, ne govorim samo o kondicionom radu, nego o prvom delu, koji je trebalo da bude medicinski odrađen, bio je jako spor. Distorzija je bila strašna, sa Leom Vestermanom je imao sudar ispod koša protiv Žalgirisa. Sve je bilo drugačije kada se on vratio. Naravno, ima igrača koji imaju svoje kvalitete, ali je teška sezona bila i to je ono što je za takav uspeh potrebno da budete dobri u pravom trenu, a mi smo bili kada je najvažnije. Nekada su trenažne stvari problem, na nešto ne možete da utičete, tako je bilo sa povredom Bogdana. Vratio se u pravo vreme i dao je ekipi ono što najviše treba, pa se desilo to što se desilo. Imali smo i bolje sezone, pa nismo uzeli Evroligu, tu su Berlin i Beograd… Takmičarski smo tada imali bolje rezultate do kraja, pa nismo osvojili.“
Ima li igrača koji su voleli da „zabušavaju“ i da pored toga dominiraju kada na red dođe utakmica?
„Kako da ne, navike su čudo. Igrači kod mene dolaze sa svojim navikama, nekad igrači manje vode računa o telu, ishrani i potreban je dodatni napor, pre svega za preventive koje zahtrevaju dosta vremena i dosadne su. Kada nemaš problema, ne radiš ništa, a kad se nešto desi, spreman si na sve. Ima nekih koji su čak posvećeni radu koji je prenaglašen i preteran.“
Za kraj, kako vidite budućnost ovog tima Partizana?
„Definitvno ovde treba neko vreme, a ono je potrebno i za neke iskusnije igrače koji se okupe prvi put, ovo je novi tim i treba mu vreme,. Iz mog ugla ima momaka koji su na nekom stadijumu svoje karijere na nanjvišem nivou, nema šta da se tu previše doda. Samo da se održavaju zdravima i čuvaju to što imaju, ali ima i mladih koji mogu da bdu značajno bolji. Takvih ekipa na ovom nivou takmičenja ne vidim puno, sa toliko mladih igrača, a govorim koliko fizički mogu da napreduje.“
BONUS VIDEO Kakav je Željko Obradović u kancelariji i zašto mu nema ravnog u odnosu s igračima
Pratite nas i na društvenim mrežama:
