Dolaskom Željka Obradovića, Partizan nije posto jači samo za legendu kluba i najboljeg evropskog trenera - dobio je i najboljeg kondicionog stručnjaka Starog kontinenta, Predraga Batu Zimonjića.
Bata je čovek kome mnoge legende i čuveni igrači duguju mnogo na svojoj dugovečnosti, trajanju karijere i oporavku – među prvima Predrag Stojaković, kog je u Grčkoj spremio za NBA i posle kog se potvrđuje da se dobar glas daleko čuje i da ne postoji ništa bolje za bilo koji posao od dobre preporuke i lanca poverenja.
PROČITAJTE JOŠ
To poverenje je kod Željka Obradovića već dugo bezrezervno i zbog toga se saradnja i posle prilično dugog staža u Fenerbahčeu nastavilo u Partizanu.
Sam Bata nastavio je porodičnu tradiciju – tata Petronije bio je inovator i jedan od pionira rada na fizičkoj spremi, bio je deo štaba ŽKK Crvena zvezda koji je 1979. postao prvak Evrope, a 1995. kovao je kultno evropsko zlato u Atini, uz Dudu Ivkovića i Željka Obradovića.
Poverenje je višedecenijsko, a Bata je za Nova.rs u velikom intervjuu priznao da nije baš bilo tako lako doći u Partizan.
„I nije baš bilo lako da dođem, ja sam imao prekide u radu u inostranstvu, jako sam mlad otišao preko u Grčku i druge zemlje, radio sam u Zvezdi i Hemofarmu. Posle toga sam bio u Himkiju i Istanbulu 10 godina. Tako da, dugo nisam bio ovde. Bilo je nekakvih teškoća, imao sam ugovor koji je trebalo da prekinem. Suština je da sam imao i porodične probleme, a bila mi je već osma godina tu kada je Igor Kokoškov došao, Željko je otišao, ali je klub tražio da ostanem i da nastavim. Morao sam često ovde da dolazim zbog porodičnih problema i nije bilo lako, onda sam zbog porodičnih stvari polako odlučivao da se vratim. Onda je naišao jedan period kada je to moralo da bude sve češće sa dolascima, ali sam imao obavezu prema klubu i nisam mogao lako da prekinem. Ali onda se desio Željko i zvao me je da radimo zajedno na novom projektu, pa su se sve kockice sklopile i uspeo sam na kraju da dođem, nešto je malo duže trajalo to oko raskida ugovora. Zadovoljan sam, lepo mi je što radim u velikom klubu, sa trenerima sa kojima radim, zadovoljan sam što sam posle dugo godina opet u Srbiji.“
Kako je bilo sarađivati sa Kokoškovim, koji je ipak doneo nešto drugačiju filozofiju sa američkog podneblja?
„Imao sam priliku da u životu radim sa svim najvećim imenima naše košarke, nisam imao priliku da radim možda samo sa Božom Maljkovićem… Sarađivao sam sa možda naša dva najveća trenera, imao sam sreću da sarađujem sa Rankom Žeravicom i Acom Nikolićem, kasnije sa našim trenerima novije generacije kao što je Boša Tanjević, Duda Ivković, Dule Vujošević, a o Željku već svakako pričamo. Uvek je bila tu potreba da se nađe neki zajednički jezik sa svima, ne može uvek da bude sve kako ja hoću, imaju oni svoje prohteve, ja svoje, uvek je neophodno prilagođavanje. Što se Kokoškova tiče, on jeste drugi tip, druga vrsta škole, nešto je moderniji i drugačiji od evropskih trenera. Stoga je bilo potrebe za većim prilagođavanjem. E sad, saradnja je bila dobra, nažalost, desilo se da sam ja morao svojim putem, a i on svojim. Jedan veliki gospodin, u isto vreme smo čak počinjali da radimo i delili malu salu na stadionu Partizana. Drugačiji jeste, ali lepo je bilo raditi sa njim.“
Kako iz trenerskog ugla svoje struke vidite aktuelni igrački kadar Partizana?
„To je nov tim i tim sa puno promena, u svim uslovima je neophodno neko vreme, ne samo u trenažnom procesu. Oni moraju da postanu bolji igrači, a s obzirom na godine i potencijal, biće, oni to mogu. Ali je uvek potrebna doselekcija, ne možete odmah da nađete sve što vam treba. Ovo je dobar put, kojim idemo, kao klub, mislim da je neophodno neko vreme.“
VIDEO – Bata Zimonjić: Miličićevi fizički testovi iz Hemofarma su bili čudo
Kroz karijeru, ko je ostavio najjači utisak oporavkom, brzinom povratka ili spremnošću?
„Studenti me najviše pitaju to, po prirodi stvari i klubova u kojima sam radio, puno je tu ozbiljnih atleta sa kojima sam radio. Ako bih nekoga izdvajao, u odnosu na testove koje sam radio sa klubovima u Srbiji i sa reprezentacijom, onda tu imamo neku silu koju je Miličić razvijao pre nego što je otišao u NBA. S obzirom na njegovu antropometriju i anaerobne mogućnosti u isto vreme, tu je i Rakočević, to je kuriozitet. Njih bih mogao posebno da izdvojim, ali ima tu još mnogo ljudi koji su u nekim segmentima dobri, loši… Ali ovo je nešto što se stvarno izdvaja.“
Baš zbog tih sposobnosti Miličića ostaje najveći žal što nije imao karijeru kakvu je trebalo…
„Šteta, stalno ponavljam to. On je divan dečko i ne znam taj put u Americi, kako se i šta desilo u NBA, i šteta je što se kockice nisu sklopile da on bude ono što je trebalo. Ali kada sam ga pratio kao igrača Hemofarma i prvi put testirao i video, video sam jedno potpuno drugačije telo i organizam. Posle je otišao nekim drugim putem, ali pitanje je šta bi se desilo da je otišao u neki drugi klub ili da je možda ostao ovde. To nikad nećemo znati.“
Imali ste prilično neprijatnu situaciju sa Tundžijem Avodžobijem u Zvezdi, šta se zapravo dogodilo i kako je došlo do ivice tuče?
„Odakle ta informacija, to malo ljudi zna, svaka čast. Da, čudna priča, moraju nekad i takve stari da se dese, ali dobro. Meni se obično ne dešavaju. Hrabro sam izabrao najboljeg, on je bio u četiri najbolja boksera svoje kategorije u Africi, išao je na Olimpijske igre, hteo sam da testiram najboljeg. Šalim se, jednostavno je on imao svoj odnos prema ljudima i sredini, taj odnos je malo drugačiji. Pogrešno je shvatio dozvolu koju sam mu dao da isteže leđa koja su problematična, dok su drugi radili na svoj način. Pogrešno je shvatio Vukosavljevića koji mu je nešto preneo. On je nešto pogrešno shvatio jer nije dobro znao engleski, možda je u svojoj glavi mislio da je to neka vrsta rasizma, i naljutio se i napustio trening. I ja nisam razumeo šta se desilo, da li on hitno mora u toalet, niko nije uspeo da shvati. Onda sam ja radio nekakav oporavak, vratio se na trening i sećam se Jeretina i Radivojevića sa rečima, „e skloni se, mnogo je ljut na tebe“. I onda je nastala nemila scena, pitao sam ga zašto, on je grubo odgovorio i skočio, ja sam krenuo da se branim kako god sam mogao i ispala je takva scena. Izgladilo smo to na kraju profesionalno.“
Koliko se promenio rad u kondicionoj struci u celoj eri Vaše karijere, od početaka sa Acom Nikolićem i Žeravicom do danas?
„Košarka se menja, ima svoju dinamiku i brže promene nego ostali timski sportovi. Naravno, u to vreme, njihova metodika i pristup je bio pravi, to su rezultati pokazali. Naravno, vide se razlike u odnosu prema poslu, igračima, obavezama na treningu, sve se menja dosta. Mlađe generacije trenera poprimaju nove navike i način rada. Pre svega, promenjen je kalendar, nekada su tu bile zimske pauze i pripreme. Sada, na ovom nivou takmičenja, vi ne možete maltene da organizujete prave pripreme. Ja sam sa Fenerom u poslednjih sedam godina imao samo jedne pripreme. To je bila druga sezona i uspeli smo da skupimo sedam igrača za koje je imalo smisla da se radi.“
„A imao sam sezone i kada sam imao 12 pozvanih ljudi sa strane, Peru Antića i Ekpea Judoa za sedam dana na planini. To onda gubi sav smisao, svi su po reprezentacijama i to malo vremena im treba za odmore, mnogo je veći broj utakmica. Neke druge stvari više dolaze do izražaja. Dosta se zakomplikovao i sam moj rad, sa pojedincem koji igra toliko utakmica. Teško je razvijati i davati treninge koji imaju zadatak da razviju određene sposobnosti. To je prilično komplikovano, da ne kažem nemoguće. Teško je raditi na prevenciji, regeneraciji. Ovaj kalendar iziskuje sve više i on se menja i ljudi koji nisu u sportu, teško da mogu da razumeju šta znači duplo kolo u Evroligi. To je jedan poseban udar, posebno naprezanje za igrača. Menjaju se stvari.“
VIDEO – Bata Zimonjić: Kako se desio Željko Obradović i zašto je bilo teško doći iz Fenera
Na karijerni put od baze do vrhunske košarke je posebno ponosan Zimonjić.
„Završio sam prvu godinu fakulteta… To je nešto na šta sam u CV-ju posebno ponosan, da nisam preskakao korake, nijedan stepenik. Moj put je bio – pioniri i kadeti Zvezde. Pa je bila preporuka za Radmanovića, Vujanića i jednu sjajnu generaciju juniorsku Zvezde, pa se vratim da radim sa njima, pa iz tih rezultata i napretka pojedinaca, bila je zainteresovana Beobanka i to je bio moj prvi prvoligaški tim. E, tu sam sreo Acu Nikolića i sarađivao sam sa njim, bio je savetnik, godinu dana pre toga je bio u funkciji sportskog direktora Ranko Žeravica, bio je i trener, pa smo imali i nekakve turneje po Americi sa tom mladom ekipom. Eto, na moju sreću. Onda se desio rat, i ja sam morao da se sklonim, imao sam izgrađeno ime u Grčkoj jer sam radio oporavak Peđi Stojakoviću. Bio je to jedan težak oporavak i dosta ljudi je za mene znalo, pa sam dobio ponudu Iraklisa, to je moj prvi odlazak u inostranstvo. Ali i to je važno, kako te putevi navode, nekada je potrebno ići polako, ništa ne preskakati. Nekad treba imati i sreće. Eto, u toj ekipi Iraklisa, od 15 igrača, 12 ide na putovanja, treniraju u jednom režimu, a moj poseban zadatak je bio da se bavim dvojicom mladih, koji nisu nikad u 12. Sve vreme smo provodili na terenu i van njega, a to su bili Dijamantidis i Lazaros Papadopulos.“
„Onda se desio Aris i onda sam već počeo da radim sa dosta reprezentativaca koji su bili i stariji od mene. I oni su čuli za dobre rezultate i rad sa Peđom, dosta se to lako proširi među njima. Onda sam počeo da radim privatno sa Tomaševićem, imao sam Kuzmanovića iz Beobanke koji je bio u Budućnosti, pa su Boši preporučili mene. To je bila stvarno velika ekipa, imali smo i Džeroma Džejmsa koji je došao iz NBA, ali i bez toga, svi igrači su bili suviše iskusni, mladi previše talentovani. Iz cele plejade, mnogi su sada treneri – Radonjić, Saša Obradović, Dejan Milojević, bio je tu Rakočević, Tomašević, Čabarkapa, Petrović, Topić, Pavlović… Stvarno fantastična ekipa i sredina, i bio sam tu dve godine, posle je Zvezda pravila projekat koji je trebalo da bude značajniji i bolji. Dosta je kuburila tada Zvezda sa onim što je trebalo da bude, vratio sam se u Zvezdu, a Budućnost i rad sa tim igračima bili su preporuka za reprezentaciju. Do tada sam imao dve kadetske, dve mlade, jednu juniorsku i od te 2003. sam radio osam godina u kontinuitetu sa prvom selekcijom. Bio sam u Zvezdi i kasnije dobio ponudu Hemofarma, to mi je odgovaralo u svakom smislu, radio sam i doktorat i trebalo mi je da se sklonim, trebao mi je mir. Ekipa sjajna, uslovi fantastični, proveo sam tu još dve lepe godine.“
Usledila je nova karijerna priča pred prelazak u Željkov tabor.
Himki me je čekao godinu dana i ja nisam želeo da odem dok ne završim doktorat, onda se desila promena trenera i došao je Rinas Kurtinaitis koji mene prihvata, nastavio sam da radim sa njim. Eto, onda su krenuli neki pregovori, pojavi se CSKA, ali se pojavi i Željko sa Fenerom, sa njim se znam dugo i iz reprezentacije, to je posebno zadovoljstvo. Nekada to zadovoljstvo na poslu, kako se osećate i sa kim radite, nema cenu.“
Da li se dešavalo da dođe do žešće razmene energije i mišljenja sa Željkom, kada on nešto smatra da je dobro, a vi iz svog ugla kondicionog stručnjaka insistira na suprotnom?
„Kako da ne, puno puta se desilo to, ali on je taj koji donosi odluke i to je nešto što svi mi treba da pratimo. I te kako ume da čuje i da posluša, čak i nekada prvo tebe sasluša i onda razmisli, to je odlika velikih kao što je on. Uvažava mišljenje saradnika i taj temperament koji vi znate sa terena, sigurno se prenese u kancelariju. Inače, privatno je sasvim druga priča. Kod njega moram da istaknem nešto što je zaista posebno – to je neverovatna blagost u odnosu na zdravstveno stanje igrača. Nikada nikoga nije terao da igra otkada ja radim s njim. Štaviše, nekada je uvažavao iracionalne stvari kada su u pitanju obrazloženja igrača. To je ta psihologija, „ako on ne želi, onda ne može da igra“. Ali nikada nije pravio famu od toga. Jako je lako sa njim po tom pitanju sarađivati, lakše nego sa bilo kojim drugim trenerom, a radio sam sa mnogo njih.“
Da li se dešavalo da vas i Željka igrači slažu da se osećaju dobro da bi igrali, pa onda naknadno shvatite kakvu su štetu sebi i timu napravili?
„Ima raznih situacija, prag bola je različit, želja, odnos prema ekipi, svako je individua za sebe. Za to je potrebno više stvari da se skocka, da tim ne pati. Treba ti dobar medicinski tim, dobra psihologija i ulaženje u suštinu problema, razgovori sa igračima… Ima dosta igrača koji godinama igraju sa velikim bolovima. Jednostavno, adaptiraju se, navikne im se organizam, iako rizikuju svoje zdravlje. Ima i obrnutih situacija, i biće toga.“
Svojevremeno ste rekli da bi o pripremama sa Peđom Stojakovićem mogao da se napravi dokumentarni film. Kako je to izgledalo zapravo?
„Peđa je neko ko mi je bio referenca za mnogo poslova kasnije, čak i rad sa nekim igračima, 3-4 kampa sam odradio i u NBA… Puno mi je značio rad sa njim, on je imao jednu jako tešku povredu koja je bila veliki znak pitanja, hoće li ili neće moći da igra. To je bio period kada je došao u PAOK, imao je jednu frakturu sa prelomom u proksimalnom delu tibije-fibule potkolenice… To je bila jedna teška operacija i sve povrede koje je on kasnije imao, posledica su toga i disbalansa, položaja stopala, težine noge. Ali dobro smo se sa time borili kroz celu njegovu karijeru i iznenađujuće dugo je to i izgurao… Trebalo je da se ta rehabilitacija uradi i održali smo te zahtevne pripreme, kada je on odlučio da ide u NBA. To je jedno posebno telo i glava, posvećen je bio košarci na jedan način koji se retko sreće. Imali smo i trenutke kada se zatvorimo na nekoj planini između Albanije i Grčke, na granici, nikog ne viđamo. Imali smo cikluse sa po šest nedelja rada i već posle 10 dana jedan drugog ne možemo da gledamo. Teško je to bilo, bilo je mojih stvari koje sam ja želeo da uradim sa njim, atletskih, onih stvari koje se rade u sali, ali je i on imao svoj šuterski program, u kom sam mu ja pomagao uz određene stvari i korekcije. To je znalo da traje, i u jednom danu smo sa dva treninga sakupili osam sati rada, malo ko mi veruje u to. Ja nisam čuo da je iko tako radio, ali dobro, to je bio neki njegov set vežbi koji on mora da završi i da poubacuje sve što je hteo. Teško je bilo i meni da izdržim, mogu misliti njemu. Ali davalo je rezultate, puno rezultata, odlazio je jako spreman, dobio je brzo šansu i napredovao, ostalo već sve znate. I danas smo veliki prijatelji, to vreme s njim je nešto posebno u mojoj karijeri.“
BONUS VIDEO Pešic: Momci, pa ne igramo protiv Lejkersa
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar